Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo brbljive superheroje, tihe preživele posle napada zombija i jake žene osvetnice.

Deadpool 2

Prvi je bio jedan od najboljih ljubavnih filmova ikada snimljenih, a ovaj je jedan od najboljih porodičnih. Pa tek kada to prihvatimo, možemo da ulazimo u glumu, režiju, scenario, popkulturne reference, Selin Dion na špici i mačke Tejlor Svift na Dedpulovoj majici. Realno, nije ovo film o kojem bi moglo mnogo da se piše (pišljiv?), bez da se pokvari ugođaj iznenađenja i otkrivanja najsitnijih detalja koji će samo da obogate punu sliku. Možda i nije baš kao original, ne zato što je lošiji, nego zato što nas je prvi film stvarno bacio na dupe pomeranjem očekivanja šta može da se prikaže u filmu od sto miliona dolara (ok, budžet je bio upola manji od nastavka, ali delovao je kao da je mnogo skuplji). Recimo samo da Dedpul stvarno ima razlog da prođe kroz iskupljenje, da će uz sebe imati najšareniju moguću grupu najsuludijih mutanata i ljudi viđenih u superherojskom filmu, da su negativci fenomenalno postavljeni i da nećete uvek znati da li zaista to i jesu. A važno je napomenuti i da ćete nekoliko puta da budete blizu davljenja od smeha, tako da stvarno ne preporučujem standardne grickalice i hranu uz gledanje ovog filma. Uz ejtiz saundtrek i gikovštinu na maksimumu, akcione scene će da vam budu samo predah do sledeće Dedpulove zajebancije. A inače su odlične, tako da jedva čekamo taj X-Force film.

Gledati sa kim god hoćete, svako će ovde da nađe nešto što mu treba. Ako ne nađete, onda je do vas.

 

Cargo

Samo onaj ko je prespavao poslednjih pedeset godina, može da izgovori – pa sigurno nam treba još postapokaliptičnih filmova sa zombijima, u kojima će se otkriti da su zveri u stvari sami ljudi. A samo onaj ko je prespavao poslednjih par, može da izgovori – a taj Netflix je baš bez greške. Koliko god kidali sa serijama, i dalje im ne uspeva da poentiraju sa filmovima, bez obzira na to da li su njihove proizvodnje, ili su samo preuzeli distribuciju. Iako konstantno pucaju, čini se da im to ne smeta, pa gaze kao da se ništa nije dogodilo, verovatno čekajući uspeh, a u startu se činilo da bi Cargo mogao da bude upravo to. Zilijardu puta ispričana priča o porodici kao osloncu u vremenima kada je čovek čoveku zombi, obogaćena je zaista dobrom dramom, na momente inventivnim scenariom i odličnom rolom Martina Frimena. On odlično balansira između svog trejdmark bejbi fejsa i ozbiljnog zaštitnika koji pokušava da udomi svoju ćerku, dok časovnik infekcije kuca. Pojaviće se tu i neki Aboridžini, pa neki zli belci i ugnjetavane žene, kako bi se filmu dala i društvena simbolika. Problem je što Cargo ne isporučuje ništa što bi mu opravdalo etiketu horora, pa, iako ima tenzičnih momenata, sve vreme očekujete nešto jako, a ne dobijete ništa. Naravno, najbolji filmovi strave i užasa su oni koji vas involviraju i emotivno, ali ovde nemate ništa više od toga, pa i to izgubi svoju poentu u malo dužem trajanju, od nešto manje od dva sata. Ok, nisu gospoda i Netflixa glupa, sigurno će ovo imati svoju publiku, koja bi da pogleda nešto zajebanije, ali da ne ide preko ovog nivoa zajebanosti. Pa ako još i volite prelepe australijske predele, bićete kupljeni. Idealno za RTS subotom u 22. A ukoliko ipak želite nešto što će da vas udari, pogedajte istoimeni kratki film, koji je bio inspiracija za ovaj dugometražni.

Gledati sa onima koji ne vole horore, da mogu da kažu da su pogledali neki „horor“ u životu.

Revenge

Posle odličnih kritika sa festivala, stigao je i na digitalno tržište, i moramo da priznamo da ja opravdao većinu hvalospeva koji su ga pratili. Film je napravio odličan odmak u rape-revenge podžanru, za razliku od većine takvih naslova ne eksploatiše sam čin koji pokreće radnju, već se fokusira na osvetu. A kako će osvetu nad muškarcima koji su je zlostavljali i pokušali da je ubiju izvesti mlada i talentovana Matilda Luc (definitivno kandidat za scream queen titulu), neće vam biti teško da bez daha ispratite film od početka do kraja. Revenge je i vizuelno dominantan, što po režiji, što po kameri, a sve prati i fenomenalni elektro skor francuskog muzičara poznatog pod nadimkom Rob, koji je svojim sintovima već obojio nekoliko ovakvih ostvarenja. Ok, povremeno se ode i preveliku stičizaciju, pa film više liči na neki new retro wave spot, ali bože moj, nije da je to nešto loše. Iako je većina kritičara do sada isticala jak feministički aspekt filma, mislim da je malo problematičan i da bi mu se ste strane mogle naći zamerke, ali definitivni prokazuje muškarce kao apsolutna govna i daje ženi nož i pušku u ruke, pa zadovoljava girl power makar na tom nekom osnovnom nivou. Poštuje se i sve jači trend gde negativci u ovakvim filmovima nisu zatucani redneci koji napadaju liberalne vrednosti, kako je to bilo nekad, već su pretnja koroporativna goveda, koja udaraju na malog čoveka. Kada smo već kod negativaca, glavni bad guy, odnosno lažni Aron Ekart, uspeva da stvori osećaj pretnje, koji je neophodan da biste uživali na pravi način. Da zaključimo da ovo remek delo nije, ali da je dovoljno žestoko i originalno (ali opet ukorenjeno u tradiciji), da ne čudi što je pobralo toliku pažnju.

Gledati ako želite da vidite kako se prilagođavaju sedamdesete modernoj publici, a ne kao ona blasfemija Death Wish sa Brusom Vilisom.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0