Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo najnoviji horor hit, malo Netflixove romantike i arti osvetnice.

 

A Quiet Place

Džon Krasinski je odlučio da osvetla obraz nepotizmu i u hororu A Quite Place angažuje svoju suprugu Emili Blant. Naravno, pored režije, Džon Krasinski potpisuje i glavnu ulogu, a kako bi do kraja napunio flašicu zvanu ego, odlučio je da i nosi kostim čudovišta za potrebe nekih kadrova. Moguće da su mu se spustila muda do poda zato što je kontao da snima možda i najbolji horor u poslednjih 15 godina. Postavka je sledeća – godina je 2020. postoje neka čudovišta koja reaguju i na najmanji zvuk i na jednoj prosečnoj porodici je da pokuša da preživi na farmi. Ukoliko gledate u bioskopu, po prvi put ćete shvatiti koliko se stvarno glasno čuje kada jedete kokice. Upravo zbog toga, a i zbog same atmosfere u filmu, nekako vam neće biti do kokica već da sve bude što tiše. Prvi scenario koji je napisan imao je samo jednu rečenicu, ali i ovih šest kojih ima ukupno ne prave neku veliku razliku. Verovatno što nam je kao deci usađivana ideja da budemo tihi zbog kućnog reda, komšija ili čega god, Krasinski odlično eksploatiše taj osećaj i pojačava ga na maksimum. U slučaju da niste videli trejler ili sinopsis, pa vam tišina deluje lako ostvarljiva, dodajte u jednačinu trudnu ženu.

Gledati sa nekim ko ne ceni kućni red i tišinu od dva do pet.

Autor: Shakraf

 

Happy Anniversary

Hiperprodukcija, godina proizvodnje, svesnost da je 2018, ili jednotavno lenjost, dovela je do toga da više ne moramo da pamtimo imena glumaca, koji se još nisu dovoljno dokazali, ali imaju onu jednu ulogu iz serije zbog kojih će uvek biti that guy/that girl. Tako u ovom fimu glume Jean Ralphio iz Parks and Recreation i Rachel iz Master of None. Tako ga prepričavamo, tako ga najavljujemo, a kapiram da ga i Netfliks tako reklamira. Ovo je još jedan od onih indie filmova sa mladima u vezi koja je na vagi, pa gledamo da li će gore ili dole, tj. da li će ka braku ili ka raskidu. Odlično, sigurno nikad niste ovako nešto gledali! Happy Anniversary je ipak toga svestan, pa problemu prilazi iz drugačije perspektive. Jean Ralphio i Rachel (sad ste svesni da ću do kraja teksta ovako da ih zovem i neću otiči na IMDb da vidim kako se zovu) se sve vreme pitaju da li bi trebalo da budu zajedno i time izbegavaju zamku u koju upadaju svi post-500 Days of Summer filmovi. Kroz lagane flešbekove vidimo kako je došlo do svega ovoga, od početne romantike do šlajfovanja. Prednost filma je svakako hemija između dvoje glavnih likova, kao i njihova prizemnost zbog koje verujete da ovo dvoje mladih padavičara možete pronaći na ulici pored vas kako se svađaju, a ne u nekoj fantaziji gde im nacrtane ptičice sleću na rame. Ovaj film vam neće promeniti život, neće vas ostaviti zapitanima o svojim vezama, niti ćete se nešto mnogo smejatt (ono com u romcom bi ipak trebalo da znači komedija) ,ali je svakako zabavnije od gomile drugih date night filmova koji će vam vaša lepša/ružnija polovina utrapiti.

Gledati sa dečkom/devojkom subotom uveče, sa nadom da ćete prestati da budete taj par koji gleda ovakve filmove subotom uveče.

 

In the Fade

Ponekad je neinteresantna ponuda bioskopskog repertora (ili da se ne lažemo torent repertoara) čak i dobra stvar. Onda se naterate da pogledate i nešto što ste već otpisali. Novi film Fatiha Akina ne bih ni pustio, da je neki meni draži evropski reditelj procureo na net, ili da može da se nađe neko drugo Sundance čedo. Priča o mladoj ženi koja je izgubila muža i sina u terorističkom napadu, a pritom izgleda kao heroina nekog filma Olega Novkovića, svakako je nešto što preskačete, osim ako niste gospođa koja ide na sve filmove na Festu u pola devet uveče u Sava Centru. Međutim, Akin je ipak naš, zna on kako da iscedi iz ovakve arty-evropski filmski festivali priče ono što te zakuca tih sat i po za ekran. A i glavna glumica iz koje je izvukao sto i jedan procenat  je Diane Kruger, koja je ipak morala da se vrati u Evropu, prigrli svoje švapsko nasleđe, kako bi postala respektovana. Ovo je njen film, ona jaše u svakom kadru. Od tetovirane ribe u kožnjaku, koja sigurno zna svaki stih Ona se budi u pola noći kad je probudiš, do uplakane i unezverene žene koja je dotakla dno, pa do Kill Bill osvetnice. Svoja viđenja rasističkog i razjedinjenog društva Akin nam nudi u drugom planu. Priču krivaca je samo zagrebao, možda zato što ovo i nije njihova priča. Ali tu su postupci društva, način istrage, tužioc koji je je iskarikiran do nivoa crtanog zlikovca, upiranje prstom po difoltu u muslimanske teroriste, mešoviti brakovi. Sve to je ono što nam moderno Nemačko društvo donosi, a što Akina tišti, i što nam već godinama na ovaj ili onaj način priča. Na kraju svega, bes i beznađe koji vode glavnu junakinju, povedu i gledaoca, pa me baš zanima da li je neko ostao hladne glave do kraja ili je kao i ja vikao na ekran ‘’ma pobi bre govna’’.

Gledati sa militantnim anti-fa prijateljima, pošto ćete se posle ovog filma osećati kao da ste među svojima.

Autor: Miloš Dašić

 

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0