Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

You Were Never Really Here

Godinama u kafanskim raspravama fantaziramo o situacijama u kojima bi autorskijim rediteljima neki ludi producent dao pare da snime akcioni film. Zamisli da Lars fon Trir postane novi u nizu reditelja franšize Nemoguća misija, ili da Haneke oživi novog Terminatora. Naravno da se to nikad neće dogoditi, ali se povremeno pojavi nešto što je najbliže moguće. Novi film Lynn Ramsey, koju ste verovatno upamtili po remek delu We Need to Talk About Kevin, je akcioni revenge flick za bioskop. Na njen način. Što znači da uopšte nije to. U nešto manje od sat i po, pratimo bivšeg marinca, sada plaćenika, kog tumači Joaquin Phoenih, i koji završava poslove tamo gde zakon ne može ništa, nakon čega se vraća kući svojoj staramajci. Tih par detalja koji opisuju nemogućnost da nastavi dalje bez majčinskog nadzora, ali i bes matore konjine koja u svojim četrdesetim godinama i dalje živi u roditeljskom domu, Ramsey je odlično uhvatila. Naravno, stvari se komplikuju, Phoenix dobija posao da izbavi malu iz bordela koji drži, rečima Bakija B3-a – “neko mnogo jak”. Malu spašava, ali mu je i oduzimaju jako brzo, naprave mu mnogo problema, nakon čega on kreće u totalnu osvetu. E sad. Zaboravite Charlesa Bronsona, ovo nije Death Wish. Joaquin tumara okolo, besan, povređen, depresivan, tužan, ali pun samilosti i razumevanja. Sa jako malo linija dijaloga, svojom pojavom i svedenom glumom objašnjava dovoljno, baš kao i Ramsey, koja je primenila parolu “less is more”, pa tako film nije ugušila predistorijom događaja, ili dugačkim flešbekovima. Ponudila je dovoljno na tanjiru i ljudi koji žele, mogu sve da vide i razumeju. Arty Farty Taken. Taksista za XXI vek. To su neki od opisa na koje ste mogli da naletite na netu. Ovakva reklama možda najviše škodi samom filmu, s obzirom da zbunjuje publiku. Koliko je sam film dobar, toliko su i prezabavne reakcije publike koja nije navikla na ovaj način bioskopskog užitka. Coktanje i neverica je ono što ste mogli da čujete u sali nakon paljenja svetla. Ipak festivalska publika je prepoznala kvalitet, Phoenix je prošle godine proglašen za najboljeg glumca u Kanu. Ipak, glavna zvezda ovog filma je Lynn Ramsey, koja dovoljno gura stil u prvi plan, ali nikada toliko da bi joj nakačili etiketu “style over substance”. Nasilje je sjajno, svuda je, iako ga nema u kadru skoro nikad, samo njegove posledice. A stanje u kom se glavni lik nalazi većinu vremena i nas povlači u neki fazon kolektivne halucinacije. Teško je preporučiti ovakav film, jer ne znaš koliko su ljudi spremni da mu se posvete, ali ćemo ga gotovo sigurno staviti ga u vrh najboljih filmova godine.

Gledati sam u bioskopu, okružen parovima, a onda prisluškivati bes u njihovim komentarima.

Oni žive

Ne, niko nije napravio rimejk Karpentera, ne brinite. Niti smo odlučili da se zbog loše ponude okrenemo starim, proverenim naslovima. Oni žive je dokumentarni film Gorana Nikolića koji ste mogli da vidite na Martovskom festivalu, a uskoro ćete moći na nekim drugim, jer realno, tih festivala ima uvek i svuda. Goran se posvetio poslednjem religioznom iskustvu XX veka, a to su odlasci u video klubove, bunarenje kroz te naslove, komunikacija sa radnicima i na kraju gledanje filmova koji će kasnije postati kultni favoriti. Film izgleda kao retro futuristička postapokalipsa, s obzirom da počinje izveštajima o smrti bioskopa, za šta je kriv video, a onda dolazimo do današnjih dana, kada je video killed by internet (star). U pola sata slušamo kraće ispovesti distributera, kao i ljudi koje su video klubovi oblikovali, da bi na kraju zavirili, kao u nekom rijalitiju, u onu šaku jada što je od video klubova ostalo, tj. u jedan od onih preživelih Žabaca u koje i dalje ulaze ljudi, verovatno torent nepismeni. U jednom danu je ušlo 40 njih i tu smo mogli barem malo da osetimo deo magije ’80-ih i ’90-ih, kada su zaposleni sumnjivog znanja o filmovima, preporučivali naslove, koje pitaj boga da li su ikada i pogledali. Mi kao poslednja generacija koja je posećivala video klubove možda i možemo da razumemo ovaj kult, pitanje je koliko će se mlađi snaći. Doduše i dolazak DIVX-a u naš svet nosi sa sobom legende, ali to je neka druga priča. Jako zabavan pogled u neka druga vremena, koja i nisu toliko davna, ali iz ove perspektive, deluje kao da je prošao vek. Mada i jeste. Jedina zamerka je što je ovo lagano mogao da bude dugometražni film, mada kontamo da bi onda došlo do ponavljanja sagovornika i istih priča.

Gledati sa milenijalsom koji ne zna šta je VHS.

Autor: Miloš Dašić

For a Few Bullets

Iz meni potpuno nepoznatih razloga, na internet video prodavnicama istovremeno se pojavilo nekoliko naslova sa azijskim potpisom i samo su me glupe obaveze (posao i tako te nebitne stvari) sprečile da vas častim jednim kosookim specijalom, ali biće prilike. Prvi na red došao je kineski blokbaster, jer je radnja o prevarantima patriotama, koji se bore protiv japanske okupacije, prvo mnogo ličila na Pljačku trećeg rajha sa eksplozijama, a i obećavala je gomilu stupidne zabave. I film u tome nije razočarao. U smislu da je stupidan i zabavan. Kinezi su poslednjih godina postali ozbiljno filmsko tržište i ovakvih spektakala im ne manjka. Izvedba je u rangu holivudske, uz tek povremena štucanja sa efektima. Da ne preteram s hvaljenjem, jer se ovde ima štošta zameriti, povremeno vam bude i previše akcije koja ničim smislenim nije povezana, jer je i priča usputna i tu je samo da opravda gomilu pucnjave, tuča i bežanija. Ali ako ne očekujete nikakvu filozofiju, već biste da ubijete dva sata, slobodno mogu da vam preporučim ovo, naročito fanovima matorih avanturističkih filmova iz osamdesetih. Kad je već Indijana Džons prs’o, može i njegova kineska kopija da prođe. Uz harizmatičnu glumačku postavu, guta se još lakše.

Gledati sa onima što pričaju kako “ne razlikuju” Azijate, pošto ih ovde ima od svih dalekoistočnih nacija.

Autor: Radomir Zvoncek