Annihilation
Proročanstvo kaže da će jednog dana svi Srbi da stanu pod jednu šljivu, kao i da će svi filmovi da stanu pod jedan Netflix. Već pomalo samoubilačko razbacivanje parama, trebalo bi valjda da nekada samo striming platformi, omogući poziciju među studijima koje ćemo pamtiti kao velike i značajne. Najbolju prođu, makar u filmskom delu produkcije, za sada imaju SF autori, kojima je data potpuna sloboda, što, kako sam već u ovim redovima pisao, ne mora nužno da proizvede kvalitet. Štaviše, do sada smo dobijali poluzavršene projekte, sa konceptom, ali bez dovoljno dobre egzekucije, odnosno naslove koji su vapili za intervencijom nekog bolno racionalnog studijskog šefa. Annihilation je, na svu sreću, pokupio dobro iz oba sveta, jer je započeo u okviru standardnih načina za produkciju, a zatim otišao na striming, i time dobio priliku da uopšte i bude objavljen u delovima sveta koji nisu SAD i Kina. Delo Aleksa Garlanda bazirano je na romanu Džefa Vandermira, i kako kaže internet, nema mnogo veze sa predloškom. Književnik i scenarista, a od prošlog filma i reditelj, odlučio je da, podržan bestseler statusom originala, pruži sebi prostora za još jednu kvazifilozofsku SF fantaziju. I tu nema ništa loše. Naravno da Garlandovi filmovi nisu toliko „duboki“, kakvim fanovi žel da ih predstave, ali im se ne može osporiti da su intrigantni, zabavni i vizuelno perfektni. Priča o čudnoj izmaglici koja guta sve pred sobom i stalno se širi, a iz nje se još niko nije vratio, iskorišćena je za vatromet psihodeličnih prikaza mutiranih biljaka, životinja i koje čega, od kojih su neke scene zaista jezive i krvave, i ne očekujete ih u filmu s ovolikim budžetom. Glumačka ekipa koju predvodi Natali Portman (uz Garlandovu simpatiju Oskara Ajzaka, i, daćebog, buduću akcionu heroinu Tesu Tomson), odlično se nosi sa sporijim tempom, i podjednako dobro odgovara na tihe meditativne, i bučne hororične scene. Da, ovo je onaj SF, koji se ne plaši da vas prodrma i s vremena na vreme vas izbaci iz stolice. Ako mana i ima (a ima ih), uglavnom su posledica vaših očekivanja, nego toga što film zaista i jeste, tako da će svi dobronamerni fanovi sigurno uživati uz avanture žena-ratnica-naučnica, koje bi da otkriju šta nam se iza brda valja.
Gledati sa fanovima Netflix and chill koncepta, ovo će mnoge da ‘oladi, i to bukvalno.
The Lodgers
Lepo je kada možete da pratite nečiji rad o samog početka i u realnom vremenu pratite njegov razvoj. Brajan O‘Mali je privukao pažnju pre nekoliko godina debijem Let Us Prey, a sada se vratio malo drugačijom pričom, smeštenom u dvadesete godine prošlog veka, negde u ruralnoj Irskoj. Bolji poznavaoci će već po mestu i vremenu događanja zaključiti da se radi o priči punoj gotike, duhova i porodičnih skeleta u ormanu. Uz to, scenarista je odlučio da nabaci i mnogo drugih tema, političkih i društvenih, i to što ih je „nabacao“, predstavlja i prednost i manu filma. Sve teme koje primećujete van osnovne priče o bratu i sestri blizancima koji žive u staroj kući i čuvaju generacijsku tajnu njihove loze, samo su dotaknute, bez ikakve razrade, što će nekima možda zasmetati, ali s druge strane, ostaju samo ukras i ne smetaju filmu da se razvije do kraja u ono što i jeste – horor u maniru starih majstora, Poa, Lavkrafta i sličnih. O‘Mali je i dalje samo na mestu reditelja, očigledno ne misli da ume sve da radi, pa je slobodno mogao da se posveti raskošnoj vizuelnoj ekranizaciji svih morbidarija iz teksta, a ima ih prilično. Odmah da vas obavestim da je ovo „polupuna čaša“ recenzija, i da će većina drugih isticati mane filma, ali da se meni iz nekog razloga baš svideo, te sam odlučio da namerno previdim nelogičnosti, nedovršenosti, ili obične budalaštine, na koje ćete naletati tokom sat i po ovog ostvarenja. I kao što sam reditelju nekada predvideo uspešnu karijeru, mislim da je nenormalno mala kvota da će Šarlot Vega postati jedna od vodećih glumica Evrope i sveta.
Gledati sa fanovima letnjeg filmskog maratona Radio Televizije Beograd.
Braven
Kao što je prethodni film u ovom tekstu uspeo da potencijalne mane pretvori u dobre strane, tako je ovaj očigledne prednosti uspeo potpuno da upropasti. Najpre odličnu glumačku postavu, gde su doduše bolji sporedniji likovi, kao dementni, ali još u snazi, deda porodice u tumačenju Stivena Lenga, kao i vođa kriminalaca koji porodicu terorišu, koga je doneo Geret Dilahant, jedan od ikoničnijih negativaca poslednjih godina. Dobro, nije loš ni Džejson Momoa, kao glava porodice, koja će se naći na udaru dilera drogom, jer je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Mada nije baš Silvester Stalone ili Brus Vilis, za koje bi ovakvi filmovi bili pisani u zlatno doba pre 20, 30 godina, više je u formi svog Akvamena, nego svog Konana, tako da možete da ga istrpite kao glavnog junaka. Potencijal filma bila je i sama priča, kao što sam već rekao, u maniru matorih akcijaša, koja bi sigurno dobro prošla u današnjem vremenu nostalgije, da je makar malo bolje izvedena. Jer ovde na akciju čekamo dugo, onda kad je i ima, ne bude baš toliko dobra, a onda se i malo ponavlja (osnovno pravilo je da u ovakvom filmu ne možete da ubijete dva negativca na isti „kreativan“ način) i na kraju sve to ne bude ni zabavno. Zaista šteta za film koji je doveo u zabludu moje poznavanje engleskog jezika, jer nikada nisam čuo za naslovni oblik prideva „brave“, da bih u prvim minutima shvatio, da se Momoin lik zove Džo Brejven. Ej, uspeli ste nekako da upropastite film sa takvim imenom i prezimenom glavnog lika. Pa stvarno se za to trebalo potruditi.
Gledati ako baš morate, jer vam je devojka zaljubljena u kala Drogoa.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS