Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo superheroje, favorite u trci za Oskara i kontroverzne komedije.

Black Panther

Planirao sam da tekst započnem trenutnom količinom dolara sa boks ofisa, ali je to nemoguće, budući da se stotine hiljada prelaze za samo nekoliko dana. Mnogo stvari uticalo je da Crni panter postane blokbaster zimske sezone. Prvo, dobar je, ali ono, dobar dobar. Da ne preterujemo sa odličan, mada može da ide i ka tom delu spektra. Zatim, dolazi u trenutku velike emancipacije Black Lives Matter i ostalih pokreta Afroamerikanaca, koji već polako postaju mejnstrim i njihovo mišljenje se i te kako računa. I na kraju, ovo je poslednji Marvelov film pred velelepni Infinity War, te su očekivanja naravno na maksimumu. Prva stvar koja vas šutne u glavu jeste dizajn. Svet Crnog pantera je afrofuturizam na maksimumu, sve deluje potpuno novo u odnosu na prethodne filmove u univerzumu, a opet nekako blisko, iako smo junaka i delić ovog sveta, videli do sada samo jednom. Čedvik Bosman ima stav i stas heroja i jednako je dobar i pod maskom i kao kralj T’Čala. Ženski likovi su odlično iznijansirani, nijedna žena u ovom filmu nije tu kako bi popunila prazno mesto u scenariju, već su vrlo bitne za razvoj i zaključak priče. Svi znamo koliko Marvel filmovi pate od loših i neubedljivih negativaca, ali je Rajan Kugler sa scenaristima, i uz nesebičnu pomoć Majkla B. Džordana, uspeo da stvori potpuno pretećeg lošeg momka, kog istovremeno potpuno razumete, iako preti poretku za koji navijate u već skoro dvadeset filmova. I pored radikalnijih ideja o rasi i položaju ugnjetavanih, nego što ih obično gledamo u ovakvim naslovima, naravno da nismo dobili superherojskog Spajka Lija, ali dobro, ovde to nismo ni tražili. Makar ja nisam. Uz sve gore navedeno i već standardno neprikosnovene akcione scene, nećete sigurno pogrešiti ako Crnom panteru posvetite dva sara svog vremena. A onda svi na ulice jer It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back!

Gledati uz svog prijatelja Afroamerikanca. A nemate ga? Rasisti!

 

The Death of Stalin

Film koji bismo ukratko mogli da opišemo dijalogom iz Otvorenih vrata:
– Sad mu reci da je Staljin umro.
– Ćuti sine, to bi ga dotuklo.
Ili još kraće – Ožalošćena porodica sa diktatorom. Novi film britanskog majstora satire Armanda Janučija, naišao je na topao prijem među celim Zapadnim svetom, dok su ga u Rusiji i nekoliko okolnih zemalja zabranili. Kod nas ide u bioskopima, mada je, ako je verovati nekada sjajnim rediteljima, a sada političkim laprdalima na Tviteru, na intervenciju naše braće sklonjen sa ovogodišnjeg FEST-a. Kako to obično biva, istina je negde između. Sa svim stvarima na ovom svetu se da zajebavati i humor ne bi trebalo da shvatamo kao stav, već kao način da se neki bolni periodi što lakše prevaziđu. Ako gledamo kroz tu prizmu, film o borbi članova vrhuške Komunističke partije za prevlast nakon smrti druga Kobe, deluje kao urnebesno smešan prikaz te, a i svih ostalih diktatura, prošlih i budućih. Kroz precrni humor, standardno Janučijevo preterivanje i gomilu fizičke komedije i neprijatih situacija, odlično se oslikavaju i tlačioci i potlačeni. Na drugoj strani, morate da priznate da neće svakome da bude prezabavno da gleda film u kojem se kroz humor predstavljaju čistke, političke nameštaljke, zlostavljanje žena, i svi zamislivi i nezamislivi zločini. Povremeno shvatite da bi nešto trebalo da bude smešno, ali da vam je ostao samo grč u stomaku, jer da li se zaista sa svim na ovom svetu može zajebavati. Kako god, film koji bi trebalo pogledati, ako želite da imate mišljenje, jer ako lupetate bez gledanja, onda stvarno niste ni zaslužili da su vam na vlasti bolji ljudi od ovih. S tim što ti stvarni sigurno neće da budu simpatični kao Stiv Bušemi, Majkl Pejlin, ili Džefri Tambor.

Gledati sa onima koji vole da prave paralele sa diktaturama i sadašnjim trenutkom u bilo kojoj evropskoj zemlji, da vide da i nisu baš u pravu.

Autor: Radomir Zvoncek

 

Phantom Thread

Pre par nedelja izašao je treći deo 50 nijansi sive, film zasnovan na knjizi koja mladom konzumentu filmova predstavlja sado-mazo igrarije i priču o igrama moći. Hahahahaha! Ukoliko bilo ko, a tek mladi junoša to pogleda, biće zbunjen. I u ovom filmu se dešava nešto slično. Kao. Pol Tomas Anderson se već dovoljno dokazao i svaki njegov film predstavlja svojevrsni događaj. Čak i kada najavi da je njegov sledeći rad film sa Danijelom Dejom Luisom koji je krojač i zaljubljuje se u mladu devojku. Sa ovakvom najavom, retko bi ko to pogledao, mahom žene koje misle da je Danijel Dej Luis najbolji frajer na svetu, a to kriju parolom da je najbolji glumac na svetu. E pa, desilo se nešto sasvim posebno. Dej Luis glumi lika koji se zove, pazi sad, namerno je napisano u originalu – Reynold Woodcock, a inače je krojač koji odluči da u svoj život dovede na prvi pogled smotanu konobaricu. Ona je naivna, tj. smotana k’o francuska sobarica, ulazi u njegov život i preko simpatičnih situacija sve se pretvara u klasičan power play, gde se oboje trude da nema pobednika, do momenta kada prosto mora neko da pobedi. Neko će možda ovde učitati staru priču o neshvaćenom geniju i njegovoj muzi, ali to bi bilo potpuno pogrešno. Od situacije gde je on tajanstveni muškarac koji ljutito drži stvari pod kontrolom postaje man child koji ima svoje razmažene porive, do toga da ona od nespretne konobarice postaje žena koja tačno zna šta hoće i ne preza ni od čega da do toga dođe. Ne bih da spojlujem dalje ,jer ovo je jedan od onih filmova u kome se malo toga desi, barem na površini, pa da ne kvarim i to malo radnje. Sve se dešava ispod tepiha, u neizgovrenim rečenicama i pogledima. Danijel Dej Luis je verovatno najveći živi glumac i njegovo mrštenje, zapitanost i ćutanje daju pravu sliku svega, i sumnjam da bi ovaj film nosio neku veću dubinu da je bilo koji drugi glumac odlučio da se mršti u ovoj ulozi. Međutim, pravi MVP je Viki Krips. Mlada glumica, za koju je realno retko ko čuo, ostavljena je na milost i nemilost i suprostavljena ovakvom velikanu. ‘Ajde što se konstantno mere u zajedničkim kadrovima, nego što bi morao stvarno da budeš šupak pa da ne priznaš da je u većini situacija odnela pobedu i da je nadigrala partnera. Njena gospođa Woodcock je lik koji je rešio da po svaku cenu zadrži svog muškarca ali i da uradi nešto mnogo više. Pronađite me u gradu pa možemo dalje da nastavimo da pričamo o ovom filmu.

Gledati sa fanovima Pola Tomasa Andersona, jer PTA konstantno iznenađuje, pa me zanima kako će fanovi Magnolije da progutaju ovu tešku emotivnu tempiranu bombu.

 

On Body and Soul

Neki filmovi se preskaču po difoltu, čak i da ne čuješ o čemu su. Kao rumunski pobednik u Kanu, koji se bavi položajem žena pod Čaušeskim. Ili mađarski ljubavni film, koji je nominovan za Oskara. Sva sreća pa se povremeno desi neko čudo, pa se zajebemo i pružimo priliku ovakvim naslovima. Mađari već nekoliko godinaizbace barem jedan film godišnje, koji spreman da uleti u vidokrug onima koji se bave evropskim filmom. Pre dve godine je to bio White God, prošle Kills on Wheels. Ove je to On Body and Soul, već uleteo u onih pet nominovanih za Oskara, iako priča, a ni način pričanja iste, sve samo ne oskarovski. Tip, nešto malo stariji, i riba, nešto malo mlađa, rade u klanici i počinju da se povezuju, ni manje ni više nego preko snova. I on i ona sanjaju dva jelena koji rade isto što bi njih dvoje hteli da rade jedno drugome da nisu socijalno retardirani. Naravno, ovo sa snovima ima neki SF pristup priči, ali sem apstraktne vizije događaja, cela priča je prilično down to earth. Pritom, scene iz klanice su dovoljno krvave i realne da sve dobije klasičnu art house crtu evropskog filma, za koji se u nekim momentima ponadaš da se neće dogoditi. Ali se ipak dogodi. Naravno, ova ljubavna priča je na svom vrhuncu kada postane čudnija i ekscentričnija. Telefoniraju jedno drugome o tome šta su sanjali, čak pokušavaju da spavaju zajedno, i sve te neke sitne stvari koje ih sve više povezuju. Na kraju će ih pesma Lore Marling povezati. Ili sam samo ja rešio da verujem, da ih je to povezalo.

Gledati sa fanovima rumunskih filmova o abortusima, da vide da može to i lepše.

Autor: Miloš Dašić

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0