Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo novi It. To vam je za početak, pa ako preživite, ima i malo komedija i muzike.

It

Pre nego što počnem bilo kakvu priču o filmu, moram da naglasim jednu vrlo bitnu stvar. Ja ne volim horore. Ipak, s vremena na vreme pokušam ponovo. Osoba sa kojom povremeno pogledam (dobar) horor film je više puta morala da istrpi činjenicu da ću posle gledanja istog tražiti da pusti neki crtani film, upali svetlo i pusti me da prespavam. Drugari sa kojima imam redovna nedeljna okupljanja u svrhu pikanja video igara su više puta bili u prilici da vide velikog ćelavog bradonju kako se sakriva iza jastuka i cvili dok jednim okom ipak viri u ekran. To bi bio najbolji sažetak mog odnosa sa hororom kao žanrom. A sada, o filmu. Imam utisak da smo svi gledali It mini-seriju devedesetih, i da svi imamo traume od nje. Znam da ja jesam i da mi klovnovi i dalje izazivaju nemire. Pre nekih petnaestak godina sam čak i pročitao Kingov roman i sećam se osećaja jeze koji je u meni izazvao. Ipak, zanimljiva stvar je da se same fabule gotovo uopšte ne sećam. Što je još zanimljivije, ako ste dobro upućeni u ovu priču. No, spojlere na stranu, dobro je bilo to što sam u bioskop otišao u skoro pa tabula rasa stanju, te sam bio u prilici da film posmatram samo kao film, a ne kao ekranizaciju ili rimejk. I film je odličan. Coming of age priče su uvek bile moj heroin, a ovo je jedna od boljih. Gomila klinaca na letnjem raspustu i drevno zlo koje teroriše mali grad u Mejnu na način koji ljudi kao da ignorišu – kombinacija koja je uspela istovremeno da aktivira centre za nostalgiju i nesnosnu jezu u kičmi – i to je sjajan koktel. Priča, kako mi upućeniji kažu, mnogo vernije prati radnju romana nego prethodna ekranizacija, te će književni puristi mnogo više uživati u ovome. Što se samih horor elemenata tiče, bukvalno će se naći za svakog ponešto, kakav god vaš ukus za stravu bio. Klinci glumci su fantastični i hemija među njima je vrlo uverljiva (move over, Stranger Things), dok je mlađani Bill Skarsgard perfektno groteskno odigrao horor ikonu Penivajza. Pored svega toga, scenario (i izvedba, naravno) uspevaju vrlo dobro da prenesu neke vrlo bitne poruke o strahu, traumama i prijateljstvu, pritom ne zakidajući ni na zabavnom ni na strašnom. Ukratko, novi It je uspeo i kao horor i kao film uopšte. Toplo vam preporučujem da siđete u kanalizaciju. Ima svega.

Gledati ako se plašite klovnova, balona, bilo čega ili ničega; takođe ako znate koji je ukus poslednjeg dana leta i krvi kada padnete sa bicikla vraćajući se sa reke. Jednostavno, gledati.

Autor: Nenad Jovanović

 

Dave Made a Maze

Možda mi je i previše poznat osećaj kada ništa čega se uhvatite u životu ne možete da izgurate do kraja, pa mi je ovaj film verovatno i simpatičniji nego što realno zaslužuje. A možda sam i previše slab na gikovštinu i pustolovne naslove, pa svemu što makar pokušava da zađe u te oblasti, dajem nekoliko Bambija prednosti. Doduše, postoji i opcija da Dejv je napravio lavirint zaslužuje pohvale koje je pobrao po festivalima, pa i ovu moju, bez obzira na očigledne nedostatke. Krećem sa ovolikim otklonom jer u filmu zaista ima stvari na koje ćete morati da zažmurite, mada kada ih prevaziđete, a većina delimično uspeva da sebe opravda u kontekstu priče, shvatite da ste se sasvim solidno zabavili tokom nepretencioznih sat i dvadeset minuta trajanja. Sve počinje kada simpatični zgubidan i šatro umetnik Dejv odluči da konačno istraje u nečemu što je zamislio, pa posle pravljenja origamija i bezuspešnog pokušaja da svira klavijature, odlučuje da napravi lavirnint od kartonskih kutija i ostalog đubreta, koje mu se vuče po kući. Kada mu se devojka vrati sa puta (inače preslatka Mira Rohit Kumbani, koja ako posle ovoga na počne da dominira svetom romkomova, taj svet nije zaslužio da opstane), zatiče naslagane sekundarne sirovine i njega samo čuje kako viče iz unutrašnjosti da se izgubio. Ubrzo se tu okupi dežurna hipsterska ekipa, koja bi da se zabavi sa poludelim prijateljem, ali ubrzo svi otkrivaju da je lavirint zaista unutra veći nego spolja, i da u njemu ima mnogo smrtonosnih zamki i da moraju da smisle kako da se izvuku, pre nego bude kasno. Ono što sledi je simpatična mešavina avanture, komedije i fantazije, praćena stop motion animacijom, jer očigledno nije bilo budžeta za neki realniji CGI, ali to u ovom kontekstu zaista šljaka, budući da sva čudovišta i pripadajuće klopke jesu napravljeni od kartona i sličnih materijala. Kako sve to izgleda, najbolje je da otkrijete sami, mada moram da priznam da je ideja ovde zaista uspela da nadmaši budžet, iako sve to povremeno deluje prenaivno, ali ok, ne možete da ne date pohvale za kreativnost. Vidim da su neki kritičari već počeli da govore o metafori moderne otuđenosti, ali mislim da zaista ne bih išao toliko daleko i ostajem pri tome da je grupica entuzijasta samo želela da snimi jedan avanturistički film, ali nije imala para, pa je smislila odličnu varijaciju. Opet, uz sve nedostatke, ovo je vrlo solidan prvenac, te preporučujem i njega, a tek buduće radova autora, kada će, nadamo se, dobiti i malo više novca za svoje ideje.

Gledati sa roditeljima da vide kako je bolje što ste batalili onu skupu gitaru što su vam kupili, jer ko zna kakve biste karakondžule prizvali da ste nastavili da vežbate.

Autor: Radomir Zvoncek

 

Band Aid

Verovatno ste milion puta gledali film o bračnom paru koji je na terapiji, jer su malo zašlajfovali u zajedničkom životu. Ovo je nešto malo drugačije, možda zbog toga što nema psihijatra da im prepiše šta da rade, već oni sve smisle sami. Anna (Zoe Lister Jones) i Ben (Adam Pally) žive zajednički život koji se sastoji od uglavnom besmislenih poslova: ona vozi Uber, on iskreno nemam pojma šta radi, ali za to šta radi mu ne treba da oblači pantalone. I svađaju se, počev od prljavih sudova, pa do togo ko je kakav. Prosvetljenje se dešava na nekom dečijem rođendanu kada na instrumentima igračkama sklepaju prvu pemu i skontaju da mogu da naprave bend i to bend u kojem će pevati o svojim svađama, i samim tim, kroz pesme analizirati sve svoje probleme. Bubnjar je Fred Armisen, u standardno čudnoj ulozi bivšeg zavisnika od seksa, koji živi sa dve prelepotice. Bend zvuči kao nešto na šta bi posetioci Popboks foruma otkidali pre desetak godina, znači nešto što bi završilo na soundtracku za Juno, sa dosta priče i dva, do maksimum tri akorda. Pored toga što film dobija nešto originalniji zaokret u priči o krizi braka, dvoje glavnih glumaca vladaju svakom scenom sa sjajnom hemijom, razmenjivanjem doskočica i onelinera, da sam morao da guglujem da vidim da nisu slučajno zajedno i u pravom životu (nisu). Ipak fim dobija na ličnoj noti ukoliko znamo da je mlada Zoe Liser Jones i pisala i režirala film. Band Aid dotiče neke vrlo teške teme, s tim što humorom i ironijom dolazi bolje do svog cilja, nego generalno depresivni Blue Valentine. Mada i tamo Goslin svira neki ukulele.

Gledati sa lepšom/ružnijom polovinom pre probe vašeg novog benda.

 

Pulp: a Film about Life Death and Supermarket

Ovaj film je malo stariji u odnosu na one o kojima stalno pišemo, ali je pobednik ovogodišnjeg Paralel festivala muzičkog filma, pa red je da ga spomenemo. Inače, tek ga sada gledam, s obzirom da me je neko mučki slagao (ne sećam se više ko) i rekao da je ovo koncertni film o njihovom poslednjem nastupu u rodnom im Šefildu, i kao to je to. E pa nije i ovde se krije mnogo više, počev od klasičnih i malo manje klasičnih intervjua sa članovima benda. Kao umereni fan, nisam se nikad previše bavio samim bendom, pa mi je bilo smešno što se klavijaturstkinja zove kao omiljena gljivična infekcija, a i kul mi je bio podatak da je Richard Hawley išao sa njima na turneje kao treća gitara. A tu su naravno i standardna palamuđenja Džarvisova. Reditelj Florian Habricht okreće kameru ka samom gradu Šefildu, valjda želeći da time približi stvaralaštvo benda, odnosno odakle je sve poteklo. Tako pored fanova benda (među kojima se ističe medicinska sestra koja je zapucala iz Atlante samo da bi ih videla u njihovom rodnom gradu, do gomile bakica koje znaju i ne znaju ko je Džarvis, pa do dekice koji oštri noževe i prodaje ih). Jedino što ostaje, i što mi nije jasno, je da li je grad Šefild zaista onoliki pičkovac kao što je slikan, ili su namerno slikana samo predgrađa i radnička klasa. Ovo nije film za upoznavanje sa samim bendom, već za fanove, jer realno, nakon sumnjam da će neko nakon gledanja shvatiti bilo šta, osim da ljudi baš vole da imitiraju Džarvisa, i da imaju pesmu o tome kako je pre 20 godina kresnuo neku Grkinju.

Gledati sa onim jednim ortakom koji je Džarvisov fan, jer uvek ima barem jedan takav u ekipi.

Autor: Miloš Dašić

 

 

 

 

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0