Valerian and the City of a Thousand Planets
Leto gospodnje 2017. je, čini se, do vrha krigle nafilovano adaptacijama, rimejcima, prikvelima, sikvelima, ributovima i sličnim izletima u već viđeno – with a twist. U tom pogledu, i Valerijan je svojevrstan deja vu, amalgam poznatih elemenata koje je Luk Beson već upotrebio u Petom Elementu – koji je, pritom, bio debelo inspirisan Mezijeovim kultnim stripom. E sad, dalo bi se pomisliti da je u pitanju jedna poslastica za sve nas ljubitelje francusko-belgijske stripske škole, naročito nakon trejlera koji je bio kaleidoskop fantastičnih scena, uvrnutih vanzemaljaca, sulude akcije i Kare Delevinj, ali ne. Konačan proizvod je, manje-više, Besonov vlažni san sastavljen od predivnih pejzaža i maštovitih kreatura, ali je, na kraju, ispao knjiški primer fraze style over substance budući da je scenario dubok koliko i dečiji bazen. Likovi su plitki i jednodimenzionalni, bez traga karakterizacije koja ih krasi u originalnom materijalu, dijalozi su prepuni opštih mesta, a sama radnja je predvidljiva, mlaka i bljutava. Izuzimajući činjenicu da je u pitanju verovatno najšareniji i oku najprijemčiviji spektakl još od Kameronovog Avatara, Valerijan pada na svim ostalim poljima. Nažalost, čak ni poznavanje stripa po kome je baziran vam neće pomoći niti ulepšati doživljaj. Lepo, ali šuplje.
Gledati u trenucima kada su boje zanimljive i traži vam se slatko.
The Dark Tower
Punih trinaest godina nakon završetka Kingovog magnum opusa, konačno smo u prilici da Mračnu Kulu vidimo i na platnu. Da li je vredelo čekanja? Da li smo se setili lica svojih očeva? Da li su pred nama dugi dani i prijatne noći? Ukratko, ne. Kingove romane prati polu-prokletstvo uglavnom katastrofalnih filmskih adaptacija, a usudio bih se reći da je ovo možda i najgora od svih koje sam video. Da skratimo priču, ako ste pročitali romane i u svom srcu uzgojili makar i zrno ljubavi prema njima, najbolje bi bilo da ovaj film zaobiđete u širokom luku. Nikolaj Arcel i Akiva Goldsman su, u najmanju ruku, iskasapili likove i narativ originalne Kule i napravili čudovište pokraj koga se Frankenštajnov monstrum može bez problema smatrati jednim Apolonom. Ukoliko, pak, niste upoznati sa svetom Mračne Kule, plašim se da će vas film samo zbuniti svojim kratkim rezovima, nejasno motivisanim likovima i izbegavanjem da objasni bilo šta što postavi na sto ispred gledalaca. Sudeći po reakcijama publike i kritičara, čini se da je jedina osoba kojoj se film svideo Stiven King himself, što nije nikakva uteha jer je, ipak, vrlo dobro poznato da je njegov filmski ukus vrlo, vrlo upitan. Svima koji traže koherentnost u priči, logiku u postupcima likova, poštovanje bilo kakvih pravila dramaturgije, a naročito onima koji su proveli neprospavane noći tragajući za Kulom na polju ruža – apsolutno preporučujemo da ovo preskoče kao otvoren šaht na ulici.
Gledati ukoliko uživate u bolu, a ne da vam se da zabijate klinove pod nokte.
Autor: Nenad Jovanović
Magic Box predstavlja: Beside Bowie – The Mick Ronson Story
Kako kaže stara srpska izreka – džabe vam ceo tim, ako nemate dobrog zadnjeg veznog. Koliko god vam odbrana bila stamena, ili napadači pogađali gol svaki put kad pipnu loptu, neko to mora da drži pod kontrolom, kad stvari krenu dođavola. Ove igrače ne smatraju herojima, površno oko neće ni videti šta su zapravo uradili za tim, nećete se ovajditi ni ako ih stavite u fantazi ekipu. A bez njih je gotovo nemoguće doći do titule. Slično je i u muzici, iako je teško razumeti da je genijima, kao što Dejvid Bouvi sigurno jeste bio, uopšte potrebna podrška da bi pokazali sav svoj talent. Sam domaći prevod pokazuje da kod nas i dalje postoji nerazumevanje za te “igrače iz pozadine”, pa naslov Dejvid Bouvi – Neispričana priča, može da vas navede na potpuno pogrešan zaključak šta ćete gledati. Original lepo kaže da je “pored Bouvija” tu bilo još muzičara, koji su i te kako zaslužni za uspon Zigija Stardasta. Svakako najznačajniji pauk s Marsa bio je Mik Ronson, čija je gitara obeležila početak Bouvijeve karijere, a bio je i mnogo više od toga – producent, aranžer, ko-frontmen na bini, koji je bendu doneo dinamiku kakvu su imali Džeger i Ričards, Pejdž i Plant, ili mnogo kasnije Eksl i Sleš. Sam dokumentarac nema revolucionarne zamahe, videćete red priče, red arhivskih snimaka, ali je ličnost Mika Ronsona dovoljno interesantna, da vam potpuno drži pažnju nešto više od sat i po trajanja. Zbog prljavih menadžera (a zar nisu svi takvi) Ronson nije ostao sa Bouvijem i u daljem toku karijere i ostaje nam samo da zamišljamo kako bi sve to do danas izgledalo. Pored naravno najvećeg dela filma, koji se bavi muziciranjem u Paucima, saznaćemo i šta se događalo sa Ronsonom u daljem životu, od konstatnog nemanja para, do saradnji sa Mott the Hoople i Morisijem, sve do fatalnog kancera s početka devedesetih. Ono što ostaje kao zaključak je da je muzički svet prepun tih nedovoljno opevanih heroja, kojima su muzika i život uvek bili preči od para, koji su ostvarili ogroman uticaj na popularnu kulturu, a na kraju smo ih zapamtili kao one što su svirali sa onima. Ne shvatajući koliko bi njima i to verovatno mnogo značilo.
Gledati sa svima koji znaju da su Stonsi zapravo prateći bend Kita Ričardsa.
Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS