Dunkirk
Svaki novi Nolanov film očekujemo sa radošću, ali i strepnjom da li će uspeti da dobaci do lestvica postavljenih visoko, zahvaljujući svakom prethodnom filmu. Dobacio jeste, ali definitivno Dunkirk neće biti proglašen njegovim najboljim filmom. Istorijski je dovoljno tačan da bi probudio “nacion” kod Britanaca. Da verujemo u teorije zavere, pored ravne zemlje, dodali bismo i to da je snimljen kako bi Gordi Albion lakše podneo odlazak iz Evrope. Kada malo bolje razmislimo, možda i ima nečeg u tome. Zemlja možda jeste stvarno ravna ploča. Dakle, najveće povlačenje u istoriji odradili su Englezi. Prvo 1940. godine kod Dunkirka, a drugo u Londonu u sezoni 2013/2014. od strane Čelsija. Da stanemo ovde sa istorijskim objašnjenima i posvetimo se filmu. Nolan se ovaj put mnogo više fokusirao na sliku, događaje i želju da prikaže teskobu i napetost rata i spasavanja. Ukoliko ste ispratili Inception, kada u poslednjih pola sata imamo napetost kroz slojeve filma, e u ovom slučaju napetost je u celom filmu. Izdeljen je na tri celine gde imamo vazdušne duele, dešavanja na obali Dunkirka i dolazak “običnih” građana da spasavaju ljude. Sve celine se smenjuju i kombinuju na klasičan Nolanovski način, ali dovoljno da sve tri budu sjajno ispraćene i da gledalac svaku doživi što ličnije. Gotovo da ne postoji glavni glumac, jer su svi podjednako važni i svačija uloga savršeno leže u slagalicu. Tom Hardi se pridružio Gručo Marksu, Džeku Nikolsonu i Kolinu Farelu i dokazao se kao odličan glumac obrvama, Cilian Marfi je klasičan Cilian Marfi sa početka karijere, a nemam pojma ko je Heri Stajls o kome svi pričaju. Dunkirk je film posle kog se osećate kao posle teške borbe ili posle četvrtog dana Exita, ali kako bi to Nolan rekao u jednom od Betmena – “to nije film koji nam je potreban, to je film koji zaslužujemo”. Dobro, Britanci zaslužuju.
Gledati sa komunistima, četnicima i ako može neki Nemac.
Autor: Shakraf
Song to Song
Kad su pitali Tarantina šta će sledeće da radi, pošto je uzeo Zlatnu palmu za Pulp Fiction, on je rekao da će da odradi Malika i nestane. Takav je bio imidž Terensa Malika pre dvadeset godina, što se uopšte ne slaže sa njegovim trenutnim tempom, od skoro filma godišnje. Još da su to stvarno filmovi, a ne meditacije u slici i reči, sa lepim licima poznatih filmskih glumaca. Ovde nastavlja tamo gde je stao sa prošlim. Gomila lepotana, što muških, što ženskih, se konstantno pipka, udaljava se i približava jedno drugome, izgovara naglas jako malo rečenica, ali zato slušamo njihove misli. U centru je Runi Mara, koja voli Rajana Goslina, ali voli agresivan seks sa Majklom Fazbinderom. Onda Fazbinder nađe Natali Portman, Goslin Like Li, pa Kejt Blančet, a Runi Mara postane gej. I to je uglavnom to. Pritom film sve vreme izgleda kao da je sniman skrivenom kamerom, jer su ga radili na SXSW festivalu, na raznoraznim koncertima, gde se čak na dvanaest sekundi pojavi crazy eyes debeli Val Kilmer. U jednom momentu, Val Kilmer pita Like Li kako je to biti devojka, ona ne ume da mu odgovori, iako je Madona to u svojim pesmama davno objasnila. Na kraju, deluje kao da je svima bilo kul da im u filmografiji stoji da su radili sa Malikom, a Malik je jedino ovako mogao da snimi film i da ga nakrcanajpoznatijim glumcima današnjice.
Gledati ako ste jedan od četiri fana Runi Mare na planeti.
Nokturama
Kad se dešavaju velika sranja po svetu, filmska umetnost u startu gleda da to isprati. Pojave se sveznajući reditelji koji se potrude da ti objasne i nacrtaju nešto (mada mahom to ne uspeju), ili mladi i ambiciozni, koji odgovore nemaju, već bi da postave pitanje. Bertrand Bonello je u ovoj drugoj grupi. Kao Gas van Sant pre desetak godina u Slonu, Bonel ovde okuplja gomilu tihih mladih ljudi, različitih socijalnih statusa i godina. Na početku ne kontamo šta ih povezuje, a i šta bi generalno povezivalo bogatašku decu, decu iz predgrađa, sa nezaposlenim tridesetogodišnjacima i arapskim tinejdžerima, osim što se gledaju po metroima i raznim drugim prevoznim sredstvima. Kako vreme odmiče, vidimo da su izvršili veliki teroristički napad u Parizu, da su se sakrili u velikom tržnom centru posle zatvaranja, odakle prate vesti, ali i zajebavaju se i koriste prednosti toga što mogu da gluvare sami okolo. Do kraja ne vidimo razlog i možemo samo da tumačimo šta se zaista zbilo, odnosno šta je navelo ove klince na terorizam. Ono što znamo je da Nokturamom zovu delove zoološkog vrta gde se noću sklanjaju opasne životnije, tako da velika robna kuća dobija metaforični oblik, kao kod skoro pokojnog Džordža Romera i njegovih zombija. Ipak, ostaje previše pitanja koja su ovlaš dotaknuta i na njih nije odgovoreno, tako da ponekad, ako se vratimo na početak priče, možda ipak treba dati prednost rediteljima koji se potrude da daju bar nekakav odgovor.
Gledati sa ortakom koji misli da je Gas Van Santov Slon Paklena pomorandža za XXI vek.
Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.
Autor: Miloš Dašić
Eat Locals
Poslednjih nedelja primetna je oseka žanrovskih naslova, makar onih kvalitetnih, a pojedini su dobrano i razočarali. Ne bih o imenima, ali npr. festivalski favorit Let Me Make You a Martyr, koji nam se prodaje kao horor-triler sa Merilinom Mensonom u glavnoj ulozi jezivog plaćenog ubice, a zapravo je pokušaj (neuspeo) bizarnog rednek krimića, gde se pevač pojavi na pet minuta. U takvoj atmosferi, došao sam do onog dela digitalne videoteke u koji zaista retko svraćam, a to su filmovi koji naslovom, omotom i radnjom, mogu da privuku eventualno samo najveće horor fanove, i to one koji nisu baš najsjajniji klikeri u kutiji. Jedi lokalce mi se nametnuo kao jedini legitiman izbor, jer pored interesantne glumačke postave sa Čarlijem Daredevil Koksom, Mekenzijem originalni The Office Krukom i ostalim Britancima, koje ste videli u svim ostrvskim filmovima i serijama, kao reditelja ima još jednog proslavljenog glumca, a to je Džejson Gaj Ričijevo ljubimče Fleming. Nisam se razočarao, a čak sam se i prijatno iznenadio, jer ova nepretenciozna horor komedija ima dovoljno elemenata da vas zabavi, a to sve radi toliko lagano, da pretpostavite koliko su se svi dobro zabavljali tokom snimanja. Sve se vrti oko jedne seoske kuće, u kojoj se sakupi savet britanskih vampira, odred anti-vampirskih specijalaca bi da ih pobije, a u kući se nađe i momak iz kraja, koji shvati da ga je želja da kresne kuguarku, odvela pravo u osinje gnezdo. Ono što sledi je dobro ukomponovan miks komedije, krvi i akcije. Fleming sve radi školski, ali je očigledno pokupio dovoljno fora sa stotina snimanja na kojima je učestvovao, pa sve to potpuno pije vodu. Film nikada ne pokušava da bude nešto što nije, a to je redak kvalitet u moru pretencioznih bulšita, koji nam se prodaju za revolucionarne. Naravno, kako je ovo britanski film, ne mogu se izbeći fore o klasnim odnosima i Bregzitu. U svakom slučaju, preporuka za lagano popodne i nemojte da se iznenadite jer film možete naći i pod naslovom Eat Local, za koji mislim da nije baš gramatički tačan, ali nisam ja sad tu neku anglikanac.
Gledati sa svakim ko voli krvopije, nemoguće da mu se film neće svideti.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS