Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Za ovaj vikend pripremili smo horore, horor komedije i akcione komedije. A ima i malo muzike.

A Cure for Welness

Kako davno reče naš narod – nema ‘leba bez gotike. Filmovi sa ukletim kućama, neumirenim duhovima, dijaboličnim naučnicima i bledim damama u nevolji, uvek su ka hororu privlačili i širu publiku. Bez preteranih efekata, krvi i crevaca, samo sa mračnom atmosferom, ovakvi naslovi mogu da se progutaju i kao neki fantazi triler, pa eto načina da se prodaju ljudima koji vole da svoj ukus raspoređuju po fiokama, pa tako ne mirišu ni horor žanr. Nažalost, to ovde nije uspelo, budući da je film žestoko flopnuo na blagajnama (zaradio je jedva pola budžeta), što je uz prethodnu propast (gde Džoni Dep glumi Indijanca, e to je horor), verovatno na duže staze suspendovalo karijeru Gora Verbinskog. Što je šteta, jer je ovo jedan sasvim korektan horor naslov, kakve sve ređe možemo da vidimo. Za razliku od mnogih popularnih reditelja modernog horora, Verbinski je odličan zanatlija i zna kako da vam pusti žmarce niz kičmu, a to mu uspeva i pored povremeno banalnog scenarija. Sama priča o mladom japiju sa Vol Strita koga firma pošalje da iz staračkog doma/banje u Švajcarskoj dovuče zabludelog partnera nije loša, ali vam povremeno baš i nije jasno šta tu ko i koga. Filmu se ne žuri, pa će junak gotovo dva i po sata otkrivati mračne tajne dvorca, ali je sve toliko lepo slikano, da nećete imati potrebu da batalite gledanje. A da ne zaboravite šta gledate, podsetite se da se glavna glumica zove Mia Goth. Uživaćete sigurno do samog kraja, a ako vas rasplet razočara, zamislite kako je bilo producentima kad su shvatili koliko su para izgubili.

Gledati sa nekim Herbalajf entuzijastima da vide kako se zdrav život ne isplati.

 

El Bar

Na neku varijantu horora vratio se i omiljeni nam španski debeljko Aleks de la Iglesia, mada kod njega, kao po običaju, zlo nije natprirodno, već prirodno stanje ljudi koji su govna. Kroz fekalnu materiju ste sigurno nekad želeli da provučete likove slične ovima iz filma. Španska varijanta splavarke, bradati hipster programer, preservilni konobar, nadrkana tetka kockarka, neuravnoteženi bivši pandur i još poneki primerci svakodnevnog života, nađu se zatvoreni u baru, jer je neko rešio da snajperom upuca svakoga ko pokuša da ga napusti. Dok pokušavaju da saznaju šta im se događa, najnormalnije od svih deluje lik koga niko ne voli, klošar, za koga ubrzo otkrivamo da je bio uspešan, ali da je sve izgubio u nekim bankarskim lavirintima. Sve će brzo da se pretvori u dokazivanje teorije da je čovek čoveku vuk, uz brutalno slepstik nasilje, koje je Aleks odavno patentirao. Može se ovo pogledati, naročito ako volite njegove ranije radove, mada moramo da priznamo da mu i nije najuspešnije delo, da premisa možda jeste dovoljna za kratak fazon, a ne za dugometražno ostvarenje, kao i da je sličnu temu već mnogo bolje razradio u filmu Grešna zajednica. Uz sve mane, nije loše za one koji od filma očekuju da se naizmenično smeju, cimaju i plaše.

Gledati sa nekim ko misli da su ljudi generalno mnogo dobri. Spoiler alert: nisu!

 

Free Fire

Malopre smo rekli da tehnički kompetentan reditelj može da izvuče maksimum iz svega što dobije. Kako je u poslednje vreme izgleda postalo moderno da ne znate baš gde se postavlja kamera, dosta novih filmova fejluje, iako ima odličnu ideju. Mada je i sama ideja nekima dovoljna da te naslove proglašavaju za next big thing. Britanac Ben Vitli je trenutno omiljeni žanrovski reditelj fanovima indi filmova, kada žele da pokažu kako ne vole samo priče o nesrećnim tinejdžerima, koji slušaju njanjavu muziku i uče finski. Vitli se do sada prošetao kroz različite žanrove, od horora, komedije i SF-a, a ovde je želeo da nam da svoju posvetu krimiću i akciji. U podvrsti “posao koji krene dođavola”, film u jednoj garaži okuplja dve grupe krimosa, mnogo specifičnih likova, što bi stvarno bila osnova za spektakl. Ipak, to nema puni učinak, jer vam pola filma nije jasno ko se gde kreće, ko na koga puca, i kako se sad baš taj lik našao tu gde jeste. Najteže je da radite pucnjavu i tuču na malom prostoru, da ne bude dosadno, a Vitli se baš i nije snašao. Da ipak možete da pogledate film, pobrinula se fenomenalna glumačka ekipa: Kilijan Marfi, Bri Larson, Šarlito Kopli, sa sve modom, frizurama i brkovima s kraja sedamdesetih. Ne, Bri nema brkove, shvatili ste šta sam hteo da kažem. Ima ovde šta da vam se svidi, ali malo više liči na neki rip-off Tarantina od pre 15 godina, nego na modernu varijaciju žanra, što je valjda trebalo da bude.

Gledati sa svima koji se lože na dobar saundtrek, jer muzika jebe mame.

 

Magic Box predstavlja: Soul momci zapadnog sveta (Soul Boys of the Western World)

Davno je moj sajtovski kolega Moma Ludilo pametno rekao da kad ne znaš šta bi gledao, ti pusti muzički dokumentarac. Fanovi ovog podžanra mogu da pogledaju bilo koji takav film, a da im ne bude dosadan. Dobar predstavnik je onaj koji uspe da vas natera da vam se film baš i svidi, iako vam tema nije preterano zanimljiva. E pa, ovaj naslov je očigledno uspeo, jer me je skoro dva sata ostavio zakucanog uz biografiju benda Spandau Ballet. Fanovima njihove muzike će sigurno biti još bolje, ali i ostali mogu da nađu nešto što ih zanima, budući da se film čak i manje bavi samim bendom, koliko društvenim okolnostima koje su pratile njihovu karijeru. Naravno, uz dovoljno pikanterija o njihovom nastanku, radu, raspadu, pa ponovnom okupljanju. Kada pogledate muzički dokumentarac, često pomislite da je autor želeo da vam objasni kako je to o čemu se radi u filmu najbolja stvar na svetu. To ovde nije slučaj, dobijate realnu priču o jednom sastavu i njegovim članovima (ispričanu mahom kroz njihove reči) i imate utisak da ste o njima saznali sve što je neophodno. Uz gomilu dobre muzike, naravno. A šta ćete više?

Gledati sa ekipom koja ide na “Osamdesete” u KST.

Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0