Get Out
Vučić. Totalna nemaština. Ekonomska kriza. Milion i osamsto vrsta kriminala. Kosovo, a i odnos sa susednim zemljama. To mi je prvo prošlo kroz glavu, kada sam pomislio na probleme kod nas. Rasizam je verovatno poslednja rupa na svirali, ako je uopšte i rupa, tako da filmovi sa tom tematikom ovde slabo prolaze. Prosečnom građaninu Srbije ni ne možeš da objasniš zašto se kaže n-word a ne… pa “n-word”. Jordan Peele (iz Key & Peele) je napravio jako dobar film. Bezobrazan, ali dobar. Film nakon koga će crnci i belci teško zakopati ratne sekire. Štaviše, po izlasku iz bioskopa će verovatno uputiti preke poglede jedni prema drugima. Kod nas neće biti tih problema, jer one klinke crnkinje sa Vatre verovatno neće gledati ove arty horor tripove, a Kubanac što ovde živi godinama, baš mnogo voli Srbiju, da bi nešto pričao o rasnim problemima. Priča je sledeća – Kris i Rouz se zabavljaju i kreću na vikend kod njenih roditelja. Dva dana sa roditeljima devojke je svakom mladiću strašno, a tek ako dečko crnac ulazi u skroz belu porodicu. Tu premisu je Peele odlično iskoristio da napravi horor film. Btw, sam Peele je oženjen komičarkom Chelsea Peretti, pa valjda ovde prenosi svoja lična iskustva. Upoznavajući se sa porodicom i prijateljima, Kris naleće na sve stereotipe sa kojima bi mogao da se susretne u belačkoj sredini. Tako imamo “mud sharks”, tj. bele devojke koje jure samo crne tipove, “white guilt” muškarce, koji će naglasiti da bi i treći put glasali za Obamu, umetnike koji bi se okoristili o talenat drugih, ali i douchebagove, sa misijom da odrade patkometriju sa crncima i dokažu da su jači i spretniji. I to je sve kul sklopljeno, od standardne “Guess who’s coming to dinner” postavke, napravljen je napet horor, sa odličnom atmosferom i raspletom, bez glupih twistova. Međutim, kao da je zbog besa usmerenog ka određenim grupacijama, Peele proširio hejt na sve belce ikada, i ne znam da li time što u filmu nema pozitivnih belih likova, možda želi da naglasi da su (smo) svi isti. Naravno, ipak dolazi iz komičarskih voda, pa je stav ublažio humorističkim otklonom, tako da poruka filma može da se svede i na kraj nekog Key & Peele skeča – Damn, that white sons of bitches are crazy. Ono što fali je određeni ironični otklon, u kom bi valjalo pozabaviti se i samim sobom, i našaliti se i na svoj račun. Više Vudja Alena, manje Spajk Lija.
Gledati dva puta, sa ortakom rasistom, i ortakom wannabe crnjom, nikako zajedno.
Magic Box predstavlja: Paterson
Džim Džarmuš je lik na čiji račun najviše volimo da se sprdamo, ali se onda svaki put njegovi filmovi nađu u izboru za Top 5. Ipak, ovaj će teško. Oni koji vole Džarmuša, imaće svašta nešto da iskopaju u Patersonu. Kažem iskopaju, jer kao i u mnogim njegovim prethodnim delima, radnja se krije iza stvari koje su ispred nas, likovi su samo ovlaš predstavljeni, i ostavljeni publici, da ih do kraja dokuči. U sjajnoj izvedbi Adama Drivera, Paterson je šofer autobusa, pesnik (naivac???) i verovatno Džarmušov alter-ego. Dani se smenjuju kao na traci – on vozi, piše svoju pesmu, kod kuće ga čeka prelepa žena (naravno malo luckasta i na svoju ruku). Uveče u baru sa ortacima igra šah uz pivo, i priča o standardnim temama, o životu, ljubavi i istoriji samog grada, koji se, btw, zove Paterson. A imamo i engleskog buldoga, najboljeg psa na svetu. I to je to, što se tiče radnje. Ostaje samo Patersonov pogled na svet, njegovo apsolutno uživanje u njemu, a i u poeziji, koju Džarmuš pokušava da prikaže kao dostupnu svuda, pa i u radničkom svetu, od devet do pet. Mali problem je što kada nam Paterson recituje svoju poeziju, stihovi izlaze na ekranu, a slike koje ih prate su kao vremenska prognoza neke lokalne televizije, preko koje bi odlično legla muzika Majka Oldfilda. Takođe, iznenađujući je mačo stav, u kom je glavna junakinja (prelepa Golshifteh Farahani) predstavljena kao neka razmažena devojčica, koja zahteva da se za nju radi, dok se od nas očekuje da Patersona shvatimo jako ozbiljno u poetskim ispadima. Na kraju, Džarmuš odaje omaž sebi i svom najozbiljnijem filmu Dead Man, ali to već vidite sami.
Gledajte ako vam je Broken Flowers omiljeni Džarmuš. Ostaće vam omiljen, ali imate najveće šanse da vam se svidi i Paterson.
Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.
Autor: Miloš Dašić
Colossal
Mnogo hteo, mnogo započeo, reči su koje možda najbolje opisuju sve filmove koje je snimio Španac Načo Vigalondo. Neosporno talentovan, uvek polazi od naglašenog koncepta, koji vas oduševljava neko vreme, ali onda shvatite da forma nadvladava suštinu, i da razrada ne prati ideju na pravi način. Nešto slično imamo i ovde, mada uspevaju da se probiju i neke emocije, tako da ima nade za Nača. On je izgleda dosta vremena provodio u sobi, možda uz određene opijate, i naizmenično gledao Godzile i filmove Čarlija Kaufmana. Colossal počinje kao standardna “nikad se neću vratit u svoj rodni grad” priča, En Hatavej baulja okolo kao neuspešna novinarka i vrhunska alkoholičarka, drug iz detinjstva Džejson Sudekis je tu da pomogne (najviše u opijanju), a onda se desi neverovatna promena, i naša junakinja shvati da je na neki način povezana za džinovskim čudovištem koje teroriše Seul. Vigalondo je i do sada pokušavao da spoji SF sa dramom i komedijom, i ovde je to uradio možda najbolje – žanrovi nisu nakalemljeni veštački jedan na drugi, već prirodno funkcionišu, koliko god film povremeno zahtevao da mu mnogo verujete, kako biste progutali sve što vam nudi. Imate poverenje pre svega zbog glumaca, jer je En Hetavej ponovo pokazala da je stvorena za ovakve uloge, dok Sudekis briljira, i postaje jedan od najboljih glumaca svoje generacije. Posle nekoliko (bar meni) uspešnih obrta, na kraju će vam dugo odzvanjati pitanja ko su prava čudovišta, da li su u nama, izvan nas, ili sve zajedno.
Gledati sa prijateljima funkcionanim alkosima, ako hoćete da im pomognete.
The Void
Više puta sam na ovim stranicama pominjao da je bezrazložno hajpovanje jedan od glavnih razloga za smanivanje kvaliteta horor fimova. Jednostavno, kada nekoga hvalite, iako to možda potpuno ne zaslužuje, pomisliće da je uhvatio boga za jaja, a onda pomoći nema. The Void je imao interesantan obrt u kritičarskom tretmanu, jer je posle prvobitnih hvalospeva, naleteo na prilično hladan prijem. Da li to opet radi kontraš u meni, ili sam samo objektivan, ali film uspeva (uglavnom) da postigne ono što je želeo. Iako je potekao iz radionice Astron-6, poznate po humorističkom tretiranju žanra, ovde humora nema. U pravom horor maniru, pratimo grupicu ljudi koji se silom prilika nađu zajedno u bolnici, opkoljenoj nekim sektašima u belim kukuljicama. Kada shvate da im ne preti samo opasnost spolja, već i iznutra, već je kasno, i ostaje im samo da pokušaju da se izbore sa čudovištima koja naleću. Ako vam sve ovo zvuči poznato, u pravu ste, ima ovde mnogo uticaja Karpentera, uz dozu H.P. Lavkrafta, koga baš i ne srećemo mnogo u filmovima, tek ne ovim modernim. Atmosfera je odlična, napetost se gradi kako treba, a na svom vrhuncu je fim uspeo da me nepomično prikuje uz ekran, što je malo njih moglo poslednjih godina. Najveći minus jesu pomenuta čudovišta, koja nikada ne vidimo potpuno, jer izgleda nije bilo dovoljno para da se urade u fulu, pa vam povremeno nedostaje da vidite celu karakondžulu,kako dominira u kadru. Doduše, autori nisu želeli CGI, već su išli na praktične efekte, tako da im se sve treba oprostiti. Ukoliko zaista volite horore, lepo ćete se zabavljati uz stravu na ekranu, i otkrivanje uticaja (nije se skoro neki američki film referirao na Lučija Fulčija).
Gledati sa najboljim prijateljima, kako bi se spremili za nadolazeću apokalipsu.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS