Ghost in the Shell
Budući da sam za ovaj film saznao pre tri meseca i da mi japanske anime ne znače apsolutno ništa, bio sam savršen kandidat da potpuno objektivno odgledam ovo ostvarenje. Itekako se ložim na futurističke filmove sa idejom „sam protiv svih“, ali očigledno je došlo do zasićenja jer Ghost in the Shell ne voza kako se to očekuje. Priča je klasična – devojka upoznaje dečka, njen mozak stavljaju u robotičko telo, ona se čitav film bori protiv zla i pokušava da odgonetne sebe kao kiborga. Večito pitanje da li je takav primerak postojanja više čovek ili mašina, nikada ne zastareva (barem dok ne dođu prvi kiborzi koji će moći da nam odgovore). Ovde su ga se slabo dotakli, odnosno nisu izlazili iz okvira zabrinutosti glavnog lika. Zbog toga, kao i zbog brojnih stvari koje smo već videli u sličnim filmovima, osećaj loženja na futurizam je izostao. Skarlet Johanson ne volim još od filma Lost in Translation i nije me ni ovaj put oduševila svojom rolom. Mada, može se reći da joj uloga bezemotivnog kiborga leži, jer ionako ima samo četiri pokreta lica. Na trenutke ovaj film podseća na „ženski“ Matriks, ali samo na kratko. Ono što je najbolje je vizuelni doživljaj, i ukoliko postoji mogućnost, pogledajte ga u 3D-u, jer ima smisla.
Gledati sa nekim ko razume anime.
Afterparti
Pošto sam pogledao ovo, hajde da se dogovorimo da se vrate filmovi sa ratnom tematikom. Sve one godine kada smo kukali da bi domaći autori trebalo da prave “nešto drugačije”, obile su nam se o glavu. Ovi filmovi o pripadnicima „izgubljene generacije“, koji provode život na društvenim mrežama, sanjaju da postanu zvezde preko noći i život troše na žurke, drogu, alkohol i seks, moraju da prestanu. Nijedan film neće nikog prevaspitati, a i većina ljudi to ne vidi kao problem. Afterparti je upravo to. Prati glavnog lika, Mareta (26) koji je „tu iz kraja“, radi kao barmen svako veče u nekom od gradskih klubova, pokušava da pojebe što više žena i želi da bude glumac. Sve legitimno. Ali očigledno je on najveći problem našeg društva, jer je „prazan“, ne shvata da je u njega zaljubljena prva komšinica sa kojom radi i sa kojom povremeno ima seks. Njihov odnos je trebalo da bude lajtmotiv celog filma, ali je on toliko bezidejan, da bilo koja priča u DNK deluje kao Romeo i Julija naspram njih. Gagi Jovanović glumi vlasnika kluba/mafijaša, jedinog lika kojeg ne može da glumi, pored gastarbajtera. Svetla tačka u ovom filmu su roditelji glavnog glumca, Lidija Vukićević i Slobodan Beštić, koji navodno nisu preterano zainteresovani za njega, ali ni mi nismo zainteresovani, pa je njihovo ponašanje opravdano. Takođe, moramo da se dogovorimo da dođemo do producenata i objasnimo im da ne ulažu novac u fimove koji u scenariju sadrže sledeće stvari: fore koje su viđene u drugim filmovima, fore koje se mogu pronaći na internetu i kraj u kom se glavni glumac snima nekoliko sekundi, kako bi nam pokazali da se nije promenio. Jbt.
Gledati sa smrtnim neprijateljem.
Autor: Shakraf
Magic Box predstavlja: Silence
Postoje filmovi gde kad pogledaš prve sekunde trejlera, znaš da film nećeš gledati, i da te apsolutno ništa vezano za njega ne interesuje. Naravno, dešava se i da napraviš veliku grešku, i propustiš nešto vrlo kvalitetno, samo zbog toga što nije umotano u šareni omot, kao kakva čokolada koja nam nudi potpuno novi ukus koji do sad niste probali, iako znate da jeste. Sva sreća pa je poštovanje koje imam prema velikom (šta velikom, najvećem!) Skorsezeu, ipak veće, nego u ostalim slučajevima kada odlučim da propustim naizgled dosadne filmove. Ako pođemo od toga da se njegov novi film zove Tišina, da traje dva i po sata, i uglavnom se bavi time kako neki mladi jezuiti pokušavaju da propovedaju hrišćanstvo u XVII veku u Japanu, gde većina ne želi ni da čuje za to. Ceo film je obavijen velom priče da je ovo Martijev passion project, koji već neko vreme želi da uradi. Priča počinje pismom Liama Neesona, koji kući u Portugal (???) šalje vest da je njihova misija gotova i da su ostale jezuite pobili budisti, gde mu se gubi trag. Mladi Garfiild i Driver kreću da ga traže, iako ni sami ne znaju šta ih sve čeka, a pritom naleću na sela koja još uvek propovedaju hrišćanstvo. Kad se razdvoje, vidimo dva lika koji na različit način tumače ono što su ih učili, i to što su sami propovedali drugima. Jednog žustrog i jakog u stavu da po svaku cenu da ostane veran svojim idealima, i drugog koji ostaje veran, ali pokušava da sačuva što više života, pa i svoj, nastavlja da veruje, ali je podložan kompromisima zarad većeg dobra. Tu se u suštini istorijska priča završava, i počinje odlična filozofska rasprava da li vera i kompromis imaju zajedničkih tačaka, ali i to da svako ovu priču može prebaciti na svoj teren. Nakon odgledanog filma poslao sam više poruka u kojima obaveštavam ljude da je Skorseze snimio nedićevski film. Jer ako prebacimo ovu priču na naš teren, Drajver bi bio mladi partizan koji je rešio da izgubi glavu zbog ideala, dok je Garfild vođen time da sačuva glave preostalih hrišćana na japanskom tlu, rešio da pogazi sva uverenja, da se primiri i čeka situaciju, kad će ponovo moći da priča slobodno. Naravno, to niakd nije došlo. Tako da eto, ako vam treba razlog da se nakanite da pogledate ovaj film, počnite da učitavate stvari kojih ovde možda i nema. Hteo sam da kažem da je ovo jedan od atipičnijih Skorsezeovih film, mada šta je tačno tipičan Martijev film? Tačno je da su njegovi najpoznatiji filmovi imali ekipu krimosa i De Nira sa sobom, ‘ajde i Di Kaprija, ali Marti je kroz karijeru previše šarao da biste ga smestili u neku fijoku, pogotovo kad znamo da je u filmove uvek trpao religiozne motive, a i posvetio im nekoliko celih, poput Kunduna, ili Poslednjeg Hristovog iskušenja. Sorry Marti, što sam se na trenutak ogrešio o tebe i pomislio da ne znaš šta radiš.
Gledati sa ortakom četnikom i ortakom komunistom, baciti im ovu moju teroriju o filmu, i gledati ih kako se lože.
Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.
Autor: Miloš Dašić
The Devil’s Candy
Nisu mi baš omiljeni filmovi koji pola sata, do sat, posvete upoznavanju sa svetom u kom bi trebalo da zamislimo da se nalazimo, pa tek onda krenu na poentu. To naročito važi za horore (posebno novije), gde predugo postavljanje igrača na terenu, uspe da vam i golove učini dosadnima. Sva sreća, pa to nije slučaj kod jednog od najiščekivanijih favorita žanrovskih festivala, koji se dugo borio da uđe u distribuciju i konačno se našao pred nama. Zašto se neuspešni slikar i njegova porodica suočavaju sa ludacima i/ili nečastivim silama, saznavaćete paralelno sa njima. Film ne troši uludo nijedan, od svojih skromnih osamdeset minuta trajanja, i od “pravo u glavu” početka, pa do kraja, bombarduje vas fantastičnim nadrealnim vizijama, jakom tenzijom i opipljivom atmosferom zla. Za razliku od svojih uzora – satanic panic filmova iz sedamdesetih i osamdesetih, temi pristupa sa dovoljno odmaka, povremeno i jako crnohumornog, te se čini da je autor Šon Birn s pravom svrstan u red mladih nada horora. E sad, moglo bi mu se zameriti da je ipak bio previše ekonomičan sa pričom (mada vam to ostavlja prostor da sami nadogradite ostalo) da je sve moglo da bude i krvavije (mada je napetost sasvim dovoljna). Ok, nije ovo remek-delo, ali ima dovoljno kvaliteta da nas natera da pratimo Birnov rad i dalje, kao i da se stresemo fino pred nedeljni ručak.
Gledati sa nekim “kul roditeljima”, da vide kako bi povremeno trebalo ipak da budu “konzervativni roditelji”.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS