Magic Box predstavlja: Trgovački putnik (The Salesman)
Svi koji prate našu radio emisiju, znaju da sam savetovao da se na kladionici za Oskare, stave pare na novi film Asghara Farhadija. Ko me je poslušao, postao je bogatiji, jer je Iranac dobio svoju drugu statuetu za najbolji strani film. Sve je, nažalost, ostalo u senci Trampove zabrane ljudima iz nekoliko pretežno muslimanskih zemalja da ulaze u Ameriku, zbog čega je Farhadi odbio da i pokuša da se pojavi na dodeli. Ali hajde da vidimo šta film nudi, kada odbacimo sloj dnevne politike. Mladi bračni par se, između ostalog, bavi i glumom, i nekoliko puta sedmično, u pozorištu koje vizuelno podseća na Zvezdaru Teatar devedesetih, glumi Smrt trgovačkog putnika, komad na koji će se povlačiti reference tokom celog filma, počev od samog naslova. Zbog zemljotresa (ili nekog klizišta, jbmliga) moraju da se presele i useljuju se u novi stan, u kom žena biva napadnuta. Ne prijavljuju muriji – on ima svoje razloge, ona svoje. Iza napadača je ostao kamionet, koji oni čuvaju, nadajući se da će se vratiti po njega. On kreće polako u svoju istragu i saznaje da se žena koja je tu živela bavila nekim sumnjivim poslovima. Do kraja ne saznajemo koji je njegov motiv u daljoj istrazi i zašto ne zove policiju – da li povređena čast, bes i ljutnja na samog sebe, ili možda čak i na ženu. To što ona ne želi da zove muriju, i sve vreme je jako tiha u vezi sa svim događanjima, nam možda nagoveštava da nije cela priča ispričana do kraja, a možda nikad i neće. U svakom slučaju, istraga će se rasplesti na neočekivan način gde niko neće pobediti, u najboljem slučaju mogu da se nadaju da su uzeli bod u gostima. Na kraju samo vidimo da se završio čin, ili scena, iz njihovog života, ali počinje priprema za novi pozorišni čin. Gledanje Farhadijevih filmova godinama odlažem do poslednjeg trenutka, neke sam zbog toga i propustio, ali uvek me razbacaju svojim, naizgled realističnim, prikazima iranske svakodnevice, ali ispričanim kroz sumanutu prizmu. Glavni problem sa njegovim filmovima mi ipak pravi naš veliki prijatelj sa bloga Mislite mojom glavom, koji u Farhadiju učitava i Vudija Alena, ali i druge zapadnjačke autore, koje ja nikako da vidim, pa se dugo posle gledanja češem po glavi. No dobro, to vas već verovatno mnogo ne zanima. Slobodno pogledajte film, dovoljno je prijemčiv i za one koji nisu prepotentna festivalska publika, koja traži svojih dva sata tišine i neizgovorenih razrešenja u pogledima, sa kadrovima koji traju kao poluvreme u fudbalu.
Gledajte sa onima koji su najavili da Toni Erdman dobije Oskara za strani film.
Autor: Miloš Dašić
Magic Box predstavlja: Poruka u boci (A Conspiracy of Faith)
Poput malopre pomenutih iranskih filmova, među svekolikim srpstvom su se, kao znak istančanog ukusa, primili i skandinavski krimići, bilo u pisanoj, televizijskoj, ili bioskopskoj formi. Tako se krug ljubitelja severa Evrope znatno proširio sa kriminalaca, gastosa i fanova, blek metala. Iako je kriminalistički žanr (ili detektivski, kako ko voli) oduvek bio popularan, pa i njegove mračnije varijante, Skandinavija mu je dala nešto posebno. Zločini u zemljama gde kriminaliteta gotovo i da nema sigurno su šokantniji nego u kakvom Čikagu, a tu su i hladnoća i mrak, koji donose pravu noir atmosferu. Film koji vam predstavljam je treći deo filmskih adaptacija, popularnog serijala romana. Možda će vam prvih dvadesetak minuta biti malo teže za gledanje, jer odmah uskačete u trenutno stanje likova, a da ne znate kako je do njega došlo, ali ne brinite – sve se to brzo pohvata, priča je samostalna i jedino će vas možda naterati da potražite prethodne nastavke. Istraga o otmičaru, i potencijalnom serijskom ubici, začinjena je ličnim dramama policijaca zaduženih za slučajeve koje su svi zaboravili. Ako ste voleli serijal o ženi sa tetovažom zmaja i serije Killing i Bridge, već znate da možete da očekujete mnogo moralnih dilema, problematičnih odluka, kritika društva i religije, i sve ono što nam skandinavski noir nosi. Tempo je sporiji, ali vam se napetost sve vreme uvlači pod kožu, i nećete ni primetiti da ste već sat vremena na ivici stolice, dok čekate rasplet. Nešto kao Ubice mog oca, samo potpuno suprotno.
Gledati sa svima koji znaju da je ‘ladno, ali standard.
Prethodna dva filma, i još mnogo drugih, možete pogledati putem servisa Magic Box. Kao video klub, samo od kuće.
Headshot
Kao što heroj uvek dođe tiho i ode u legendu, s vremena na vreme se pojavi zemlja koja postaje centar borilačkih filmova i nekoliko godina možemo da budemo sigurni da nudi suvi kvalitet. Trenutno smo u dobu vladavine Indonezije i tamošnje autohtone veštine penkak silat. Posle filma Raid nije bilo sumnje odakle će nam neko vreme dolaziti najbolje filmske tabadžije, a zvezda tog ostvarenja, Iko Uwais, vratio se naslovom Headshot. Reditelji i scenaristi, poznatiji kao braća Mo (nisu braća, bar ne Mo), do sada su nam isporučili nekoliko žanrovskih filmova, od horora, do akcije, pa i ovaj poslednji ne razočarava u količini zabave koju isporučuje. Ukoliko nekoga zanima fabula, recimo da ćete gledati indonežanski miks Bornovog identiteta i Dugog poljupca za laku noć. Dok Iko pokušava da prevaziđe amneziju i zaštiti nove prijatelje, braća Mo vam slažu musaku od reda pucanja, reda tuče. Fanovi serijala Raid će možda biti malo razočarani, jer ovde nema preciznosti akcije koja se tamo nudi, ali Pucanj u glavu opravdavdava svoj naslov – svaki udarac je direktan, prljav i kao da vam se dešava ispred nosa. Nerazrađenost koreografija, nadomešćuje se sirovošću, i telesnim tečnostima i delovima koji lete na sve strane. S druge strane, Uwais nastavlja da neguje svoj bejbifejs, pa vam je lakše da navijate za njega, i progutate ostalo sivilo i blato. Gledajte ka Indoneziji, odatle će u budućnosti dolaziti još dosta dobrih filmova.
Gledati sa nekim ko misli da se borilački filmovi ne prave od devedesetih.
Don’t Kill It
Volim kad me u opisu filma ništa ne zajebe. Pisalo je da je ovo supernatural action horror with Dolph Lundgren, i to je to, ni manje, ni više, a dobro. Mislim, dobro za Pink Action u pet popodne, ali ako ste stigli do ovog dela u tekstu, sigurno ne bljuzgate na sve što nije Kjubrik. Pisao sam već da je Dolfi najdostojanstvenije ostario od VHS akcionih zvezda, pa i ovde ostaje na standardnom putu, kao lovac na demone, koji se suočava sa starim, zajebanim, protivnikom, koji ponovo preuzima ljude i pravi haos u nekoj američkoj pripizdini. Kao partner tu je FBI agentica, poreklom iz iste pripizdine, u tumačenju Kristine Klebe, velike prijateljice našeg naroda, koji je je zabavljala u ostvarenjima Zona mrtvih i Mamula. Ok, da me posle ne pljujete – ovo vrišti low budget. Efekti su poluužasni, produkcija je kakva mora, ni ekipa, osim Dolfa, ne pokazuje neku epsku posvećenost. Ali, kako sam već rekao, film ni ne pokušava da bude nešto drugo, pa kroz svoju nepretencioznost, solidno prevazilazi nedostatke. Ima i dovoljno crnog humora, da začini stvar. Nizak budžet podsetio me malo na raniju TV produkciju, i kapiram da mi ne bi bilo čudno da vidim ovo kao seriju na nekom Syfy-ju, ili nečemu još gorem. A opet, ovo vam oduzima jedva sat i dvadeset, fino miksuje žanrove kojih se dohvatio, pa se slobodno posvetite, ako ste se već iscimali da ga na neki način nabavite.
Gledati sa svima koji su navijali za Ivana Draga.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS