Manchester by the Sea
Kao što smo već pomenuli u godišnjoj listi, pirati su zakazali ove godine, pa sve ove filmove koji su nominovani za Oskara gledamo u prvim nedeljama 2017. Pošto ćemo se u posebnom tekstu baviti La La Landom, pozabavimo se ostalima. Novi film Keneta Lonergana donosi nam njegov odgovor na žanr svojstven britanskoj kinematografiji – kitchen sink. Da se sve kreće u tom depresivnom pravcu, nagoveštava nam već naslov, jer je radnja smeštena u mali masačusetski gradić, sa mnogo poznatijim engleskim imenjakom. Samo još fale Smithsi. U tmurnom gradu, u sred zime i na minusu, našem glavnom junaku, Luiđi Afleku, umire rođeni brat i dobija na starateljstvo svog bratanca koji je u pubertetu. Da stvar bude tmurnija, Luiđi je i ovako sjeban i tužan jer ima iza sebe neuspeo brak i tragediju iz koje se nikad nije povratio. U suštini, boljeg brata Afleka vidimo u ulozi koju bi u Srbiji verovatno tumačio Nebojša Glogovac, sa dosta mrštenja i gledanja kroz prozor, a bogami i udaranja u isti. Ono što ipak razlikuje ovaj film od gomiletine novih iz američke indie produkcije je količina depre koja je svojstvenija Evropi, ali i veoma mala količina nade da će išta biti bolje. Odnos između strica i bratanca u filmu ipak donese određenu vrstu balansa u atmosferi, iako do njega dođemo kroz konstantne svađe i prepirke. Svi glumci su pružili maksimum, čak iako su dobili po nekoliko minuta, jer je sve uglavnom usmereno ka Afleku i pomalo ka Lukasa Hedžesu, koga možda pamtite kao onog iz Moonrise Kingdom što se mrzi sa glavnim likom. Realno je da Luiđi zabode skara, mada izgleda kako Tanjug javlja da je maltretirao/silovao neke žene, tako da je možda pucao u nogu i sebi i nastavku svoje karijere.
Gledati sa fanovima Majka Lija i Kena Louča, jer konačno možete da gledate tmurnu životnu priču, ali sa holivudskim glumcima.
Moonlight
Prošle godine u ovo vreme, ceo liberalni svet je pizdeo zbog nominacija za Oskare, gde nije bilo nijednog, što bi se reklo man or woman of color. Digla se buka, napravljen je hešteg #oscarsowhite, a i Jadda Pinket Smith je izjavila da će bojkovati dodelu, što je pogodilo bukvalno nikoga. Već u to vreme, na Sandensu se pojavio film Birth of a Nation, za koji se prognoziralo da će sledeće, tj. ove godine, pobrati sve zlatne statue, jer je priča o ropstvu i pobuni protiv istog. Onda su se neki setili da je glavni glumac i reditelj Nat Turner bio optužen da je silovao neke devojke (šta je ove godine sa zlostavljanjem i Oskarima?) i tako je film ostao bez šanse za preveliku promociju. Pokajničkom Holivudu je bio potreban moćan crnački kandidat, kako bi se oprali od prošlogodišnjeg negativnog hajpa i dobili su ga u Moonlightu (ove godine se pojavljuju i Fences i Hidden Figures, ali to su filmovi o pravima crnaca koje gledamo svake godine). Nažalost, Moonlight je kurac od filma, i to onaj najgori, politički korektni, koji nas teraju da drkamo svake godine u ovo vreme pred sezonu nagrada. Sve oko ovog filma je toliko nategnuto i vešto promišljeno, da ako kažeš da ti se ne sviđa, u startu znači da si rasista, homofob i da kradeš jaja kokoškama, kao kakva zla lasica iz crtaća. Film je rascepan na tri dela, i prati Širona u dečijoj fazi, pubertetu i kad je već ostvaren čovek i gangster. Dok je dete, figuru oca nalazi u dileru Juanu, koji ga uči kako da prihvati sebe. Juana glumi Mahershala Ali, jedina svetla tačka filma, i ako Moonlight već treba da dobije neki Oskar, neka ode njemu. U pubertetu Širon spoznaje sebe, dobija prvu drkicu, ali i prve batine zbog toga što je gej. Na kraju gledamo ga gledamo pošto je postao ono što je Juan bio, ali i dalje traga za svojom prvom ljubavlju sa plaže. I to je uglavnom to. Neko će vam pisati i pričati o kojekakvim emotivnim dubinama ovog filma, koje uglavnom prestaju svaki put kad Mahershala Ali nije u kadru. Film se obraća uskoj strukturi ljudi, pa me baš zanima kako će LGBT ekipa preko okeana, tj. Evropljani. prihvatiti ovaj naslov okrenut ekipi iz geta, koja se plaši da bude različita.
Gledati sa gej drugom, da bi vam i on aminovao da je sranje
Arrival
Denis Villeneuve je carić, koji od kako je prebegao iz Francuske u Ameriku, što se kaže sportskim rečnikom, ne zna za poraz. Nanizao je odlične, ili vrlo dobre Enemy, Prisoners i Sicario, tako da je i oko njegovog novog filma stvoren veliki hajp. E sad, javnost je prilično oduševljena, dobio je i nekoliko nominacija za Oskara i odlične kritike. Međutim, ja nisam deo te javnosti. Ovo je svakako njegov najgori film u karijeri, računajući i evropske uratke. Amy Adams glumi priznatu lingvističarku (ako je to reč), koja živi sama, jer joj je dete umrlo a muž je ostavio (valjda?). Zovu je da dešifruje poruke koje nam šalju vanzemaljci, koji su btw sleteli na zemlju u nekim čaurama i tehnički su džinovske hobotnice ili sipe. Čaure inače ispuštaju zvuke koji su miks traženja radio stanice na AM mreži i zvuka kitova koji pevaju. Kako lingvističarka to može da reši jbmliga. Međutim, malo po malo, lignje kreću da izbacuju svoje mastilo koje ona dešifruje, i sve bi to bilo lepo, da ljudi nisu govna i krenu da pucaju na njih. Onda kreće zbrzavanje priče, kao da su imali previše materijala i rekli ajd da završavamo ovo najgluplje i najbrže što možemo. Da vam ne spojlujem sad, ali su ga bukvalno tako i završili. Najgluplje i najbrže. Ako je ovaj film morao biti žrtva da bi nasatavak Blade Runnera, koji Villeneuve isto režira, bio super, onda neka ti je Denise.
Gledati sa onim jednim ortakom koji je uvek pričao da je Kontakt sa Džodi Foster korektan film.
Autor: Miloš Dašić
Nocturnal Animals
Reditelj Tom Ford je poznat po tome što deli ime sa robnom markom, kao i po jednom filmu koji je snimio pre ovog, a zvao se A Single Man. Bogata riba se zaljubi u „neambicioznog“ pisca i to se završi raskidom. Desetak godina nakon toga, on joj šalje knjigu u kojoj su glavni likovi oni, ali kao porodica. Film kombinuje situacije iz knjige, i sadašnjost i prošlost. Kada se sagledaju posebni delovi, najvažnija radnja se odvija u knjizi, gde odlaze na put i bivaju presretnuti od ekipe muškaraca u sred nedođije. Napetost koja se razvija na početku je toliko dobro izvedena, da smo istovremeno želeli da prestane i da potraje nekoliko sati. Džejk Gilenhal je još jednom carski odradio svoj deo posla i kombinacija pogubljenog lika/psiha mu najbolje stoji. Atmosfera američkog juga a je odlično dočarana, ekipa razbojnika i šerif gotovo da nemaju razlike u karakterima. Nažalost, u jednom trenutku se film oduži i deluje da je mogao da da traje bar 15 minuta kraće, jer je suština već bila pogođena, a ovako imamo osećaj da je reditelj šutirao mrtvog konja predugo. Tenzija i arti farti momenat su svakako zadovoljeni.
Gledati sa nekim ko se nervira tokom filmova.
Gazda
Iz susedne nam države stiže dokumentarac čiji je sinopsis sveden na jednu rečenicu – Ovo nije film o Ivici Todoriću. Za neupućene, Ivica Todorić je hrvatski Mišković sa mnogo boljim političkim vezama. Dakle, ovo jeste film o Ivici Todoriću, odnosno o načinu kako je nastala najveća korporacija sa ovih prostora – Agrokor. Na početku saznajemo kako je otac Ivice Todorića radio u državno-privatnoj kompaniji, onako kako je valjda jedino mogla da se pravi firma. Otac Todorić je završio u zatvoru zbog dovođenja igrača u Dinamo, a nakon izlaska, počinje biznis sa cvećem i sa decom pravi jednu od ozbiljnijih firmi. Film nas na pomalo komičan i ujedno surov način vodi kroz tranziciju i pokazuje ko su pravi dobitnici, a ko gubitnici. Odnos države, sindikata i Todorića je zamršen, ali ne i nejasan, pogotovo kada vidimo određene političare kako pokušavaju da odbrane jednog mogula. Saznajemo kako ga vide aktivisti, ostali biznismeni, ali i radnici koji zavise od Agrokora. Ovo ostvarenje teško da će biti zanimljivo strancima, ali Balkan može da nauči nešto. Makar da vide kako im je gazda došao do para. Upravo zbog pomenutog gazde, film nećete gledati u klasičnoj distribuciji, ali verovatno ga možete naći u manjim salama ili na internetu.
Gledati sa nekim ko bira koje brendove kupuje.
Autor: Shakraf
COMMENTS