Naši roditelji su već uveliko zamenili kalendare, ušli u 2017, a mi još uvek mamuramo od novogodišnjih proslava. I ne samo to, nego još uvek nismo izbacili godišnju listu filmova. Jedan od razloga je što su pirati podbacili, i većinu naslova koji su na stranim portalima u vrhu, kao i u najavama za nominacije za Oskara, nemremo još pogledati. Tako da ovde nećete sresti La La Land, Moonlight, Manchester by the Sea, novog Jarmuscha itd. Doduše, na stranim listama se nalaze i Lobster, Mustang, Chevalier, sve što je kod nas bilo prošle godine, tako da – 1:1. Pošto smo hteli da obradimo što više filmova i ne mešamo babe i žabe, opet imamo dve liste – “festivalsku” i “video-klub”. Na ovoj prvoj su filmovi prikazani na stranim, ili sam ih čak i gledao na nekim od ovdašnjih festivala. Ipak, ukupan utisak je da je iza nas još jedna mršava godina, sa uglavnom prosečnim, uz nešto malo jačih naslova, a to su uglavnom ovi.
20. High-Rise
Engleski distopijski filmovi su uglavnom strašniji od ostalih. Valjda zato što su engleski filmovi obično depresivniji, sa sve tužnim, siromašnim porodicama, decom koja umiru i Morisijevom muzikom. High-Rise spada u tu kategoriju. Film prati mladog doktora, u tumačenju Toma Hiddelstonea, koji se doseljava u novoizgrađeni soliter (ustvari, malo samostalno naselje). Ono najvažnije – stanari su podeljeni po staležima. Sličnu metaforu for dummies je skorije imao Snowpiercer, koji ju je razradio na mnogo bolji način. U High-Riseu sve podseća na neke futurističke sedamdesete, kao u Paklenoj pomorandži. Uopšte, ceo film se dosta oslanja na atmosferu nekih Kjubrikovih. Film će ostati upamćen po bizarnoj odluci reditelja da preskoči nekoliko nedelja/meseci radnje, i ubaci nas usred rata staleža, gde sve deluje kao krvavija verzija onog skeča Nadrealista, kad se majka i sin bore protiv oca i drugog deteta za SAO Špajz.
19. Chuck Norris vs. Communism
Morao sam da izdvojim bar jedan dokumentarac i ta čast je pripala ovom rumunskom ostvarenju, sa verovatno najboljim naslovom koji ste čuli ove godine. Za vreme Čaušeskua, ljudi su se skupljali po kućama i gledali američke akcione filmove, koje nisu mogli u bioskopima, ili na državnoj televiziji. Filmovi su, naravno, bili zabranjivani jer su širili kapitalizam i američki imperijalizam. Ljudima nije toliko značila ideologija, koliko saznanje da postoji i drugačiji život iza gvozdene zavese. Nije mogla da smeta ni dobra zabava. Osim Norisa, film slavi heroje poput Van Dama, Stalonea, ali i druge zabranjivane filmove, poput Isusa iz Nazareta. Upoznaćemo dvoje glavnih boraca za slobodu filmske reči u Rumuniji – tipa koji je švercovao VHS kasete preko granice i gospođu koja je sinhronizovala sve uloge. Da, sve! Za Rumune je njen glas ostao simbol tog vremena.
18. Demon
’’Neću ženu, neću brak, ja sam momak veseljak’’ su stihovi opskurne grupe Patos, s početka veka, koji izbijaju iz svakog kadra ovog poljskog horora. Reditelj je jedan od najvećih strahova večitih neženja prebacio u kontekst horora, pomešao sa klasičnim začinima filma strave i užasa i dobio jedan od boljih naslova ove godine. Mladoženja dolazi iz Engleske u neku poljsku selendru da se oženi, ali se stvari komplikuju kada shvati da je u dvorištu nešto zakopano, a i počinju da mu se priviđaju stvari. Ovde nema mnogo štrecavica, ruku koje čekaju ispod kreveta, likova iz ogledala, kojih nema kad se okrenete. Ovde je horor sama svadba! Gomila pijane rodbine i prijatelja nastavljaju da slave i plešu, bez obzira na sva moguća sranja, koja se dešavaju okolo. Kako to obično biva i u pravom životu. Spram pijanog strica, oca mlade i lokalnog doktora, duhovi su male mace. Svakako mnogo bolji film od hajpovanog The Witch, kad smo već kod zaposedanja, veštica i ostalih karakondžula.
17. Zootopia
Rastao sam se davno sa animiranim filmovima, sve do prošle godine, kad me je Inside Out razvalio, pa sam ga proglasio za najbolje ostvarenje u 2015. Odlučio sam da ponovo obratim pažnju na crtaće, mada me je ta odluka držala jedno mesec dana, i spala na to da pogledam jedan hajpovani crtani godine, pa šta bude. Ovo nije Inside Out, ali je jako lepo, slatko i pametno, jer ne sreće se svakog dana crtać o rasizmu i političkoj sceni u Americi, a da mogu da ga gledaju i deca osnovnoškolskog uzrasta. I predatori i plen žive zajedno, u navodno skladnoj zajednici, ali, naravno, lisicama niko ne veruje, ovce pipaju po kovrdžavoj kosi bez pitanja, a zečevi se bune kada im kažu da su slatki, jer samo jedni druge mogu tako da oslovljavaju. Sve to saznajemo kroz buddy cop komediju, gde lija i zeka jure nestalu vidru i otkrivaju zaveru, čiji je cilj da velike i opasne životinje ponovo postanu dominantne. Kraj filma može lako da se primeni na današnju politiku Amerike i ono što će se verovatno dešavati do narednih izbora, kada će valjda konačno Kanye da dođe i preuzme stvar. #Kanye2020
16. Kicks
Nisi odrastao u Beogradu devedesetih, ako barem jednom nisi čuo famoznu rečenicu Mali, skidaj patike. Zbog toga nije bilo teško povezati se sa mukama i nedaćama glavnog protagoniste. Klinac iz geta kupi nove patike od šanera, brzo mu ih ukradu, pa pratimo njegovu borbu da ih ponovo pronađe. Na putu do lopova, pomažu mu i odmažu dva ortaka (jedan od njih je Bigijev sin Cristopher Jordan Wallace), ujak bivši gangster (Mahershala Ali, u svojoj 74. ulozi ove godine), raznorazne cice i ostali zgubidani. E da, tu je i astronaut, imaginarni prijatelj glavnog junaka. Naravno, pištolj koji se pojavi na početku, opali do kraja, ali i patike se pojave, tako da pored Čehovljevog pištolja, ovaj film uvodi i stilsku figuru Čehovljeveve patike.
15. Igla ispod praga
Štafetu najboljeg crnogorskog filma prošle godine (a i najmanje petnaest unazad) definitivno je poneo prvi film Ivana Marinovića. Sve deluje kao da su osamdesete i da je Živko Nikolić u punoj snazi. Na poluostrvu Luštica meštani žele da prodaju zemlju, gde bi Britanci uleteli s kintom, i napravili kompleks hotela, spa, golf teren i ostale zajebancije. Naravno, ko će da zakoči, ako ne lokalni pop mizantrop, kog glumi Nikola Ristanovski, aka jedan od top tri glumaca sa ovih prostora. U sat i po gledamo meštane, koji pokušavaju i milom i silom da ga ubede da proda plac, njega kako se trudi da održi porodicu na okupu (iako mu je majka dementna do krajnjih granica, a sin spreman da svaki čas zapali na brod) i izbori se sa lokalnom usedelicu koja se u njega malo zaljubiška. Sjajan izlet male kinematografije koja se uglavnom odlikuje uglavnom trash uratcima kao što je Rođeni sjutra, ili celom žanru filmova – Mimi Karadžiću se prijebalo.
14. Hunt for the Wilderpeople
Kada biste nabrajali stvari koje najviše volite da vidite u filmu, sigurno bi se u top 5 našli coming of age priča, road movie, dečačka avantura, kao i buddy movie. Hunt for the Wilderpeople, ima sve ovo! Pošto je snimio jednu od najboljih prošlogodišnjih komedija What We Do in the Shadows, Taika Waititi ovim filmom nastavlja pobednički niz, pre nego ode u Holivud i zasere sve novim nastavkom Thora (ako sam se zajeb’o, poješću govna koja sam izasrao). Malog debelog Maora usvoje dvoje dobrih ljudi. Ok, gospođa je dobra, gospodin Sam Neill je malo više pustinjak. Kad gospođa umre, nastaje zavrzlama gde mali neće nazad u dom, pa krene jurnjava po šumi. Savršeni feel good filmić, za period kada baš niste sigurni šta biste gledali.
13. Demolition
Barem jednom godišnje pomislim da je Jake Gyllenhaal veliki gotivac, jedan od najpotcenjenijih glumaca današnjice i lik koji bi svake godine morao da bude makar nominovan za Oskara. Onda to zaboravim, a ponovo se setim kad pogledam njegov novi film. Ovde je svež udovac, koji nakon smrti supruge nije baš siguran da ju je ikada i voleo, da li je uopšte srećan u svom životu, i da li sme o tome da razmišlja u zajebanom trenutku. Zanima se tako što piše žalbena pisma firmi koja proizvodi aparate za slatkiše, pošto mu se zaglavi kesica M&M-a, a počne i da rastura predmete da bi video kako funkcionišu. Svakako da je to jednostavna metafora, i da dok razbija aparate, satove i zidove, ogoljuje samog sebe i pronalazi svoje “ja”. Međutim, to jako lepo vozi i ne smeta. Radnica koja dobija pisma je Naomi Vots, sa kojom razvija neku vrstu platonske veze, a tu je i njen sin, koji istražuje svoju seksualnost u pubertetu. Njih dvoje mu, zajedno sa burgijama, čekićima i ostalim alatkama, pomažu da sruši sve iz prethodnog života, kako bi počeo da zida novi.
12. Don’t Think Twice
Kada se odustaje od snova, ili šta se dešava kad snovi koje živite nisu ustvari ono što želite. Tim, ali i još nekim stvarima, bavi se nova pametna komedija koju nam je dao Mike Birbiglia. Pametna komedija obično znači da je to gomila mudroserskih rečenica koje mahom gledate sa usiljenim smeškom. Ovde nije taj slučaj, i sve više naginje ka humoru koji je patentirao Judd Apatow, samo sa manje fart i dick fora. Grupa komičara živi i radi u okviru improvizacijske trupe, popularne u određenim bruklinskim hipsterskim krugovima. Svi sanjaju da će ih zapaziti SNL, a kada se to jednom od njih zaista i desi, stvari se komplikuju, kako u grupi, tako i u vezi dvoje protagonista. Film prepun sjajnih minijatura polu-poznatih komičara koje ste sigurno bar negde zapazili, ali prava zvezda je Gillian Jacobs, koja je imala sjajnu godinu jer iza sebe ima i Netflixovu seriju Love.
11. Vlažnost
Srpski film ima sve glavne osobine tamnog vilajeta. Ako ne gledamo domaće naslove, oni će prestati da se snimaju, a to bi ipak bila šteta. Ali ako nastavimo da gledamo, domaći autori će misiliti da je rade dobro i nastaviće da nam isporučuju trećerazredno đubre. Međutim, s vremena na vreme, domaća kinematografija nas nagradi ovakvim filmom. Glavnom liku (Miloš Timotijević, koji ovom ulogom potvrđuje titulu najuspešnijeg glumca koji je bio telohranitelj Ozrena Soldatovića) nestaje žena. Umesto da krene da je traži, mi kroz njegovo ponašanje shvatamo da tu odavno nisu čista posla, da tu ljubavi baš i nema, i da ni on sam nije siguran šta treba da se radi u takvoj situaciji. Ne pomaže ni to što je sve žene u svom okruženju ili do’vatio, ili će do’vatiti. Svi likovi su namerno iritantni u zauzetosti sobom i bogatstvom. Za novonastalu japi ekipu Beograda na vodi, ovaj film je nešto kao što je bio Američki psiho za japije iz ’90-ih. Ceo taj belvilovski isprazan život je fenomenalno dočaran i prikazan, tako da tri bambija za mladog reditelja, Nikolu Ljucu.
10. Najsrećniji dan u životu Olija Makija
Termin džarmušovski može biti pohvala ili uvreda, zavisi ko ti kaže, ili kome pričaš. Ovom finskom filmu ćemo taj epitet nalepiti kao potpunu pohvalu. Verovatno najbolji film koji sam pogledao na prošlogodišnjoj Slobodnoj zoni. Mala priča malih ljudi, sa naizgled malo radnje, ali sa ogromnim srcem. Bokser Oli Maki je zbunjen lik, koga bokserski savez Finske gura da postane novi prvak sveta i organizuje mu borbu sa američkim prvakom. Jedini Olijev problem je što se baš zaljubio i, ma koliko želeo, nije ga baš puno briga za titulu prvaka u pero-lakoj kategoriji. Pritom, mora i da smrša, kako bi uopšte učestvovao u meču. U celu priču je naravno ubačena i politika, kao i opšta situacija u Finskoj. Film je režirao debitant Juho Kosmanen, kog pohvaljujemo i jer mu prvenac uopšte ne liči na zemljaka mu Kaurismakija, što su ljudi koji nisu upoznati sa finskom kinematografijom, verovatno očekivali.
09. Everybody Wants Some
Sigurno su svi čuli za film koji je reklamiran kao spiritualni nastavak velikog padavičarskog hita iz devedesetih Dazed and Confused. Spiritualni znači da nije klasičan drugi deo i da ne pratimo dogodovštine iste ekipe, u godinama koje su sledile. Godina je 1980. i kao u D&C, tri dana pred početak nastave, pratimo dešavanja oko jedne ekipice, tj. frat boysa, koji su i bejzbol ekipa. U ta tri dana oni prošetaju kroz niz različitih žurki. Odlaze u disko, đuskaju uz kantri, uleću u šutke na pank svirkama, pojavljuju se na artsy fartsy maskenbalu, čak i u kolima grupno repuju vanvremenski hit Rapper’s Delight. Šaranje u stilovima i šetanje od mesta A, do mesta B, su tu da pokažu filozofiju mladog muškarca i glavnu sferu interesovanja u ranim dvadesetim – devojke. Linklater je u punoj snazi, kao i uvek kad nije pretenciozan i ne glumi mesiju novog američkog filma, i isporučio je jedno od najzabavijih ovogodišnjih kinematografskih iskustava
08. Invitation
Najnapetiji film godine! Rediteljka Karyn Kusama nas do sada nije častila baš najboljim ostvarenjima (Aeon Flux, Jennifer’s Body), ali je Poziv prijatno iznenađenje (koje se ne odbija, hehe). Film prati okupljanje starih prijatelja, s tim što umesto klasičnih reunion priča, gde se otkriva ko se na koga ložio u mladosti i ko s kim ima dete, imamo malo tvrđi koncept, pošto je dvoje članova ekipe u nekoj new age sekti i pokušavaju da vrbuju ostatak zvanica. Glavni junak, Logan Marshal Green (ako mu skinete Father John Misty bradu i kosu, prepoznaćete jednog od likova iz kultne teen sapunice OC) shvata da nešto nije u redu, mada možda i jeste sve u redu, ali on gubi razum. Film traje 100 minuta, od kojih je 75 dizanje tenzije i pravljenje atmosfere, i to Kusama majstorski radi. U našoj varijanti, domaćini večere ne bi bili u sekti, već bi vas vrbovali u SNS, ili pokušavali da vam prodaju Kirbi usisivače.
07. Elle
Paul Verhoeven ima 79 godina, a napravio je film kog se ni buntovni dvadesetogodišnjaci ne bi postideli. Moj blam je što Verhovena poznajem samo kao onog ludog Holanđanina koji je snimao zabavno-užasne filmove poput Showgirls, Niskih strasti i Starship Troopersa, bez da sam gledao njegove evropske radove. Nenaviknut na njegovu arty farty stranu, bio sam blago šokiran. Glavni lik je kao stvoren za Isabelle Hupert, koja se u ulogama starijih perverznih gospođa snalazi kao riba u vodi i Paja Vujisić za kafanskim stolom. Sve počinje silovanjem, ali naša heroina ne izlazi kao žrtva, a do kraja filma počinjemo da mislimo da možda nije ni silovana. U paleti raznoraznih likova, rodbine, prijatelja, ljubavnika, gospođa je zapravo jedini lik za koji možemo da navijamo. Ostaje samo veliki WTF iz koje perspektive posmatrati film. Da li je ovo Verhovenov odgovor na Hanekea i ostale suverene vladare festivalskog žanra, ili on i dalje priča svoju pulp, Showgirls, priču, samo su glumice sada starije I manje je sisa. Malo manje.
06. Hell or High Water
Žanr noir westerna se sve više razvija, a u njegovim okvirima, Hell or High Water je Ronaldova ovogodišnja sezona u Realu. Iako je film smešten u dubine američkog juga, film je režirao Englez David Mackenzie. U glavnim ulogama su jedan od najpotcenjenijih glumaca današnjice Ben Foster, i Chris Pine, lik koji će u narednim godinama izgleda prestati da bude još jedno lepo lice i postati bitan faktor. Njih dvojica su braća koja pljačkaju banke, ali pod konac isplanirano, dok je i film tako postavljen, da su, u ovom post-ekonomski-krah svetu, banke pravi negativci. To znaju naši junaci, znaju i policajci koji ih jure, pa iako su spremni da ih ulove, ipak više kontempliraju, kako je to Tomi Li Džons radio u No Country for Old Men. Na kraju, kao u nekoj nenapisanoj knjizi Cormac McCarthya, pobednika nema.
05. The Handmaiden
Ovo je treći put kako radimo godišnje retrospektive, ali prvi kako nemamo listu najboljih erotskih filmova. Ali, ako moramo da preporučimo jedan, a da nije full pornić, evo vam ove azijatske ekstravagance. Chan Wook Park je jedan od retkih azijatskih reditelja kojem pamtimo ime, i njegove filmove uvek željno očekujemo. još od kad mu je brat Tarantino namestio nagradu u Kanu za Old Boy, u maniru jednog Zvezdana Terzića. Novi film prati mladu, nepismenu Korejku, koju poznanik iz sela pozove na dvor kod neke bogatašice da je odrade, zatvore u ludnicu i podele plen. Međutim, mali problem nastane kad se mlađahna seljančica zaljubi u gospodaricu, a ni ona ne ostane imuna. Naravno, pošto je azijska produkcija, očekuje nas niz fino režiranih erotskih lezbo scena. zbog kojih će svi Sakurabana fetišisti ovaj film uvrstiti u najbolja iskustva na celuloidnoj traci ikada. Ono što nije spojler, a valja kazati, je da postoji ogromna hobotnica u akvarijumu. Jebeš Chan Wookov film bez hobotnice.
04. Swiss Army Man
Ovo je film u kom Hari Poter glumi leš koji prdi i to nije ni osmina čudnih stvari koje se ovde dešavaju. Paul Dano, već standardno glumi depresivnog metiljavka koji je zatočen na pustom ostrvu i želi da se ubije. Sve se menja kad na ostrvo doplovi beživotno telo Harija Potera. Prvo leš krene da potprdkuje, da bi kasnije izbacivao zajebane gasove, kao u nekom filmu Edija Marfija. Od tih gasova, leš postaje jet ski i tako naš juank ode sa ostrva. Da se ovde film završio, bio bi verovatno najbolji kratkometražni film ikada. U nekom momentu, leš krene da priča, i onda ga Dano uči šta je život, šta je smrt, šta je masturbacija, šta je Netflix. Sve ono najbitnije. Pritom, glavna stvar koja pokreće priču i emociju u filmu su prdeži i erekcija. Zamislite da Spajk Džonzi režira film gde Edi Marfi glumi sve likove, i opet niste na tragu kolko je sve ovo čudno.
03. Sing Street
Coming of age film godine. Grupica klinaca pravi bend, naravno da bi pevač fascinirao ribu, u vreme kad cveta muzika osamdesetih, što u Irskoj, što na ostrvu prekoputa, u koje oni svi gledaju i gde žele da pobegnu. Naravno, svi idu u katoličku školu za dečake, glavni popa nije baš najcool lik na svetu, ali je zato devojčica koja bleji kod škole najlepša na svetu, i muza našem glavnom junaku. Za njegov razvoj bitne su mocijice koje ga rade, plus uticaj starijeg brata padavičara, koji ništa ne radi po ceo dan osim što duva, sluša ploče i gleda Top of the Pops (znači lik iz romana Nika Hornbija). Naše junoše počnu kao tribute to Duran Duran, da bi otkrili gotik i Cure, pa postali mudroseri uz Spandau Ballet, i na kraju došli do new wave rivajvla. Filmu morate da priđete otvorenog srca, nije baš za cinične govnare.
02. American Honey
Srebrna medelja ove godine odlazi Britanki Andrei Arnold, i njenom prvom izletu preko bare, u kom je, kao i mnogoi evropski reditelji pre nje, rešila da secira Ameriku, i to na najbolji mogući način – road tripom. Osamnaestogodišnja white trash devojčica, pobegne od oca koji je zlostavlja i pridružuje se klincima koji putuju zemljom i prodaju pretplate na razliite časopise. Vode ih unuka Elvisa Prislija i Shia Le Beuf, koji je na svoj već postojeći imidž nemogućeg lika, dodao i pacovski rep u kosi. Možemo o njemu da mislimo šta god, ali trebalo bi da počnemo da ga svrstavamo u najozbiljnije glumce mlađe generacije. Film po atmosferi podseća na neka ostvaranja Harmoni Korina i Lerija Klarka, ali i na Gole u sedlu, pa čak i na Čarobnjaka iz Oza. Ipak, ovo je potpuno originalan film, i to su samo fini začini. Milenialsi su dobili svoj veliki film, šteta samo što ih oni više uopšte ne gledaju.
01. Captain Fantastic
Na prvom mestu, film koji je za nekoliko koraka bolji od ostalih, pa teško da ste čuli da ga je neko kritikovao. Vigo, zajedno sa suprugom, čuva buljuk svoje riđe dece u nekoj šumskoj pripizdini, gde ih uči svemu – od lova, ribolova i snalaženja pomoću zvezda, pa do marksizma i toga da je kapitalizam golo govno. Njih dvoje su pravili porodično okruženje po uzoru na Platonovu državu. Sve to naravno prestaje da bude bajno i sjajno kad se gospođa ubija, pošto je bila jako bolesna već neko vreme. Vigu je zabranjeno da dođe na sahranu jer je u svađi sa tastom, ali na nagovor dece, kreće s njima na road trip, a želja im je da otmu majčin leš i kremiraju ga, kako je ona to i želela. Naravno, na putu se sudaraju sa američkom kulturom XXI veka, od koje su se i sklanjali sve vreme. Tu film postavlja pitanje ko je zapravo bad guy – Amerika bez ikakvog kompasa, ili naš tata komunjara, koji štiteći decu od spoljašnosti, pravi sekticu socijalno retardiranih riđih misfita, koji umesto Božića slave Noam Chomsky day.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS