Maggie
Kad sam bio klinac, nije bilo interneta da čujemo za neki film, a najbliže pisanom filmskom magazinu bio je Politikin 7 TV dana dodatak, gde se preporučivao film koji večeras ide na TV Politici. A vidi nas sada, sedimo ovde i pijemo Chateau de Chassilier. Jedan od glavnih filmskih urednika u životu bio je vlasnik video kluba, koji bi ti preporučivao neku super komediju ili dobar triler, a specijalitet je uvek bio film sa Švarcenegerom (kao poseban žanr, naravno). Kako sam posle toga izrastao u ovog pseudointelektualnog govnara koji gleda rumunske filmove o abortusu, jbmliga. U svakom slučaju žao mi je što Švarceneger nije snimao ovakve filmove kad sam bio mali i posećivao video klub, jer bi ovo bio veliki mindfuck kako za mene, tako i za vlasnika video kluba. Švarci ovde u nekom zombie post apokaliptičnom svetu, glumi tužnog drvoseču, kome je ćerka zapatila tu bolest. Za razliku od klasičnog filma žanra, gde se ugrižena osoba kroz sedam, osam minuta transformiše u zombija, ovde imamo ceo film za to. Da skontali ste, u pitanju je metafora o boleštinama i posledicama koje ostavljaju po one koji prolaze kroz svoje poslednje dane i njihove voljene. Maggie se oslanja na trenutni post-Walking dead svet, u kome je u filmovima, pored jurenja sa zombijima, potpuno ok da zastanemo i žalimo za onima koji više nisu sa nama. Zombi devojčicu glumi Litlle Miss Sunshine, za koju smo navikli da jednom godišnje izbaci neki nezavisni (polu) hit, čisto da nas podseti da je odrasla i da vreme prolazi i da svi starimo. Arni, meni neočekivano, odlično iznosi ulogu oca koji ne može da se pomiri sa činjenicom da je nemoguće da u poslednjim sekundama spasi svet i da svi budu srećni do kraja života. Plus, ovde plače, ali ne ono, pustio sam jednu Terminator suzu, mušku najtežu, nego ridanje, crvene oči i full tretman. Odličan film za prvi dejt sa devojkom koja vam je u dopisivanju na chatu rekla da voli Hanekea, ali da gotivi i Walking Dead. A može i ako želite da podvalite ortacima film za subotu uveče – Matori naruči picu, da pikamo PES i gledamo novog Švarcenegera.
It Follows
Trenutno najhajpovaniji film žanra. Kritičari se utrkuju ko će više da ga nahvali i predstavi kao gamechanger horora. Nije! Početak doduše obećava, kao i zanimljiv i inventivni plot, ali posle pola sata cela priča pada u vodu i nema nekog većeg smsila. Glavnoj junakinji novi dečko posle dejta i seksa na zadnjem sedištu njegovog auta, prenese neku herpes ili gonoreja babarogu (sad kad razmišljam o tome, gonoreja je samo po sebi odlično ime za babarogu). Ta Gonoreja te prati, samo je ti vidiš i postaješ bezbedan tek kad kletvu preneseš dalje. Jedini problem je što to mora i dalje da se prenosi, jer koga Gonoreja stigne, siluje ga i ubije i onda je onaj prethodni ponovo u opasnosti. Sve je to ok dok skontavaš o čemu se radi, a onda shvatiš da ti jadni tinejdžeri moraju da se jebu između sebe ili će biti ubijeni. Jedna baš teška priča. Umesto jebanja, pokušavaju da nadmudre zlo, a svako ko je gledao bilo koji boogeyman horor zna da to baš i nije moguće. Pritom ni cimanja nisu neka, jer se autor očigledno nadao da će pre uplašiti publiku užasom seksualno prenosivih bolesti, nego klasičnim horor ako-kadar-krene-ka-prozoru-verovatno-će-tu-i-iskočiti-nešto cimanjima. Gledajte sami, čisto ako ste u fazonu da ispoštujete hajp, a ako gledate sa voljenom osobom ne očekujte seks posle.
Spring
Veliki sam fan one 24 kitchen emisije, gde dva matora Italijana putuju rodnim krajem i mljackaju hranu. Volim i Linkalaterovu Before trilogiju, tako da ako Spring posmatramo kao kombinaciju te dve stvari, ovaj film je pun pogodak. Dobro, ima i čudovište, da malo začini stvari. Mlađahni Lou Taylor Pucci, kog znamo iz raznih indie filmića u kojima je glumio zbunjene dečkiće, u teškim trenucima po sebe, odlazi u Italiju. Prvo, kao i svaki turista njegovih godina, oponaša srpske GO2 eskurzije u Paraliji, da bi onda našao devojku, zaljubio se i našao posao na farmi. Sve bi to bilo idilično i fino, da je ona devojka, a ne mitološko biće staro hiljadama godina, koje menja oblike. Malo je prelepotica, kakvih samo u Italiji ima, nekad malo vukodlak, nekad džinovska gušter lignja koja bacaka svoje pipke okolo. Ali ne dajte da vas cela čudovište priča navede na to da gledate horor. Ipak su pipci u drugom planu, a ispred svega je ljubavna priča. Bilo bi lepo da u skladu sa celom Before Sunrise/Sunset/Midnight trilogijom, ovo dobije nastavke, Summer/Autumn/Winter. Gledati pred letovanje, čisto da svaku lepoticu koju upoznate uzmete sa rezervom – možda joj se noge transformišu u pipke, ili još gore ima stariju braću, ako letujete u Crnoj Gori.
Late Phases
Malopre pominjana TV revija, imala je povremeno i svoja specijalna izdanja, sa prefiksom Video. Jedan od prvih, koji mi je došao u ruke, bio je mahom posvećen trilerima i hororima. Da se ne lažemo, većina tih filmova, koje sam kao klinac od osam godina morao krišom da iznajmljujem, bila je apsolutno sranje. Ipak, tu i tamo se provlačio i po koji dobar naslov, a Late Phases bi mi sigurno bio jedan od omiljenijih. Sat i po priče o vukodlaku koji napada jedno predgrađe u kojem žive samo penzioneri, a suprotstavlja mu se slepi veteran vijetnamskog rata, koji tu dolazi da preživi svoje poslednje dane. Ok, čuli ste vukodlak i slepi veteran i ljubitelj Bergmana u vama, već hoće da se popiša na svaki izdati primerak ovog DVD-ja. Niko ne kaže da je ovo za neke nagrade, ali se realno ne sećam kad sam poslednji put pogledao korektan žanrovski film koji mnogo ne palamudi, nego odradi svoju priču od početka do kraja. Ima malo i podteksta, za nadrkane kritičare, o prolaznosti života i spremnosti da se umre, kada shvatite da ste proživeli sve što ste do tada mogli. Gledati uz kokice i pivo, a sa devojkom samo ako ceni ovakve filmove isto kao i vi, inače imate šansu da budete ostavljeni kao infaltilni kreten, koji iznova preživljava svoje detinjstvo.
Roar
Za kraj ovog horor specijala, film gde je strava u oku posmatrača, jer horora ovde nema. Zato je gledati ga jedno zaista stravično iskustvo, dok bi u stvari, priča o njegovom snimanju, bila jedna velika oda hororu, ili samo ljudskoj gluposti. Inače, ovo je snimljeno još 1981, a pažnju interneta privuklo je, pošto se sprema ograničena bioskopska distribucija i DVD/BluRay izdanje. Neki su Roar nazvali najskupljim homevideom. To je verovatno tačno, jer normalni ljudi snimaju svoju decu kako padaju na glavu i to kače na internet, a jedna holivudska porodica odlučila je da sprca 17 miliona dolara (starih) na iživljavanje svojih uverenja. Radnja se vrti oko zaludnog prirodnjaka koji negde u Africi pokušava da dokaže kako su lavovi i ostale divlje mačke, potpuno sposobni za život među ljudima, samo ako ih razumete, i njegove porodice koja dolazi da ga poseti, baš u trenutku kad je ovaj rešio da se malo šeta po savani. Ono što sledi je miks horora i potpunog debilizma, gde lavovi, tigrovi, panteri i ostale inspiracije za imena specijalnih jedinica jurcaju familiju po kući i okolini, a da nikome nije jasno zašto. Ako ste pomislili da ovde ima odjeka Hičkokovih Ptica, u pravu ste, jer je majka porodice jedna od njegovih omiljenih glumica Tipi Hedren, koja ga je stalno optuživala da je maltretirao na snimanjima. Da ga je tužila, ovaj film bi mogao da se uzme kao dokaz za blago skrenuće uma. Da, zaboravio sam mali detalj – pošto su Tipi i njen muž reditelj bili veliki ljubitelji prirode, nijedna životinja u ovom filmu nije bila pod kontrolom dresera, već su bile prave divlje zveri, koje su se ponašale naravno onako kako se njima hoće. Nijedna životinja nije bila povređena na snimanju filma, ali zato 70 članova ekipe jeste. Gledati ako vam je ikada palo na pamet da bi bilo odlično snimiti mashup Jackassa i Boyhooda u Africi.
Autori: MimiKraljMamba i RadomirZvoncek
COMMENTS