Snowden
U Americi se možda vode polemike oko toga da li je Snouden heroj ili izdajnik. Kod nas te dvojbe nema – junak je, jer je potvrdio neke od dugogodišnjih teorija zavere, iako prosečan domaći korisnik interneta nije najsigurniji da zna razliku između modema i grafičke. Oliver Stoun, prvi američki Mitbaster je upravo tako predstavio Snoudena. Kao heroja! Razlika u odnosu na dokumentarac Citizen Four je jedino to što vidimo kako izgleda ta špijunaža (jezivo) i dramatizovane muke mladog Snoudena. Njegova transformacija od patriote do “izdajnika” je jednolična, ali prema filmu I Stounu neizbežna. On je genije koji voli SAD, ali više voli pravdu i to je ono što je Oliver nagazio, kako bi (valjda) probudio svest kod prosečnog Amera. Segment koji holivudski mora da bude tu, a koji je ujedno i najslabiji, su problemi koje je imao sa devojkom. Film bi možda čak dobio na oštrini da je taj deo skraćen.
Gledati sa bilo kim, samo prelepite kameru na laptopu.
Autor: Shakraf
Yoga Hosers
Kevin Smith nam je u ranijoj fazi karijere non-stop isporučivao prezabavne filmove, kao stvorene za blejanje sa ortacima do kasno uz noć, uz masnu hranu, pivo i pokoju laku drogu. Ličnog sam mišljenja da je to bilo tako jer ih je na isti način i snimao – sa ortacima, posle neke teške bleje. A onda je sve otišlo do đavola. Prvo kada je pomislio da unapred zna šta će publici da se svidi, a onda kada je sve svoje misli mogao da ispali u etar. Elem, za one sa jeftinjim ulaznicama, Smith je jedan od prvih selebriti podkastera, uradio ih je bezbroj, a u njima je često umeo da provlači ideje za buduće projekte. Iz jednog vica sa podkasta, pre dve godine je nastao zlosrećni Tusk, a ovogodišnji YH je na neki način njegov spin off. I ova premisa je sigurno bila presmešna tokom prdenja u mikrofon sa najbližim saradnicima, ali priča o dve tinejdž radnice u super marketu (Clerks se u grobu prevrće) koje se suočavaju sa svakodnevnim problemima i viršlama nacistima, nije baš lepo ispala u devedesetominutnoj formi. Razumem da je ovo poklon za ćerku i njenu najbolju drugaricu, koja je slučajno dete Džonija Depa, i super mi je ta očinska ljubav obojice (i Dep glumi), ali mogli su da snime neki home video za puštanje o Danu zahvalnosti i ćao. A megalomani, i jedan i drugi, morali da nas maltretiraju svojom vizijom modernih tinejdžera, sa nosevima u telefonima, životom na Instagramu, i ispraznošću, koja ih na kraju i izvadi iz bule. Odnosno sukoba sa satanistima iz škole i glavnim negativcima – malim viršlama nacistima. Moram to povremeno suptilno da vam provučem, da se ne izvrnete kad skontate da gledate ispred sebe male viršle naciste. Fore su naravno potpuno odvratne, ali samo odvratne, bez onog psovačkog dara koji je Smith imao kao rediteljski junoša. Pojavi se gomila poznatih faca, mada bez nekog posebnog razloga. Mada, opet, možda ovo na nekom nivou, i uz mnogo opijata, može da se shvati kao neka uvrnuta komedija, parodija, šta li već. Možda postoji supkultura koja će ovo da voli. Možda je ovo nekome simpatično. A možda, ili verovatno, je Smith potpuno otuišao u kurac. A sa druge strane, jbg njegove su pare, može mu se da radi šta hoće.
Gledati da biste znali sta sve jednog dana vaši klinci možda iskopaju, kao što ste vi nekad kopali Bad Tasteove i Trome.
Autor: Radomir Zvoncek
Sausage Party
Hajde da se dogovorimo nešto – da se u američkom Ustavu dopiše negde kako se zabranjuje mladim holivudskim glumcima da filmuju svaku jebenu glupost koja im padne na pamet dok duvaju na svojim skupocenim jahtama i gajbama. Mislim da će nam tada svima biti bolje. Ne bolje, kao neće biti ratova i siromaštva, ali bolje u smislu da nećemo gledati nešto jer nas je navukao trejler i sumanuta ideja koja deluje da može da bude bar debilno zabavna kad se razvije u film. Da se razumemo, Sausage Party nije najveća glupost koju sam gledao u poslednje vreme, ali nisam morao da gledam. Tu i tamo se jesam nasmejao, ali nisam baš ni pao na dupe. Iz ove perspektive, radije bih apogledao nekog old school Diznija, nego ovakvu sprdnju naverenih Set Rogana i ostale mu Apatow bratije. Zaplet verovatno znate, ali da ponovimo. U ovoj basni (je l’ basna i kad hrana ima ljudske osobine?) hrana živi u supermarketu i veruje da će jednog dana kad ih bogovi uzmu (kad ih kupe obični ljudi) otiću u great beyond i večni život. Naravno da ih ljudi pojedu kad izađu iz supermarketa, u ovom slučaju za Dan nezavisnosti, kad inače debeli Ameri jedu homemade hot dogove. Tu dolazimo do Set Rogena koji je kobaja i Kristen Wiig koja je zemička, i onda oni jedva čekaju da se spoje. Naravno nastane haos, neka hrana biva krvoločno pojedena, neki se snađu i zarate protiv ljudi. Poigravanje sa stereotipima se očekuje od ovakvih stvari, pa se bagel mrzi sa onim pita breadom, viršle su nacisti, a sokovi su gej. Svi smo verovato imali sličnu ideju nekad u životu. Tipa dok smo mrtvi pijani ili naduvani jeli gurmansku u 4 ujutru, nešto malo pre nego da uhvatimo prvi jutarnji. I super smo se ismejali i bilo nam je ekstra zabavno. A onda smo se sutradan probudili i većina se nije ni sećala ideje. Bilo bi savršeno da gospoda Rogen, Franko, Hil i ostali počnu da zaboravljaju na svoje idiotske ideje i fokusiraju se na nešto drugo. Na idiotske ideje koje valjaju.
Gledati navaren ili pijan, možda bude smešno. Ali možda.
Captain Fantastic
Vigo Mortensen je jedan od retkih koji nije duplirao zarađenu slavu posle The Lord of the Rings. Ponekad se čini da je ostao poznat samo zbog specifičnog imena, a ne po ulogama. Lik je pre dve godine lagano glumio u čileanskom filmu, toliko ga zabole za standardne holivudske tekovine. Captain Fantastic nastavlja niz njegovih neuobičajenih izbora. Iako nam poster sugeriše da ćemo imati priliku da gledamo neku krosover papazjaniju filmova Vesa Andersona i Litlle Miss Sunshine, stvari su ipak malo, ali samo malo ozbiljnije. Vigo, zajedno sa suprugom čuva buljuk svoje riđe dece u nekoj šumskoj pripizdini, gde ih uči svemu, od lova, ribolova, snalaženja pomoću zvezda, pa do marksizma i toga da je kapitalizam golo govno. Njih dvoje su pravili porodično okruženje po uzoru na Platonovu državu. Sve to naravno prestaje da bude bajno i sjajno kad se gospođa ubija, pošto je bila jako bolesna već neko vreme. Vigu je zabranjeno da dođe na sahranu jer je u svađi sa tastom, međutim na nagovor dece kreću na road trip, gde im je želja da otmu majčin leš i kremiraju ga, kako je ona to u suštini i želela. Naravno, na putu se sudaraju sa smeričkom kulturom XXI veka, od koje su se i sklanjali sve vreme upravo i sklanjao sve vreme. Tu film postavlja pitanje ko je zapravo bad guy – Amerika bez ikakvog kompasa, ili naš tata komunjara, koji štiteći decu od spoljašnosti, pravi sekticu socijalno retardiranih riđih misfita, koji umesto Božića slave Noam Chomsky day. Jedan od prijatnijih indie-Sundance filmića godine, bilo da ste u Če Gevara modu, ili ne.
Gledati na prvom dejtu sa studentkinjom sociologije.
Blue Jay
Mark Duplas svake godine izbaci barem po jedan film u kom glumi, jedan koji režira ili jedan koji piše, i time pokušava da se kandiduje za Džona Kasavetesa XXI veka, s tim što je Kasavetes ipak glumio u akcionim i ratnim ostvarenjima i bio pojava od koje si mogao da se smrzneš. Duplas je onaj intelektualni tip u džemperu, koji bi da priča o osećanjima i propuštenim šansama. Blue Jay je upravo takav film, a naš Mark ga je pisao, i glumi pored sjajne Sare Paulson. Upravo njihova hemija drži i nosi celu priču, koja je prilično ista kao i u 30 filmova u proteklih 10 godina. On i ona se nalaze slučajno u njihovom rodnom gradu, bili su srednjoškolska ljubav, pa se nakane da odu na kafu, kafa se pretvori u pivo, pivo u večeru, večera u pretvaranje da nikad nisu ni raskinuli i razmišljanje o tome šta bi bilo kad bi bilo. On je u kurcu, kao i ona, kao u kakvom filmu Olega Novkovića, s tim što te laganiji ton ne tera da prerežeš vene, kao kod srpskog sineaste. Plus, pozitivna stvar u filmu, i ono što me je jako obradovalo je što njih dvoje ne duvaju, jer je u ovakvim filmovima, kad se skupe bivši ljubavnici/prijatelji da kontempliraju o životu, marihuana uvek izvor zabave. Poređenja sa Before trilogijom se sama nameću, međutim, autori ne beže od toga kao inspiracije i kroz film nam daju par namiga da je to baš ono što su hteli. Na kraju se svi vraćaju svojim životima, Sarah Paulson u American Horror Story, a Mark Duplass u Mindy Project.
Gledati sam, ni lud sa bivšim ljudima.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS