Inherent Vice
Bilo koji film koji počinje sa Vitamin C nemačke grupe ludaka Can, ne može da bude loš. Manje od odličnog filma, sigurno se ne očekuje ni od adaptacije romana Thomasa Pynchona. Za one sa jeftinijim ulaznicama, tog čiku smatraju jednim od najvećih, i dalje živih, američkih pisaca, koji retko objavljuje knjige, a još ređe se pojavljuje u javnosti, tako da ste poslednji put mogli da ga vidite u Simpsonovima, doduše nacrtanog i sa kesom preko glave. Tu je i Joaquin Phoenix, čovek toliko lud, da je zbog zajebancije sa najboljim ortakom, zamalo sam sebe zauvek išutirao napolje iz Holivuda (pogledati sjajni I’m Still Here iz 2010). Toliko navlaka, da čak kao poslednja dolazi to da je Inherent Vice režirao Paul Thomas Anderson, čije filmove svi vole, iako ih verovatno niko baš potpuno ne razume. Tako je, na žalost ili na sreću, i ovde. Ceo film je u stvari hipi lelujanje levo desno, sa gomilom dobre muzike i poznatih faca, smešteno u ’70-e, koje sa ove distance izgledaju kao 13. kamen od Meseca. U dva i po sata trajanja, okolo trče naduvani privatni detektivi, besni panduri, hipici, Crni Panteri, koji puše gomile trave i raznoraznih drugih opijata i govore kao da su pod direktnim uticajem velikog filozofa Jeffreya The Dudea Lebowskog. Otkrivanje radnje i detalja moglo bi da vam pokvari užitak, tako da ako volite da se osećate kao na drogama posle filma, ovo je pravi izbor. Ozbiljan kandidat za najbolji stoner noir ove godine.
Growing Up and Other Lies
Duda Ivković, poznati košarkaški stručnjak i golubar sa Crvenog Krsta, imao je teoriju da ne valja stavljati dva crnca u petorku, jer imaju sklonost da se odvoje od tima i prave klanove. Slično izgleda postupaju i reditelji, kad prave film o grupici ortaka, gde na tri belca ide jedan crni, nešto mudriji prijatelj. Growing and something something je film o 4 ortaka, koji za jedan dan žele da prepešače 240 blokova grada Njujorka. Sve zbog toga što se jedan od njih seli i kao hoće da počne sa novim životom, a njih trojca bi kao da ga spreče. Naravno, taj što se seli bi da ostane, ako bi bivša riba bila ponovo sa njim, a i ova trojica imaju slične bla bla priče. Sat i po dramosera u punoj brzini, sa večitim pitanjem svakog kasno dvadesetogodišnjaka i rano tridestogodišnjaka, odrasti ili ne. Dva razloga su me privukla ovom filmu. Prvo što mi je Big Chill jedan od omiljenih filmova i sve urađene pod njegovim jasnim uticajem gledam, kao i što ispratim svaki novi film Adama Brodya nadajući se već evo 10 godina, da će konačno postati glavni glumac modernog nezavisnog filma, al’ od toga izgleda nema ništa. U filmu glumi i Wyatt Cenac, kao već pomenuti mudri crni prijatelj, a znamo ga kao bivšeg Daily Show korespodenta, koji se sad verovatno kaje što je napustio šou, jer s obzirom da tamo skoro pa niko više ne ostaje, sigurno bi dobio Jon Stewartovo mesto. Ne morate da gledate ovaj film, reprizirajte Big Chill.
The Voices
Postoji ona teorija ljubitelja mačaka, da ne držite vi mačku kao ljubimca, nego ona drži vas i ustvari vi stanujete kod nje. Glavni lik ovog filma se malo više nego drugi pridržava ove teorije. Klasična romkom horor pričica gde boy meets girl, girl nije zainteresovana, dečak je malo lud i priča sa mačkom i psom, pa joj odseče glavu. I sve to u prvih 20 minuta. Uglavnom, Ryan Reynolds funkcioniše nekako u okolini, sa mačkom koja mu stoji na đavoljem ramenu i psom na anđelovom mestu (film ustvari drži stranu dog person timu), dok igrom slučaja ne ubije ribu na koju se loži, mada sa njenom glavom nastavlja komunikaciju na redovnom nivou. Problem je što nas trejler navodi da je ovo crna komedija, gde će sve biti hehe vidi šizofreničar ubija devojke i priča sa njihovim glavama, baš smešno. Film ponekad vešto žonglira sa različitim tonovima, pa to jako dobro funkcioniše, a ponekad gore navedene žonglirane teme ispadaju iz ruke i prave pravi krvavi nered. Prvi rad na engleskom Marjane Satrapi, rediteljke popularnog crtaća Persepolis, koji su mnogi studenti Filozofskog iskoristili kao film za prvi dejt. Posmatrajući IMDB stranicu Ryana Reynoldsa daju se videti pokušaji da stekne, kakav takav indie kredibilitet, pa mu se moraju dati poeni za trud. Doduše, još uvek ostaje da je lik iz onog American Pie ripoffa, gde drkaju buldogu kurac. A da, glumi i Anna Kendrick, ali to je potpuno normalno, jer trenutno glumi svuda. Kako god – preporuka, pogledajte, može da vam se svidi ako volite malo krvaviju komediju. I ako niste fan mačaka na Instagramu.
What We Do in the Shadows
Možda i najbolji vampirski film u poslednje vreme, još od YouTube klipa u kojem mali Ciga objašnjava šta su to vampirski filmovi. Ako znate da je ovo novozelandski lažni dokumentarac sa krvopijama, to može da na prvi pogled vrišti Au jebote kol’ko smo alternativni, ali pije vodu i to ne samo za ljubitelje žanra. Iako crna horor komedija, i dalje je manje crna od prosečnog rumunskog sitkoma. Pratimo odnos četiri cimera vampira u Velingtonu, koji pokušavaju da funkcionišu u vremenu gde od bolesnika u realnom svetu, nema baš mnogo mesta za prosečnog Drakulu. Za trenutak ću da se igram kritičara i pretpostavim da svako od njih predstavlja jednu podvrstu filmova sa vampirima, a naravno sve pukne kada se pojavi i peti, koji kao da je ispao iz Twilighta. Pored potomaka Vlada Cepeša, tu su i ostale ale i bauci, poput veštica, zombija, demona i sličnih. Ako će nas ovaj film ičemu naučiti, to je da vukodlaci kada je pun mesec, moraju da nose trudničke pantalone, da ne bi ostali gologuzi posle transformacije. Pošto je većina ljudi iz ovog filma, bila uključena u hidden gem HBO komedije – Flight of the Conchords, koji se bavio uglavnom muzikom, ne čudi što je soundtrack za WWDITS fenomenalan. Vraća veru u vampirski rod, ako svi kao i ovi slušaju grčke narodnjake.
La Distancia
Radnja nikad jednostavnija – tri lopova spremaju se da za bogatog klijenta ukradu neprocenjiv predmet, koji danonoćno čuva prekaljeni komandos. Iznenađenje nastaje kad shvatite da su lopovi patuljci sa telepatskim moćima, klijent je beli starac sa blatom na faci, a čuvar je… pa ne znamo baš šta, ali mu društvo pravi limena kanta koja ispušta beli dim (ubaciti vic o izboru pape po volji) i govori na japanskom u haiku stihovima. Nije baš Ocean’s Eleven. Ne treba da se plašite da je ovo film predviđen samo za one koji ustaju u 8 ujutru da bi išli na FEST, jer gomila slatko bizarnih detalja, koji se pojavljuju na svakih 2, 3 minuta, garantuje da nećete da zaspite i sanjate maraton svih delova Ramba. Kao da ste, dok kuvate kafu ili spremate stan, upalili TV Art u 4 popodne i rešili da pogledate film španske produkcije na ruskom jeziku. Da, ovo je snimio Španac, a svi pričaju ruski. Preporuka da ojačate movie hipster kredibilitet, a i traje samo osamdeset minuta, što je jedna davno napuštena tradicija. Ne znam zašto je postalo moderno da film ne sme da traje kraće od 3 sata i da hip hop albumi moraju da imaju više od 40 pesama. Da, Tyler The Creator, u tebe gledam!
Autori: RadomirZvoncek i MimiKraljMamba
COMMENTS