Eisenstein in Guanajuato
Kad bi svaki filmski festival izgledao kao Merlinka, verovatno bi ih češće posećivao. Ok, lepo je da se gleda beskonačan niz naslova u tvrdim stolicama Doma omladine, pa da se filmovi biraju random, pa da otkrijete nešto novo, ili vas iznervira nešto staro, kakav je red na FEST-u i ostalim FAF-ovima, ali nema tu ničeg oko samog festivala što bi vam privuklo pažnju. A navedena Merlinka je počela sa Azdejkovićem u zavojima, pa je neki tip pevao Somewhere over the Rainbow, pa je Sajsi mlatila dupetom, pa je gudački kvartet svirao Cecu. I posle toga vam svaki film izgleda još bolje, mada Einsenstein… ima kvalitete, kojima i ne treba neko posebno pojačavanje. Uz Bunjuela, omiljeni reditelj međ Srbima, ovde je prikazan, kažu istoričari, potpuno nerealistično. Ali ko voli istoriju, nek ide na peti sprat Filozofskog, a nas neka ostavi da uživamo u prelepim slikama na platnu, koje su, kao i uvek kod reditelja Pitera Grinaveja tek nešto malo ispod renesansnih remek dela. Ejzenštajn dolazi u Meksiko da snimi film i pošto je već velika svetska zvezda, više se ponaša kao boljševički rok star, nego kao pasionirani filmadžija. Usput stigne i da se zaljubi i da bude analno deflorisan i da otkrije da se tekila i buritosi teško mešaju, a da ne krenete da curite na sve otvore. U međuvremenu, ima tu malo tirada o komunizmu, malo o erosu i tanatosu, malo diskusija sa sopstvenim đokom. Grinavej kao da je i dalje u sedamdesetima i takmiči se sa Kenom Raselom i Dušanom Makavejevom, čiji će film više da isprovocira. I odlično to radi!
Gledati sa prijateljem rusofilom i pratiti njegove reakcije na gej scene i pljuvanje po majčici Rusiji.
Close Range
Ovaj film je najbolji dokaz one teorije mali je, ali tehničar, jer sa svojih nepunih 80 minuta, uspe da vas razbije više nego svi troiposatni blokbasteri sa lepim ljudima u svemiru. Nova saradnja akcionih superstarova, glumca Skota Edkinsa i reditelja Ajzaka Florentina, donosi još više akcije nego njihovi raniji radovi. Edkins se standardno bije kao car, u najboljoj je formi ikada i deluje kao da bi Sigala i Van Dama, iz najboljih dana, nosio u zubima. Tuče su urađene kako je sad najpopularnije, iz jednog kadra, što verovatno odgovara gejmerima, koji su navikli na takve pokrete kamerom, mada kad se kao ovde odlično koreografišu, ugođaj je vrhunski. Pored fajta, Skot je naučio i da puca, tako da imamo i odlične shootout scene i čak i jednu jurnjavu kolima. Film vas odmah ubacuje u mašinu, jer počinje, tamo gde se većina završava – spasavanjem nećake iz ruku meksičkog kartela, što naravno natera bosa na osvetu, jer mu je Edkins, bivši vojnik, pobio neku rodbinu. Meksikanci kreću u totalnu osvetu, a tu je i pokvareni pandur, koji im pomaže. Stil, atmosfera i zviždućuća tema prizivaju neki moderni vestern Voltera Hila. I kad već autori filma nisu, da ga ne tupim ni ja – ko kaže da je akcioni film umro, nek pogleda ovo!
Gledati sa drugarima sa Mortal Kombata i kung fu filmova u Kinoteci.
Autor: RadomirZvoncek
Digging for Fire
Čehovljev pištolj je onaj standardan princip u filmovima, da kad se pojavi pištolj u prvom činu, do kraja će skoro sigurno opaliti. E pa ovde se pojavi u drugom minutu. Bračni par, koji čuva kuću preko leta (začuđujuće dobro upareni Jack Johnson i Rosmarie de Witt) pronalazi pištolj i kosku za koju on misli da je ljudska. Ona nije baš zainteresovana za misteriju šta bi ovo moglo biti, dok se on skroz primio. Ali ovo nije film misterije. Ovo je još jedan indie filmić koji preispituje veze i odnose između supružnika kad zaglave u mulju braka. Takvi filmovi izlaze na mesec dana i kontam da ih ne treba više gledati. Za divno čudo ovaj valja, jer na nepretenciozan način predstavlja i njegovu i njenu priču koju smo već x puta videli. On ostaje sam za vikend, dovodi ortake, koji dovode neke ribe, od koji se jedna specijalno zainteresovala za njega. Ona odlazi do njenih, ostavlja klinca i sama odlazi u bar gde se malo ljubaka sa Orlando Blumom. On malo kopa, malo duva, malo flertuje sa klinkom. Na kraju oboje dođu do prosvetljenja. Ne opali pištolj. Ali njihov brak opali po koju varnicu posle pitaj boga kad. Ovo je inače novi film Joe Swanberga, lika koji izbacuje iz godinu u godinu sve bolje filmove (Drinking Buddies pre dve, Happy Christmass prošle) i uz braću Duplass je zaslužan što je u mainstream prešla ta indie priča o 30-godišnjacima koji palamude i duvaju (u uskim krugovima poznavalaca žanr poznatiji i kao mumblecore ili Myspace neorealizam). Inače film je nakrcan poznatim i polupoznatim likovima, kao i onim glumcima za koje ne znate kako se zovu, ali glume u onoj epizodi, one serije koju nikako da završite, a baš vam se sviđa.
Gledati sa fanovima Nik Milera iz New Girla, jer ovde je Jack Johnson i dalje on, samo ima ženu i dete. Ali kopa rupu u dvorištu. Kasičan Nik Miler.
Very Murray Christmass
Mislim da je glupo pominjati da sam fan Bil Mareja, jer realno, ko nije. Već mesecima čekam na novogodišnji specijal u kom je Bil trebalo da peva i tužno gleda kroz prozor, pošto sve to režira Sofija Kopola. A u goste mu dolaze svi živi – Ejmi Fuler, Džordž Kluni, Majli Sajrus, ceo vokalno isntrumentalni sastav Finiks, i još mali milon ljudi. Prve kritike su naravno sahranile sve ovo, ali ja sam bio u fazonu, ma to su i ovako sve jedači govana, koji će za par godina pričati kako nisu shvatili svu moguću genijalnost Bilovog Božićnog specijala i kajaće se. E pa jbg, baš je bilo loše. Marej, koji kao da nije hteo da odbije mlađahnu Kopolu, pa je pristao, kao ajde, biće tu još nekih ortaka, ali ništa se od hemije i dobrog provoda ne vidi ovde. Dobro da, ceo koncept i jeste da je neka zajebana mećava i da mu niko ne dolazi od ortaka da pevaju, pa mora da se zabavlja sa poslugom, ali opet. Sve izgleda jako nepotrebno i usiljeno i ako baš niste heavy fan božićnih pesama, onda ovde nemate šta da radite. Sve izgleda kao one usiljene epizode Pavićevih serija, kad se svi likovi skupe u kafani za Novu godinu i pevaju Kad svane zora ja idem kući sav nakresan. I onda dođe Orkestar Fejata Sejdića. Ovde nažalost nema trubača (mada bi svakako bilo bolje, jer bi to dalo dozu WTF momenta celoj ovoj gluposti), ali dođe Majli Sajrus i otpeva splet pesma obučena kao kreten.
Gledati sa… ma ustvari ne gledati, imate na YouTubeu novogodišnji specijal Srećnih Ljudi, kad Prcko vodi Necu u kafanu, pa ga baba i deda traže, to gledajte.
Autor: MimiKraljMamba
Love
Krade Noe, krade li krade, od sebe i od drugih i opet na kraju napravi film, za koji bi Ves Anderson prodao dušu đavolu da napravi. Da mu je Kjubrik bio profesor pustio bi ga da položi za ovaj film, a svi znamo koliko je on bio zahtevan. Takođe, film ima saundtrek koji bi ošurio većinu Tarantinovih filmova, a bogami možda i poljulja prvo mesto Hakerima, koji je realno film sa najboljim saundtrekom ikad. Pre nego što sam krenuo da gledam Love pomislio sam da ću gledati Bertolučijeve Sanjare. Ako niste gledali taj film, gledajte, a ako jeste, bogami morate i Ljubav. Ako su Sanjari gledali u prošlost i tražili u njoj lepotu, ovaj film stavlja ogledalo ispred današnjih ideala lepote i emocija. Ako naletite na te komentare da je film pornografski, ne obazirite se, to su isti ljudi koji su govorili da žene ne smeju da nose kupaći. Uostalom, ako vam ovo deluje pornografski, niste gledali porniće, ili imate neke probleme u ljubavnom životu. Film se menja, a Gašpar bogami to konta i to i radi. Jeste, jebu se u filmu, jebu se dosta, ali u kom se to filmu ne jebu? U kom filmu se jebu, a da to nije pornografski i dosadno, već lepo? U jednom jedinom, u Gašparovoj Ljubavi.
P.S. Gašpare tuži Kanjea i uzmi mu sve pare, zaslužio si!
Gledati sa svim bivšim ljudima. Zajedno!
Autor: Agimovakuca
COMMENTS