Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Amy

Već neko vreme, u glavi imam listu najtužnijih pesmama ikad napisanih. Ne znam po kom kriterijumu sam je sastavio, ali u samom vrhu je kompozicija Henri Mansinija Moon River. Tako da, kad film počne ovom numerom, a bavi se tužnom životnom pričom jednog od poslednjih bisera svetske pop scene, znaš da je stvar ozbiljna. Film Ejmi je dokumentarac koji se bavi uspehom i još vrtoglavijim padom pokojne Vajnhausove, a radio ga je Asif Kapadia, poznat po još jednom tužnom dokumentarcu Sena. Film prati Ejmi od perioda bubuljičave tinejdžerke, pa do momenata kada postaje najveća svetska zvezda, koja izgleda kao da se šminka u autobusu na truckavom putu Beograd – Pančevo. Ceo film je kombinacija privatnih snimaka, koncerata, živih nastupa, kao i paparaco potera. Upravo ti snimci su postavljeni kao odlična paralela, gde u jednima vidimo Ejmi koja je vesela i opuštena, radi ono što joj je celog života bio san, dok na paparaco snimcima dobijamo određenu dozu klaustrofobije, što celu bizarnu situaciju oko njene vrtoglave slave, čini još bizarnijom. Odlično je izbegnuta standardna šema, gde njeni prijatelji i saradnici sede i pričaju u kameru, već im čujemo samo glasove u offu. Film od početka upire prstom u krivce, odnosno pokušava da otkrije da li je Ejmi mogla biti spasena. Kao glavni negativci se pre svega pominju njen bivši Blejk, koji je ustvari neka verzija Pita Doertija za siromašnje. Njihov raskid je bio inspiracija za ceo Back to Black album i naravno da je dotrčao i vratio joj se odmah, na miris kinte i slave. Sa druge strane imamo njenog oca, koji je pokušavao da zgrne što više love preko ćerkinih leđa, često je terajući da ide na turneju iako joj to ’’zdravlje’’ nije dozvoljavalo. Doduše, stiče se utisak da i sama Ejmi foršeduje sve što će se kasnije desiti u nekom od svojih prvih intervjua, kad kaže da ne bi želela da bude slavna i da će verovatno zbog toga poludeti. Možda  i  jedina mana filma su momenti praznog hoda, gde pratimo nekoliko njenih odlazaka na, i bežanja sa rehaba, a realno je to moglo da se objasni i kroz par rečenica. Na kraju, lični utisak je da sam posle iks godina, u filmu zaista i slušao njene pesme, jer mislim da smo zaboravili na njihovu težinu i značaj i da su, od silnog emitovanja, postale samo pesme za neku propatnu radnju. Na kraju, ostaje žal što nikad nismo dočekali super grupu koja se pominje ovde, a trebalo je da je čine Amy, Mos Def, Questlove i Rafel Sadique.

Film otvara Slobodnu Zonu sledećeg četvrtka, 5. novembra, tako da gledajte ga sa svima u punoj sali Sava Centra.

Panama

Pre neko veče sam, u kafanskoj raspravi sa ortakom, branio srpski film, pod parolom da ih ne treba stavljati u isti koš sa ostalim filmovima. Nešto kao kad majka brani svoje dete morona. Ali čak i ja ponekad ne mogu i ne znam, kako da odbranim neke stvari. Pod prijatnim uticajem filma Pored mene dao sam novom domaćem filmu još jednu šansu, i očigledno baš to nije trebalo da uradim. Panama se bavi ljubavnim odnosima u ovo teško moderno vreme, kada je najlakša stvar na svetu uhoditi svog partnera preko društvenih mreza. On i ona se na početku dogovaraju da ne žele nista ozbiljno i da sve ostane na kombinaciji, ili što bi mladi rekli kres šemi.S tim što, ni on ni ona ne misle zaista tako, ali valjda vreme i društvo i društvene mreže to od njih zahtevaju. Na kraju, kad shvate da su zaljubljeni jedno u drugo, možda je i već kasno. Sad kad pišem i ne zvuči tako loše, ali verujte mi da jeste. Dijalozi su kriminalni! Pa dajte ljudi više, niko onako ne priča! Dva tipa nabrajaju svoje seksualne podvige, čitaju sa papira šta su sve radili tog meseca (???) i koriste termine tipa jebačina, za koji sam mislio da je umro zajedno sa Dragomirom Bojanićem Gidrom. Previše praznog hoda, gde on nju nešto prati preko Forskvera pa ljubomoriše oko toga ko je prati kući i tripuje da se taslači u Zvezdarskoj šumi. Ono što je donekle pohvalno, su profi scene seksa, koje za razliku od standardnog domaćeg filma nisu naguzi se u plastu sena i ćuti dok te jebem, što će verovtno obradovati sve korisnike Burek foruma. Glavni lik, Slaven Došlo, za koga smo se svi složili da je razvalio u Pored mene i da moze da ima jako dobru karijeru, ovde je na auto pilotu, mada, teško da je sa ovim scenariom i mogao nešto da uradi. Ona, Jovana Stoiljković, pokazuje da od nje možemo da očekujemo neke dobre stvari, ali opet, imala je jako težak zadatak, da glumi misterioznog lika. koji ni po kom osnovu ne bi trebalo to da bude. Jedino što bih joj dao jedan očinsko-bratski savet – sestro, nisi baš morala u prvom filmu, sve vreme da budeš polu gola. Da li si svesna, da će te sad uglavnom zvati da glumiš, kad glavnom junaku treba da se popuši u nekoj scen,i ili ako  u kadru treba da ispadne sisa. Mislim, teško ćeš posle ovakvog filma, da glumiš mlađu ćerku glavnog likau nekoj novoj Pavićevoj seriji.

Gledati sa ortacima koji obožavaju topik na Bureku Najbolje erotske scene YU filma. Ustvari ne gledajte sa njima, tada ih ostavite nasamo.

Autor: MimiKraljMamba

Tales of Halloween

Baš čudno da se neko setio da izbaci film o pričama iz Noći veštica, neposredno pred Noć veštica. Interesantna koincidencija. No dobro, čudne stvari se dešavaju i u životu, a i u ovom filmu, sastavljenom od 10 vinjeta, koje prate dešavanja u malom američkom gradu diljem Noći svih svetih. Da zanemarimo dežurne Facebook pravoslavce, koji će da vas opominju kako je Halloween zapadnjački satanistički praznik, stvoren da bi se uništila srpska tradicija, jer se još stari Srbin krstio u tramvaju kad prođe pored crkve, kupovao Badnjak u Maksiju i postio na tri i po kile šarana. Ali ko god voli horore, sigurno neće da se obazire na stavove veromučitelja i iskoristiće ovaj period da, sada i društveno prihvaćeno, uživa u svojim omiljenim naslovima. Tales of Halloween, rekli smo na početku, ima formu horor antologije, što postaje sve popularnije poslednjih godina. Više kratkih filmova, u paketu od sat i nešto, je odličan izbor, budući da ako vas nešto smara, brzo prestaje, a ako je dobro, znači da mu je i toliko malo dovoljno za poentu. Problem nastaje kad se ovakvi projekti shvate kao opravdanje da se maksimalno isfušari i plasiraju polu-završene ideje, koje je autor morao da izbaci iz sebe. ToH je uhvatio neku zlatnu sredinu, mada više naginje ka dobrom. Svi segmenti su pre horor komedije, nego čisti horori, a i pored očigledno ograničenog budžeta, nikako ne deluju amaterski. Prvih nekoliko priča je zaista odlično, kvalitet posle malo opada, ali se radi o zaista neopterećujućem ostvarenju za subotnje popodne, bila Noć veštica, ili ne. Imate sve  – veštice, Đavola, serijske ubice, vanzemaljce, bundeve koje jedu ljude. Šta očekivati više od ovakvog filma?

Gledati sa dragom koju pokušavate da navučete na horor, a mislite da nije baš najpametnije da joj posle tri meseca veze uvalite Cannibal Holocaust.

Bone Tomahawk

Kad malo bolje pogledate, vestern je žanr koliko je to i domaći film. Vesternom zovemo sve kroz šta ljudi sa šeširima jašu na konjima i pucaju jedni na druge. A svakom poznavaocu tog žanra je jasno, da u različitim filmovima može da preovladava, akcija, drama, ljubavni momenti, ili nešto četvrto. Mada, koliko god da se neki elementi razlikovali, vestern ima nešto što se provlači kroz svaki film, pa kao što kod domaće kinematografije neko mora, s vremena na vreme, da kaže jebem ti majku i da siluje Mirjanu Joković, tako u filmovima sa Divljeg Zapada, morate da imate jake muške likove, veće od života, koji su spremni da zaštite svoje, bez obzira na cenu. Jedan od začina koji mogu da se ubace u vestern supu, jeste i horor, mada se to zaista retko dešavalo, a nemojte da vas lažu – i ovde ga ima na kašičicu. Vole ljudi da izreklamiraju svoj film, pa pokušavaju da ga prodaju na razne načine, a ovde je u prvom planu bilo to da je miks vesterna i horora, što baš i nije tačno. Ipak, to ne bi trebalo da vas spreči, jer Bone Tomahawk jeste odličan film. Možda traje malo predugo (standardna boljka), ali to i ima smisla, jer se upoznajete sa likovima, sa kojima se zaista srodite na kraju. Tu su kauboj i muž otete žene (oko potere za njom se vrti radnja), šerif, njegov zamenik matorac i bogataš, koji je po sopstvenom priznanju pobio više od stotinu Indijanaca. Ovaj Ratko Mladić stare Amerike je i pokazatelj koliko je film dobro napisan, jer ga glumi Metju Izgubljeni Foks, a nemate želju da mu polupate facu. Dijalozi su književni, a akcije ima taman koliko treba. Veliki rispekt za kastovanje Kurta Rasela, kome kaubojština neviđeno dobro stoji, a ovo je tek prvi vestern u kom ćemo ga gledati ove godine (čeka se Tarantinov Hateful Eight).

Gledati sa ljudima koji podjednako vole Tragače i italijanske eksploatacijske filmove sa urođenicima. Znači, sami sa sobom.

Autor: RadomirZvoncek