The Martian
Pre par godina sam gledao onu emisiju kad Ewan McGregor sedne na motor sa ortakom i ide po svetu i super se provodi. E pa Marsovac vam je nešto tako – najbolja nikad snimljena emisija Discovery kanala, gde Met Dejmon odlazi na Mars da sadi krompir. Poznavajući vanfilmsku Dejmonovu personu, realno je da je ovde glumio sebe, tako da taj posao bolje radi od npr. Marka Volberga, kad pokušava da glumi Met Dejmona. Glavni lik ostaje nesrećno sam na Marsu, ekipa ga ostavlja kao posle žurke u Kumodražu i sad on mora da nađe način da preživi, kontaktira ljude i obavesti ih da je živ. Pičkin dim, to je Met Dejmon, naravno da će to da uradi! Doduše, već polako se stvara ceo žanr filmova o tome kako neko treba da spasi Met Dejmona. Sa druge strane, imamo ekipu na zemlji koja je nakrcana poznatim i polupoznatim filmskim i TV glumcima, čisto da nam ne bi bilo dosadno, kao i ekipu na svemirskom brodu, koju kao da smo već gledali u svemiru kako spašavaju ljude. Dobro, realno, Džesiku Čestejn bi gledao u svemu. Za situaciju koja je smrtno ozbiljna (a i stari dramoser Ridli Skot je reditelj) dobili smo prilično laganu i veselu priču (u glavi mi je reč light spirited ali mi se nekako ne sviđa njen prevod), a za to je pored Dejmona, verovatno zaslužan i Drew Goddar, scenarista filma i reditelj Cabin in the Woods, jedne od najboljih sprdačina u ovom veku. Tako da gledanje lika koji dva sata pokušava da se spasi sađenjem krompira pomoću svojih govana i popravljanjem svega i svačega pomoću najlona i duck tapea, kao kakav prosečan srpski izletnik na kosidbi na Rajcu, prolazi jako lako i brzo. Svaki problem je rešen u filmu tako što se naš glavni junak zamisli i onda reši zadatak kao superheroj-fizičar-botaničar, pa ovaj film sve vreme uzvikuje kao Džesi u Breaking Badu – FUCK YEAH! SCIENCE BITCH! Od ostatka glumačke ekipe, brodska (Chestain, Pena, Mara) se nešto bolje snalazi od zemaljske, koji izgledaju kao da su doneli svoje likove iz prethodnih serija (Jeff Daniels, Kristen Wigg, Childish Gambino). Soundtrek je isto kul zamišljena fora, gde naš junak silom prilika mora da sluša užasan disko, jer je samo to ekipa ostavila. Sve vreme sam gunđao sebi u bradu – samo da ne bude Bouvija, samo da ne bude Bouvija (nemam ništa protiv njega, ali too obvius je koristiti ga u ovakvom filmu). Naravno da je nekad pred kraj filma krenuo Starman, tako da ocena manje zbog toga. Za kraj, ne znam da li je tako stalno, ali izgleda da ljudi tapšu i skandiraju na trailer Star Warsa.
Gledati, sad dok je u bioskopu, sa svima koje znaš, jer za par godina će verovatno ovo postati onaj film kad treba da se spasi Met Dejmon u svemiru, a nije Interstellar.
Me and Earl and the Dying Girl
Svake godine ima taj jedan film sa Sandensa koji ćemo, hteli to ili ne, verovatno svi pogledati, voleti, mrzeti, preporučivati. Ovo je takav za ovu godinu. Pritom, ovo sam gledao prošle nedelje, bilo je baš usrano vreme, a i osećao sam se kao go kurac i lik iz pesme Bore Čorbe, tako da mi je ovaj stepen pubertetske depresije nekako prijao. U centru svih zbivanja je mlađahni Greg, nesimpatični klinac koji mrzi ceo svet, onako kako možeš da ga mrziš samo kad imaš 16 godina. On i njegov crni ortak Earl, bleje u kancelariji svog profesora i gledaju filmove Wernera Hercoga. Znači u startu, ovo je veći SF od Marsovca. Pritom snimaju trash parodije na kultne filmove, koje nijedno zdravo dete tih godina ne treba da gleda – 400 Bros, My Dinner with Andre the Giant, Seven Seals… Inače za one koji će u startu osuditi prethodnu izjavu, gledao sam ove filmove u njihovim godinama. Sve se menja kad počnu da se druže sa devojčicom, kojoj je dijagnozirana leukemija. Pravila ovakvih malopišastih filmića, nalažu da se Greg i devojčica zaljube jedno u drugo, ali to se ne desi, već ostaju u fazonu friends bez benefitsa. Naravno, Greg će nas više puta ubediti da ovaj film ima hepi end i da možemo slobodno da se zaljubimo u umiruću devojčicu. Kroz nekih skoro dva sata (aman više pravite malo kraće filmove!) pratimo Grega i ekipu kako snimaju novi film za nju, a pritom on dramosera sve vreme kako neće na koledž a i devojčica na koju se iskreno loži ga ne primećuje. Sad kad pišem i meni se malo povraća u usta. Uglavnom, na neku foru mi je ovo prijalo i mislio sam da je jedan od očekivanijih filmova sezone, ali neke prve recenzije nisu najpovoljnije, barem ove dvojice koje najviše pratim. U svakom slučaju biće ovo jedan od onih ajde dođi kod mene da gledamo film naslova.
Gledati sa onom devojkom koja će verovatno posle napraviti meme – A rekao si film i bleja.
Autor: MimiKraljMamba
Pored mene
Pored definicije love-hate odnosa u rečniku, stoji slika Stevana Filipovića i mene. Njegovo prvenče Šejtanov ratnik, obožavao sam do imbecilnosti, pa iako možda nije najbolje izdržalo test vremena, spreman sam da ga branim do poslednje flaše piva u kafanskim raspravama. Sa naslednikom Šišanjem je sve bilo drastično drugačije, pošto sam se posle gledanja osećao kao da me je gomila skinheda silovala u zatvoru. Naravno ne skinsi iz pomenutog filma, jer su u njemu daleko od realnosti, kao prosečan sajentolog od pameti. Ne dao mi neki šejtan mira (get it, get it?), pa sam ipak odlučio da pogledam Filipovićevo poslednje ostvarenje, uprkos trejleru koji je obećavao “zabavnu” mešavinu Breakfast Cluba i Klipa. Malo mi je falilo da prekinem gledanje posle 20 minuta, jer sam samo za toliko primio ogromnu količinu transfera blama i jeftinih političkih aluzija, zbog kojih sam davno počeo da izbegavam svaki intervju znamenitog reditelja i scenariste. A onda se ničim izazvano desila neverovatna promena (nije Erik pojeo bananu, nego su neki klinci pojeli eksere, ali to i nije mnogo bitno za priču) i film je počeo da dobija obrise nečeg sasvim pristojnog, što se do kraja pretvorilo u jedan od boljih radova domaće kinematografije poslednjih godina. Umesto promašenog komentara društva, kog sam iskreno očekivao, dobili smo tinejdžersku priču o odnosima među srpskim post-milenijalsima, koja (nisam ni siguran zbog čega) sjajno funkcioniše. Nekako možete da poverujete da se deca pre ovako ponašaju (mada su i dalje bahati), nego kao apokaliptični mutanti koje srećemo u Klipu i ostalim Varvarima. Ima ovde mnogo interesantnih epizoda, od već standardnog Filipovićevog mita o plemenitom šabanu gde trenerke nisu direktno odeća negativaca, do predivnog prikaza muvanja dvoje članova omladine Dveri. Tu su i nerdovi, navijači, modne blogerke, gotičarke iz Underworlda i sve ostale živuljke koje srećete kad se prošetate kroz srednjoškolske parkove. Dijalog je povremeno klimav, kao i u prethodnim filmovima istog autora, ali na momente zasija, pa dobijamo replike, koje podsećaju čak i na dobrog Dragojevića. I naravno da se sve završi, kao i svaka dobra žurka u KST-u – Šalom od svile.
Gledati sa braćom i sestrama uzrasta od 13-18 godina, kako bi naučili da ne budu netolerantne seljačine.
Cop Car
Uspeli smo i u današnjoj turi recenzija da zakukamo kako više niko ne pravi filmove normalnog jednoiposatnog trajanja, jer se očigledno reditelji plaćaju po dužini trake, pa ga ti udri sine dok ne pocrkamo svi. U skladu sa tim, sve što se uklapa u nekadašnju meru trajanja dobija priliku da uđe u plejer, čak iako ne obećava mnogo. A ovo je kanda obećavalo. Fine recenzije na netu, kao i trejler koji priziva neke zajebane trilere iz ’90-ih, već su dovoljna preporuka. Što je najgore, uspeo sam da Cop Car odgledam u cugu i čak mi je prilično i prijao, jer sam posle sto godina rekao – Evo filma koji ne opterećuje značenjem, nego se ceo bazira na radnji i akciji. Ali kad malo razmislite o tome šta ste zapravo gledali, shvatite da je taj nedostatak suštine toliki, da forma ne uspeva da ga nadomesti. Prvo shvatite da sve vreme ispred sebe imate potpune idiote. Deca koja ukradu pandurski automobil su dva polu-debilna kretena, koji se ponašaju kao da su rasli u saksiji i tek sada izašli u spoljašnji svet. I ne, nije ovo priča o nekadašnjem nevinom odrastanju kad su se klinci slobodno igrali motkama i valjali u blatu (za to gledajte Son of Rambow ili Stand by Me), ova deca su IM-BE-CI-LI! Razumem likove jedino ako im je cilj bio da pokažu kako je nostalgija o vremenima kada su deca realno međusobno izbijala oči potpuno sranje i da sve mlađe od 15 treba lepo da sedi kod kuće i vadi sebi oči internetom I video igrama. Ovo su deca koja zaslužuju ozonske rupe. Negativac u auto-pilot tumačenju Kevina Bejkona je, iako se to nigde ne spominje, očigledno bipolarna ličnost pošto sve vreme varira od zajebanog kriminalnog mastermajnda, do potpunog bolida. Ako ste slučajno zlatna ribica, pa ste odmah po početku zaboravili kako se zove film koji gledate, ne brinite, čućete naslovnu sintagmu nekih 70 jebenih puta. Doduše, prilikom čitanja ove recenzije ipak uzmite u obzir da moja ogorčenost možda proizilazi iz činjenice da nikada nisam naučio da vozim, a ova dva morona su to uspela za pet minuta.
Gledati sa kućnim ljubimcem koji ne shvata da je izložen tolikim glupostima, u tri ujutru na Pinku Cinema 6.
Autor: RadomirZvoncek
500 Days of Summer
Ovo je jedan #TB iz jednostavnog razloga što smo pre neko veče seli kao redakcija i zajedno odgledali jezivi film Marka Veba. Jasno je da takav lik kasnije napravio najgoreg Spajdermena ikad. Da se vratimo na film. Verovatno ga je većina vas gledala, tako da ne treba puno da se prepričava. Lik vaginaletica se zaljubi u ribu i cela priča traje 500 dana i gle čuda ona se zove Summer. Naravno, to nije 500 dana veze, nego prvo jedno 45 dana lik pati što ne ume da je muva, pa ga ona navata, ne on nju, pa možda jedno deset dana ok seksa. Tada riba skapira koliko je jadan ovaj lik, pa razvlači sve jer ne zna kako da ga ostavi. Nabiju oni tu par meseci, ali kad ga riba ostavi negde oko 300. dana, tad tek nastaje pakao. 200 dana lik pati za ribom, pa i onaj narodnjak ne daje više od 72 dana, ali ne ovaj je baš zapucao u depresiju. Onaj Ikea momenat, kad kao par kupuju stvari za stan je nešto najgore što se dogodilo kinematografiji još od Male noćne muzike.
Kraj je naravno nešto najjezivije, kada upoznaje ribu po imenu Autumn. Ako sam vam spojlovao film, nema na čemu.
Gledati sa nekim ko NE GLEDATI.
Autor: Shakraf
COMMENTS