Love & Mercy
Beach Boys su onaj bend iz repertoara naših roditelja, čije se stvaralaštvo deli na poluretardirane zumba zumba bakalar pesmičice i one psihodelične, nastale pod uticajem esida i nervnog sloma njihovog glavnog kompozitora. E pa, ovaj film je upravo o njemu. Brajan Vilson je svakako jedna od najvažnijih figura u istoriji pop muzike, tako da me čudi da tek u 2015. dobijamo njegov biopic. Možda su filmadžije čekale da umre, pa da krenu sa snimanjem, ali pošto se ovaj ne da, ipak smo dobili ovaj film. Ipak, ako ništa ne znate o Vilsonu i Boysima, teško da ćete previše naučiti iz ovog filma. Stiče se utisak da ipak morate imati određeno predznanje. Film je podeljen u dva tajmlajna – u prvom Vilsona glumi Pol Dano, u periodu kad reši da odustane od turneja i zatvara se u studio da bi napravio svoje remek delo Pet Sounds, pritom odlepljuje, distancira se od benda i realnosti. U drugom tajmlajnu, nekih 30 godina kasnije, Vilsona glumi Džon Kjuzak, gde je Vilson već prilično bolestan, a čuva ga njegov psihijatar i menadžer. Devojka u koju se zaljubljuje pokušava da pokrene Brajana, jer sumnja da ga psihijatar (naravno uvek odlični Pol Điamati) koristi i ne dozvoljava mu da se oporavi. Iako Pol Danoa pamtim po odličnim filmovima, uvek je bio onaj metiljavi i bledunjavi lik koji nervira. Ovde odnosi pobedu u igri ko je bolji Brajan Vilson. Više veruješ njegovom, kad krene pred nama da se raspada, nego Kjuzakovom, koji je standardni Kjuzak, s tim što je za potrebe ovog filma ubacio po koji tik glavom ulevo. Mada opet, bolje i da slabije glumi Brajana Vilsona, nego da snima filmove sa Džeki Čenom. Ako vas i dalje interesuje da pogledate ovaj film, moja preporuka je da prvo pogledate dokumentarac Endless Harmony, čisto da bi ste se upoznali sa svim likovima, jer vam ovaj film ne daje previše informacija.
Gledati sa ortakom koji laže da se loži na Beach Boys, čisto da bi ga uhvatili u laži tu i tamo.
Comet
Verovatno svi funkcionišete kao i ja, pa kad vam se svidi film ili serija, odete na IMDb, da pogledate šta je autor još radio i skinete to da pogledate. :zvuk cvrčaka i tumbleweed prolazi: E pa, kad se Mr. Robot završio pre par nedelja, skontao sam da jedini uradak autora ove serije Sema Esmaila imam na kompu, pa reko’ brže bolje da ga pogledam. U suštini, ovo je neka vrsta 500 Days of Summer zajebancije, s tim što razlomljenom strukturom priče i kišom meteora koja se odvija u pozadini, daje neki SF šmek, i nisi siguran da li se ono što gledaš zaista i događa. Znači, kao i u Mr. Robotu. U suštini, Džastin Long i Emi Rosum (koju većina nas zna kao omraženu Fionu Galager iz Shamelessa, a pritom je i rediteljeva gospođa) su par i u četiri razdvojena segmenta pratimo njihovo upoznavanje, uspon i pad njihove veze, da bi u konačnom petom segmentu gledali njihovo poslednje viđanje, u kom valjda treba da nam se razjasni da li je sve što vidimo stvarno i da li će na kraju biti zajedno. Da se ne lažemo, ja volim ovakve filmove – tip upoznaje ribu, loži se na nju, ona je u oće neće fazonu, on je malo nadrkan, malo kukavica, oboje su prepametni, puni referenci i citata, ergo ne postoje u stvarnom životu. Međutim, ovde stvari nisu kliknule, da li zbog nedostatka hemije između glumaca, neiskustva reditelja, ili prosto zbog priče koja je ispričana million puta na dva milona načina.
Gledajte ako ste u fazonu da vidite prvi film lika koji je radio Mr. Robot, a onda reprizirajte Eternal Sunshine of the Spotless Mind.
Autor: MimiKraljMamba
Lavirint: Beg kroz Zgarište
Ne znam kako je spalo na mene, da gledam sve ove holivudske filmova, ali kad skapiram da mi je alternativa norveška drama o napuštenoj deci, onda ok – daj te Aca Lukas filmove. Elem, ovo je drugi deo triologije rađen po još jednoj tinejdžerskoj knjizi, a budući da nisam gledao prvi, a još manje čitao Lavirint nije mi bilo najjasnije, šta se tu tačno događa. Međutim, posle prvih 20 minuta potpuno je jasan koncept cele priče. Ne tako svetla budućnost, a napolju su zombiji (nisu klasični zombiji, ali ono imaju virus, jedu ljude i ne možeš ih urazumiti (ovo zvuči kao prosečni glasač u Srbiji)). Sa druge strane imaš korporaciju koja hoće da napravi pokusne kuniće od tih klinaca. I u suštini sve do sada viđeno u tim post-apokaliptičnim filmovima. Ako volite takvu zabavu, dobićete je, ako očekujete neku vrhunsku glumu i otvaranje očiju, toga nema uopšte. Naravno, ostaje cliffhanger na kraju, pošto sledeće godine stiže treći deo.
Gledati sa nekim ko ima poremećaj pažnje, pa i ako propusti neki deo filma, neće pogubiti konce.
Autor: Shakraf
Turbo Kid
Ako guglujete ime filma, najverovatnije će vas sačekati opis – horor komedija, a vi budite pametni, pa verujte nama, a ne nekim stranim novinarima koji Turbo Kid dižu u nebesa, a iz njihovih opisa nije baš najsigurnije, da li su ga uopšte i gledali. Elem, svi potrebni elementi za drndanje po 80’s nostalgiji su tu. Uvod je kao iz nekog BMX filma, sa sve ložačkom pesmom na početku (sa vokmena naravno) i postapokalipsom, gde je svako svakome neprijatelj. Radnja se mahom vrti oko organizovanih borbi do smrti, jer je realno to jedina stvar, zbog koje ljudi ne žele da smanje ozonske rupe – kad se sprži zemlja, nestane voda i prođe apokalipsa, svi ćemo da batalimo plačipičkasti fudbal i glavni sport će da nam bude tučnjava u areni, koju organizuje ludi diktator bez oka, koji se zove Zevs. Ono što malo vadi film iznad proseka je što Zevsa glumi Majkl Ajronsajd, koji se toliko pojavljivao u ovakvim filmovima, da verovatno misli da je postapokalipsa odavno došla. Dakle, ljudi se malo tuku, malo se kolju za vodu, sve to prati nabudžena new retro wave muzika, a onda dolazimo do glavnog događaja, kada glavni junak klinac, pronalazi odelo superheroja, koga stalno čita u stripovima. Jer i to se događa u postapokalipsi, ne znam u čemu je problem. Kritičari su ovde našli horor, verovatno jer je dosta scena prošarano krvopljusom i gore-om, ali je sve to više u komične svrhe, nego što bi moglo da uplaši bilo koga, a povremeno je i dosadno preterano. Sve je mnogo bolje funkcionisalo u kratkom istoimenom filmu, na kom su autori prikupljali pare za dugometražni rad. Da zaključimo, Kung Fury ovo nije, mada ima interesantnih momenata, ali bi trebalo već da se navikavate, jer će ovakvih filmova verovatno biti na stotine sledećih godina.
Gledati sa nekim kome ne morate da objašnjavate ko je Majkl Ajronsajd i zna šta su Junak skejtborda i BMX banditi.
Autor: RadomirZvoncek
COMMENTS