Iza nas je 21. Festival autorskog filma. Trajao je devet dana i ako je neko želeo da isprati sve filmove, sada verovatno sedi u mračnoj sobi, ili barem sa prigušenim svetlom, bez nekih prevelikih želja da do kraja godine nešto pogleda. Znam da ja nemam želju, osim ako filmovi nisu na nivou klasika Žan Klod Van Dama iz osamdesetih. Za tih devet dana mogli smo da pogledamo dosta ozbiljnih ostvarenja, nekoliko promašaja i nekoliko filmova koji su došli pod određenim hajpom, ali sam zaboravio o čemu se radi u njima tri minuta pošto sam izašao iz bioskopske sale. Što se tiče promašaja, pa mogu reći da neko vreme neću davati šansu ruskim filmovima. Oba iz ove bratske nam zemlje – Pod električnim oblacima i Frankofonija, nisam završio u sali bioskopa Doma omladine. Za ovaj drugi nisam bio jedini koji izlazi na pola iz sale, a o njemu sam čuo možda i najviše negativnih kritika okoline. Kad smo kod Doma omladine, samo mogu da pomenem da još uvek nisam zalečio povrede od njihovih stolica koje sam zapatio na Slobodnoj zoni, a evo morao sam ponovo da ih obnovim. U DKC-u su sedišta kao da sediš na oblaku i fotelje te masiraju. Dobro, ne masiraju, ali u odnosu na kolege im sa Trga Milana Mladenovića, miluju te i ‘lade palminim listom.
Gran pri Aleksandar Saša Petrović je dobio film Četvrti pravac Indijca Gurvindera Singa. Kao i na prethodnom festivalu koji sam propratio, nisam pogledao pobednika. Možda nemam talenta da prepoznam važne filmove na festivalskom lineupu. Tako da ćemo i ovog puta dodeliti svoje nagrade, pet komada, koje naravno u dinarskoj protivvrednosti, imaju veličinu jednog potapšavanja po ramenu i usklika bravo mali/mala.
FIPRETSCI nagrada iliti Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique – Naša svakodnevna priča – Ines Tanović
Prvo sam mislio da pomenem ovde novi film Joakima Trierra Louder Then Bombs, ali ovaj bosanski film, koji je btw njihov kandidat za Oskara, je baš ono što bi braća Ameri rekli grew on me. Naizgled obična priča kakvu smo million puta videli u balkanskoj kinematografiji, posleratni događaji, likovi sa PTSD-om, privatizacija, zemlja u generalnom kurcu. Ali kad se priča sa globalne, preseli na intimnu i u mikrouniverzum glavnih junaka, tek onda film dobija na svojoj jačini i lepoti. Pritom, Uliks Fehmiu je pokupio sve što je umeo i mogao od pokojnog mu oca, tako da svaki kadar u kom se on pojavljuje poboljša film i traži ti da zanemariš mane. A i Božo Vrećo otpeva na kraju pesmu. To je svakako plus.
Nagrada za najveći umetnički dojam – Blago – Korneliju Porumboju
Rečima tviteraša i Tošeta Proeskog – Porumboju, nastavljam da te pratim i posle ovog filma. Nisam fan novih rumunskih filmova, ali nešto kod ovog lika mi užasno prija. Možda to što režija skoro i da ne postoji, a i da likovi izgledaju kao veći naturšcici nego Kusturičini Cigani. Dvojica komšija odlaze na selo, jer je jedan ubeđen da je deda od jednog zakopao zlato. I onda iznajmljuju lika sa detektorom za metal i krenu da kopaju. I kopaju, i kopaju, i onda iskopaju, al’ šta iskopaju vidite sami. Kako sam i u najavi napisao – iskopaju metaforu o EU i Rumuniji danas u njoj. Film odjavljuje Lajbah i njihova vesela poskočica Life Is Life. Happy end!
Teglina nagrada publike – Aferim – Radu Jude
Ništa ne govori hit publike FAF-a kao crno beli rumunski vestern road movie o žandaru i njegovom sinu koji jure lopova po Balkanu. Nekoliko naslova na festivalu je najavljeno kao komedija, ali Aferim je možda bio najbliži toj kategoriji. Vrlo lako ovaj film možemo da zamislimo kao domaći, jer i ovako se dosta muvaju po Vlaškoj, a sličnog je sve to mentaliteta. Inače glavni lik iz Blaga, ovde glumi lopova, tako da kapiram da dodeljujemo nagradu za najboljeg glumca, podelio bi je sa Sakisom Ruvasom, ali o Sakisu malo kasnije.
Srebrna Tegla – James White – Josh Mond
Posle ovog filma sam rekao da mi se sviđa glavni lik, naslovni Džejms Vajt, jer je samoživi razmaženi alkos koji gleda svoju guzicu i podseća me na mene. Ali sad stvarno, jedna od pozitivnih strana ovog naslova je upravo to, što glavni lik nema prosvetljenje i ne postane bolji čovek, kako to obično biva u ovakvim filmovima. A i primetno je da je u nekoliko filmova ovog festivala, glavna tema bila smrt ili bolest majke. Tako da u toj kategoriji, ovaj potpuno odnosi pobedu. Zanimljivo je da je majka ovog mladića Miranda iz Seks i grada. Nju nisam baš zamišljao u ulozi majke koja ima matorog dripca od sina, ali odlično je odradila posao. Naravno, pohvale i za mlađahnog Kristofer Abota, kao i za Kid Kadija koji glumi najboljeg prijatelja crnca. Mislim da je vreme da se uvede na Oskarima kategorija – najbolji prijatelj crnac. Ili je to rasistički?
Zlatna Tegla – Chevalier – Athina Tsangari
Već drugog dana festivala sam znao da sam pogledao najbolji film. Ovakav, moram priznati, nisam očekivao. Dovoljno lagan i komičan da može da komunicira sa širim masama ljudi, a opet dovoljno pametan da ekipa koja se loži na filmove sa majkama koje umiru može da bude zadovoljna. Nekoliko prijatelja peca na brodu i roni, a da bi ubili vreme rešili su da igraju igricu, gde ocenjuju jedni i druge. Tako da lagani put i relaksacija postaju borba i patkometrija, s tim što nijednog momenta film ne skreće u neku težu priču, a toga sam se najviše pribojavao i kapiram da bi ovako odličnu priču, neki naš reditelj baš upropastio unoseći mračne tonove. Jednu od glavnih uloga je odigrao i Sakis Ruvas, lik poznat po predstavljanju Grčke na Evroviziji i vrckanju. Tako da gospođo Tsangari, ako ikad dođete u Beograd, javite se našoj redakciji, vodimo vas na ručak u Rojal.
Autor: MimiKraljMamba
COMMENTS