Gledali, a nismo platili – Festival autorskog filma

Tegline nagrade za filmove sa FAF-a. Malo muzike, malo ženskih prava, malo čudovišta iz šume.

faf-xxii-400x400-1

Završio se još jedan Festival autorskog filma. Devet dana uopšte nije malo, ako želiš da ispratiš sve sa scene artsy fartsy filmova. Ove godine je bilo možda nešto napornije, jer se još nismo odmorili od Slobodne zone, a dočekale su nas nešto mračnije i teže priče, iz drugih uglova. Kažem mračnije i teže, jer izgleda da je 2016. godina, kojoj svi jedva čekaju da vide leđa, prilično uticala na kinematografiju. Doduše, ako ćemo iskreno, filmovi iz Rumunije, Velike Britanije ili Azije se retko odlikuju vedrim temama, odnosno ako se bave humorom, to je tu samo da bi lakše progutali gorku pilulu. Što kaže Merry Popins A spoonfull of sugar, makes the medicine go down. Po nekom nepisanom pravilu, ja nisam pogledao film koji je osvojio glavnu nagradu. Gran pri festivala “Aleksandar Saša Petrović” je osvojio Zovem se Nero iranskog reditelja Rafi Pitsa. Nagradu za najbolju režiju je osvojio Kristi Puiju, dok u selekciji “Hrabri Balkan”, nagradu odnela Milica Tomović sa filmom Tranzicija. Specijalnu nagradu žirija je osvojio turski film Album, ali o tome nešto kasnije. Naravno, sastavio sam listu filmova koji su, na ovaj ili onaj način, ostavili neki utisak na mene, i podelio im virtualne nagrade, koje će im sigurno značiti dalje u karijeri (neće).

 

FIPRETSCI nagrada iliti Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique – Gimme Danger

https://www.youtube.com/watch?v=qrQD32w2hHM

Ovo svakako nije nešto najbolje što je Džarmuš Džim, svoje majke sin, rešio da nam podari. Ja se nadam da mu ovo i nije najbolji film ove godine, pošto još uvek čekamo njegov igrani uradak Paterson. Ovaj film škripi na sve strane, previše je straight urađen, gde Igi i ostali sede i pričaju kako je to bilo, što je možda ok za tv dokumnetarac koji ćete gledati nekog mamurnog nedeljnog popodneva, ali i nje baš za festival. Međutim, ipak je ovo priča o najcool bendu svih vremena, koji radi najcool živi reditelj. To je ponekad dovoljno. A možda sam ga stavio samo da bih pomenuo, da na premijeri filma u UK Palilula i otvaranju sale Vlada Divljan, publika zvižducima nije dozvolila Goranu Vesiću da se popne na binu i kaže par reči pristunima.

 

Nagrada za najveći umetnički dojam – Ja, Danijel Blake

Engleze, i njihovu kitchen sink kulturu filmova obilazim u velikom luku. Ken Louč, kao ovan predvodnik ove priče, mi svakako nije najomiljeniji lik na svetu. Međutim, iako u početku nisam nešto bio oduševljen, ovaj film je malo, što bi anglosaksonci rekli, grew on me. Jbg, film vozi Dave Johns, meni do sada nepoznat, ali čitajući o njemu, video sam da se lik generalno više bavio komedijom, i to je donelo određenu životnost filmu i iščupalo ga iz kandži administrativnog horora u kom je smešten naš glavni lik. Danijel želi samo u penziju, jer je bolestan i doktor mu je tako rekoa, međutim nema dovoljno bodova za to, pa mora da se žali, nastavi da radi, džudži po šalterima. Sve ono što je ljudima na svetu prilično poznato. Pritom, pomaže mladoj mami sa dvoje klinaca koji su tek stigli u Njukasl i nemaju nikoga. Na kraju, njegova bitka protiv sistema sa pisanjem grafita, sve će nas podsetiti na pokojnog velikog borca za nepravdu, Savu iz Kikinde.

 

Teglina nagrada publike – Neukroćeno

https://www.youtube.com/watch?v=MVbZfdg62Os

Iako bi svi ovde očekivali Tonija Erdmana, jer film je rasprodan u nekoliko projekcija i uglavnom su svi oduševljeni, ja ću iskoristi ovih par redova da pohvalim jedan iz drugog plana. Neukroćeno je sjajan mali poremećeni meksički film, o porodici koja se malo po malo raspaducka, jer se otac švaleriše sa supruginim bratom. Sve se naravno menja, kad se pojavljuje misteriozna devojka koja ih odvlači u šumu da se jebu sa čudovištem. Ok, ovo je možda spojler, ali relano ovakvi spojleri nateraju ljude da pogledaju film. Mene barem jeste, ovako bih verovatno preskočio.

 

Srebrna tegla – Između

Festival autorskog filma je odličan poligon za filmove o pravima žena u nekim zemljama na koje ne pomislimo baš svakog dana. Iako je to ozbiljna tema, često se desi da zbog načina na koji bude ispričana ne ostavi neki utisak, već samo kaže kako je i šta je tamo. I onda mi naravno kažemo jaoj strašno, i zaboravimo na sve 15 minuta kasnije. Između nije takav film. Tri Palestinke žive u Izraelu, jedna je advokatica, jedna je DJ, a pritom gej (slučajna rima), a jedna religiozna muslimanka koja dolazi na studije informatike. Pratimo njihove živote, kako se sredina odnosi prema njima i kako vremenom sve tri postaju bliskije. Pritom soundtrack je fantastičan i žao mi je što nisam imao upaljen Shazam tokom celog filma, pošto lista pesama, kao ni zvaničan OST i dalje ne postoje na netu.

 

Zlatna tegla – Album

Nije mi bre dobro je rečenica koju kad izgovorite posle gledanja nekog filma može da znači dve stvari. Ili želite da pucate u glavu sebi, reditelju i svima živima jer ste gledali najveću pretencioznu glupost koja je trebalo da ostavi nekakav utisak na vas, a samo je baratala jeftinim već viđenim forama. Ili je film uspeo da vas udari u stomak i da ostanete bez vazduha, pa da dugo posle filma razmišljate o njemu. Album je ovo drugo. Mladi bračni par, pokušava da usvoji dete u nekoj turskoj pripizdini, a pošto takva odluka u konzervativnoj sredini u kojoj žive nije baš najpopularnija, rešili su da lažiraju trudnoću, a bebu jure po seoskim centrima za usvajanje. Pritom, ni njih dvoje nisu baš najpozitivniji likovi. Štaviše, ne deluju kao neko za koga treba navijati. I onda pogledaš one filmove gde se ljudi bore za istopolne brakove i mogućnost eutanazije, pomisliš da je civilizacija barem malo napredovala, a onda vidiš da postoje sredine gde je sramota usvojiti dete. U svakom slučaju, ostajemo dužni večeru reditelju filma Mehmetu Kan Mertogluu u kafani po njegovom izboru.

Autor: Miloš Dašić

Gledali, a nismo platili – Festival autorskog filma

COMMENTS

WORDPRESS: 0