Gledali, a nismo platili: FAF edition

Nismo baš previše bili na Festivalu autorskog ove godine, ali smo pogledali dosta filmova koji su nam ušli u izbor za nagrade. Ovo su najbolji, što se kaže krem de la krem.

Prošao je još jedan Festival autorskog filma. Kao i svake godine u ovo vreme (pa tako nešto više od 20 godina), imali smo priliku da vidimo šta se sve kuvalo u velikom loncu autorske i alternativne filmske scene, sa sve onim naslovima koji su osvojili, ili zamalo osvojili nagrade na svetskim filmskim festivalima. Međutim, ove godine ne mogu da se pohvalim brojem pogledanih filmova. Naime, press akreditacije su dozvoljavale samo prepodnevne projekcije u Domu Omladine, što odgovara samo penzionerima i onima koji nemaju apsolutno nikakve druge obaveze, osim da  po beogradskim festivalima gledaju filmove o sudbinama turkmenistanskih berača pamuka. Još ako uzmemo u obzir da je velika sala Doma omladine udobna koliko i vraćanje kući za Mladenovac za vreme špica u prepunoj Lasti, realno je da sam mogao da pogledam samo po film na dva dana. Možda je bilo i boljih, ili skrivenih dragulja, ali za to pitajte drugare koji studiraju, ili bake i deke koje imaju doživotnu besplatnu kartu, možda su videli nešto bolje.

 

FIPRETSCI nagrada iliti Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique – Happy End

Prva stvar koju uradite posle ovog filma je da odete na net i vidite koliko Haneke ima godina, jer je nemoguće da se ne zapitate da li mu je ovo poslednje što će ikad uraditi. Takav utisak dobijete jer prolazi kroz nekoliko faza svoje karijere, daje omaže na neka ranija dela, a radnju smešta u današnje vreme izbegličke krize i sve većeg propadanja više klase. Od samog naslova, očigledne paralele sa Funny Games, jer ovde ima srećnog kraja, koliko i tamo ima veselih igrarija. Jean Louis Trintignant igra izlapelu i nadrkaniju verziju svog lika iz filma Amour, a Mathieu Kassovitz se nastavlja na ono što je Daniel Auteuil bio u Caché. Pošto je 2017, snimanje na kasetu iz Benny’s Video je ustupilo mesto live prenosima na društvenim mrežama, dok je najperverzniji lik u filmu uspešna violončelistkinja, kao nekad profesorka klavira. Nije baš najbolji Haneke, povremeno više deluje kao neka njegova stilska vežba, ali ako je napravio taj film u karijeri gde kao umire, a žiriji festivala mu dodeljuju nagrade, onda dobro Mihaele, evo ti nagrada jebala te nagada.

 

Teglina nagrada publike – Good Time

Kao što je Haneke lagao u imenu za Happy End, tako su i braća Safdie lagala ovde, jer realno, ovde nikome nije lepo i niko se ne provodi. Dva brata opljačkaju banku, sve krene pogrešno, a onda još gore, pa umesto na njujoršku krimi dramu, sve počne da liči na češku dramu. Pattinson već neko vreme nije više onaj lepi iz Twilighta, a ovde je tek neprivlačan i gadan, mada je u tome odličan. U želji da spasi burazera iz ćorke, greškom izvadi drugog lika, a onda sve krene nizbrdo i nekako znaš da nikome nema mnogo pomoći. Sve je kao kod ranog Refna, gde su negativci toliko gadni da se u isto vreme identifikuješ s njima ali ti je malo i muka. Shoutouti mladom Skorcezeu i Kasavetesu su tu, s tim što je sve primerenije 2017, pa su ljudi naravno veći kreteni.

 

Srebrna Tegla – Foxtrot

Ako bi trebalo da izdvojim film koji me je prijatno iznenadio, iako nisam želeo da ga pogledam, to je sigurno Foxtrot. U najavi je stajalo da se radi o izraelskom filmu, gde bračni par žali za sinom, poginulim na frontu, što mi baš i nije bilo privlačno. Ipak, ovaj film je i mnogo više. Početna premisa se razvija samo prvih 20 minuta, a nakon toga film sjajno balansira između depresivnih tonova i skoro pa slapstik komedije. Prvo gledamo majku i oca koji, svako na svoj način, preživljavaju vest o pogibiji sina, a onda i sinovljevu priču, a sve to da bi se prikazala univerzalna priča – koliko nove generacije stradaju zbog nasleđa koje su im ostavile prethodne. O pitanjima sudbine, predestinacije i svemu kao-filozofskom što je reditelj pokušao da nam istakne, ne bih sada. Možda drugi put.

 

Zlatna Tegla – The Florida Project

Mladi američki hipsterski reditelji se ložuckaju, da ne kažem da se baš primaju, na italijanski neorealizam, s tim što uglavnom pokušavaju da ti samo nagoveste kako je to uticaj, ili su jednostavno od starih majstora pokupili to da je glavna glumica dobra riba. Sean Baker je uradio nešto drugo, uzeo osnovne ideje tog pravca i radnju smestio tamo gde treba – među prost narod, da ne kažem white trash. Florida je jedna od najsiromašnijih američkih država, gde sve vrvi od prikolica, aligatora i roze zidova, pa je idealna za ovakvu postavku. Još kad u prvi plan staviš decu koja moraju da odrastaju sama na ulici, jer su ih roditelji začeli dok su i sami bili deca, u neželjenim trudnoćama. Paralelno pratimo i džonvejnovskog strong silent type lika, kog igra William Defoe, sa minusima iz prošlosti i problemima koje gura pod tepih, dok pokušava da bude koristan za zajednicu. Bakera od ostalih kolega izdvaja i to što je uvek na strani svojih likova, ma koliko oni bili gadni, razmaženi, nevaspitani i još uvek deca. Naša glavna klinka, ma koliko se videlo da joj predstoji hard core life po domovima i tuđim porodicama, ipak uživa u svom detinjstvu i majka joj pruža mnogo ljubavi, makar onakve kakvu ona poznaje. U svakom slučaju, ovo je jedan od najboljih filmova godine, pa logično i ovog festivala, tako da, gospodine Baker, javite se da vas vodimo u neku krčmu pod mostom na škembiće, oduševićete se, znamo!

Autor: Miloš Dašić

 

Gledali, a nismo platili: FAF edition

COMMENTS

WORDPRESS: 0