Izdali me prijatelji, izdao me brat! Tako sam se osetio kad sam došao juče u Novi Sad. Od 2006. idem na Exit i nijednom se nije desilo da dolazim sam. Uglavnom sam išao i po dva dana ranije sa 26 šatora, kako bi ih postavili jedan do drugog, jer nas je išlo i po 20 u društvu. A juče, e pa juče sam išao sa tatom, htela je i mama da pođe da vidi neke cipele u Laze Telečkog (jedina ulica kojoj sam zapamtio ime u Novom Sadu), al’ joj je bilo rano da kreće u jedan popodne. Ali doduše mogu nekako da razumem prijatelje, jer Exit nije baš Glastonbury ili Exit iz 2010, pa da baš pohrle i ove godine.
Pre nego što krenem sa izveštajem sa prvog dana, ovog kultnog festivala, želeo bih opet da pozdravim ekipu iz Tegle, koji mi kao i za Robija Vilijamsa nisu obezbedili kartu, a pogotovo pozdravljam druga Danijela Farkaša, koji može da ti nabavi kartu da sediš kod Pape u krilu dok drži misu, a ne može za jedan običan Exit. Naravno, šalim se, neka su mi oni živi i zdravi i dabogda polomili nogu na Sigetu.
Prvo pitanje kad dođeš u Novi Sad se samo nameće, a pored onoga Jel’ i dalje okačena Šešeljeva slika na onoj zgradi (tu je Šeki), je i Jel’ Index sendvič tamo gde je nekad bio? I odgovor je potvrdan. Možete ga poručiti za 230 dinara (veći) od vrlo ljubazne radnice, koja se non stop smeškala dok sam naručivao. E sad, ne znam da li je bila ljubaznam, ili se smeškala zbog toga što sam samo pavlaku stavio u sendvič, videćemo već danas, kad dodam i kečap.
Za divno čudo, promena vaučera za narukvice je prošla neočekivano brzo i jedino mesto na kome to možete učiniti je ona livada prekoputa glavnog ulaza. Bila su postavljena još dva štanda do srede, ali su ih genijalnom odlukom ukinuli u četvrtak, jer što da uzmeš narukvicu brzo kad možeš baš sporo.
Da ne davim o tome kako sam došao do tvrđave (kejom, neki stranac je vršio veliku nuždu dok su drugi aplaudirali), da pređem odmah na sam ulazak na festival. Prvi dan, pa odmah frka. Neki car je seo u kolica za nepokretne dok ga je ortak gurao i tako su krenuli da uđu unutrah, ali posle par minuta rasprave sa obezbeđenjem, lik ustao iz kolica i rekao da će biti problema, ako kolica ne budu tu kad se bude vratio, ili ako mu neko izduva gume.
Na Gobline, koji su otvorili Main Stage, stvarno nisam mogao da idem, jer ne dobijam nikakve pare za ovo, a i realno ko do sad nije slušao Gobline? Ono što sam stvarno hteo da čujem su Eagles of Death Metal, bend iz Kalifornije, čiji su osnivači Jesse Hughes i Josh Homme (gitarista i pevač Queens of The Stone Age). Ljudi koji ne znaju za njih, čim čuju ovo Metal u imenu benda , odmah slože facu kao da su probali pljeskavicu na železničkoj stanici i ide im se na Latino stejdž da slušaju La Bambu. Ali zamislite da Dave Grohl i Josh Homme imaju dete, e to dete bi bilo Jesse Hughes. Muzika koju ovaj bend svira je mešavina Foo Fightersa i QOTSA-a, mada malo više vuku na ove druge. Bend je kasnio nekih pola sata, jer su kasno stigli u Novi Sad zbog pokvarenog autobusa. Dok sam dolazio na Main bilo je baš prazno, bukvalno sam pokušao namerno da se sudarim sa nekim, ali nisam uspeo. Međutim, pred pocetak Eaglesa, krenulo je da se puni. Počeli su dosta stidljivo sa Bad Dream Mama i njihovim velikim hitom Don’t speak (I Came To Make A Bang), kojeg poznavaoci fudbala mozda i znaju iz reklame za Nike, iz perioda dok je Ronaldo još bio u Junajtedu.
A onda Jesse uzima flašu Jack Danielsa i eksira je pred zaprepašćenom publikom i od tog momenta kreće ludnica. Konstantna interakcija sa publikom, prekidanje pesama da bi Jesse rekao nekim devojkama, da ne misle da ih on ne vidi kako igraju i da im je zahvalan zbog toga. Pri kraju koncerta su stigli da obrade i Stealers Wheel – Stuck In The Middle With You, gde sam lično zaigrao u kukovima kao kojekakva pristojna gospođa.
Posle presimpatičnih Eaglesa, čekam nastup Clean Bandita. Za one koji ne znaju ko su ovi ljudi, laički, to vam je kao Miligram 1, gde Mili pravi muziku i dovodi vrhunske pevače da mu pevaju pesme. E tako je i ovde. Violinista svira dok 4 prelepe devojke anđeoski pevaju. Dok sam čekao njihov nastup prilazi mi, pa rekao bih maloletni, zadihani Bosanac, koji je izgledao izgubljeno kao da je tek poceo da radi na Wall Streetu, zajedno sa pet maloletnih Bosanki.
– Je li buraz, jel ovo Fjužn stejdž?
– Nije brate, ovo je Main.
– Ma daj nemoj zajebavat.
– Brate dolazim ovde skoro deset godina, poprilično sam siguran da je ovo Main.
– Znači ovdje nisu Partibrejkersi?
– Nisu, oni su ti skroz na drugom kraju tvrđave.
– E jebem mu mater, hvala buraz, ajmo djevojke, idemo gore.
Posle ovog simpatičnog mladića prilazi mi drugi i pita da li mi treba speed, na šta se ja zgražavam opet kao kojekakva gospođa i udaljavam se od njega, a i taman je počeo Clean Bandit.
Odličan nastup, na već sad dobro popunjenom Mainu, obeležava jedna od njihovih pevačica, koja je dosta podsećala na Kalisi iz Game of Thronesa.
Nastup se završava njihovim najvećim hitom Rather Be, gde je Main pevao jedinim glasom.
Da ne bude da sam bio samo na Main Stage-u, pustio sam hod i do Explosive-a da čujem malo Napalm Death, ali sve što sam uspeo da uhvatim je njihova pesma You Suffer koja traje tri sekunde.
Onda sam krenuo i do Fusion stage-a, gde sam se nadao da ću naići na malog Bosanca sa sve Bosankama, da se malo bolje upoznamo i da između ostalog čujem Partibrejkerse, ali je bila baš gužva pa me je mrzelo da se probijam, ali mogu da pretpostavim da je Cane nešto pričao publici onim njegovim glasom tipa Hej kromanjonci hajde da igramo, kao što je to radio na svim svojim nastupima, pa sam se u stilu Dejana Savićevića slalomom između ljudi spustio pored Rege stejdža i ništa manje popularnog Latino stejdža, gde razvedene majke plešu sa mladim momcima.
Na Mainu je u ponoć krenula diva, Emeli Sande, kojoj je prethodio vatromet, koji nažalost nisam uhvatio jer sam čekao da uplatim pare za piće na karticu, kao penzioner ispred banke u redu za penziju. Ono što me je oduševilo kod nje jeste da je izvanredno izgovarala Hvala lepo i Dobro veče za razliku od onog ustaše Robija Vilijamsa (šalim se Robi, nemoj da unlikeuješ teglu sa Fejsa). S obzirom da nisam veliki fan ove dive, koja je u svakom smislu oduševila prepun Main Stage, nisam siguran koje je pesme sve pevala, ali u sedećem vajnu možete videti delić atmosfere sa njenog nastupa.
Main stage zatvara (barem što se mene tiče) legenda Dnb-a Roni Size sa nastupom koji se uglavnom bazirao na starijim hitovima kao što je Dirty Beats, gde su prisutni imali mesta da se baš dobro izđuskaju, s obzirom da se Main malo ispraznio posle Emeli. Negde oko pola 4 Roni završava nastup čestitanjem 15og rođendana Exitu, uz podsećanje da je nastupio na prvom izdanju ovog festivala.
Do postovanja ovog teksta nije mi stigao izveštaj sa popularne Dance Arene, tako da ćete dragi moji ostati uskraćeni za ovaj deo Exita, ali kolko večeras ću ga posetiti lično, kako bih vam preneo utiske, da ne biste morali da idete u taj pakao.
Sve u svemu, neočekivano pun Exit za četvrtak.
Do sutra u ovo vreme, pozdravljam vas!!!
Autor: Sir_Psycho_Pefi
COMMENTS
Druze super ti je izvestaj i samo tako nastavi, zanima me samo, posto sam bio na par Exita, da li je Novi Sad i dalje glavni grad Vojvodine il je tu titulu preuzelo Vilovo? Hvala pozdrav!
[…] što sam i obećao u jučerašnjem tekstu, otišao sam i do Dance Arene, gde je nastupala zvezda Hardwell i gde bukvalno nisu puštali ljude […]