Vas nekolicina, koji redovno čitate naše muzičke tekstove, znate da pre svega volimo da nadenemo ime nekom muzičkom pravcu. Ili da izmislimo svoj, koji verovatno već ima ime koje mu je dala strana muzička kritika. Ali nama je ovako zanimljviije! Jedan od omiljenijih pravaca u muzičkoj redakciji Tegle je “CKM rok”. To je pravac bendova za koje smo prvi put čuli na stranicama ovog kultnog časopisa, koji nas je odgajao u periodu ranog fakulteta, i njemu zato ‘fala! Da, neko je actually čitao recenzije muzike i filmova u CKM-u, nismo samo čekali polu-gole slike Ane Kokić i Mie Borisavljević. To su mahom pank rok bendovi, sa većim akcentom na rok, koji bi dali svoje levo jaje da napišu pesmu, barem upola dobru, kao neku sa Nebraske Brusa Springstina. Uglavnom se i obožava, ili makar poštuje komunizam. Ili anarhija. Ili oba. Tu su glavne perjanice Gaslght Antherm, Hold Steady, Ted Leo and The Pharmacists, Titus Andronicus, Moneybrother, Replacements, pa i nešto malo tvrđi Dropkick Murphys. A tu je i naš glavni izvođač za danas i tema ovog teksta Frank Turner. Prvi put smo čuli za ovog pank trubadura na stranicama časopisa sa golotinjom i dobrom muzikom, koja je svoju redakciju imala u Novom Sadu. S obzirom na popularnost panka u prestonici Vojvodine, a i na postojanje Đorđa Balaševića, čudno nam ovaj grad nikad nije podario svoju verziju Frenka Turnera. Iako panker, a u detinjstvu i ranijim varijantama je imao izlete u metal i hard core, izražava se muzički kroz akustičnu gitaru. Neka vas to ne plaši, ovo nije još jedan od koncerata gde lik na akustari tugaljivo peva i gleda u daljinu, a njegova tri najveća fana iz prvih redova vas teraju da ćutite na rok koncertu, jer zaboga umetnik stvara. Ne, iza Frenka nastupa njegov prateći bend The Sleeping Souls, koji daje poseban šmek panka u “pank trubadur” sintagmi. Frenk je prošle godine izbacio odličan album Positive Songs for Negative People, ali da krenemo od početka. Pokušaću da vam predstavim ceo dosadašnji opus, tj. njegovih šest albuma i par singlova pride.
Inače, pre nego počnemo, Frank Turner i The Sleeping Souls nastupaju 12. aprila u Magacinu Depo. Karte su u pretprodaji na Eventimu i Gigstixu za 1900 dinara, a ima predgrupa, Ducking Punches, bend sličnog muzičkog usmerenja iz Noriča.
Sleep Is for the Week
Iako je već imao dva solo EP-a, ovo je album koji ga ubacuje na muzičku scenu i na binu evropskih muzičkih festivala. Naslov zvuči kao reklama za Guaranu, ali ovaj debitantski album, sa kojim je započeo svoje putašestvije u spajanju folka i pop panka, postavio ga je za jednog od glavnih naslednika Bili Brega. Iako se na albumu možda više izdvajaju The Real Damage, sa klasičnim temama o samoći nakon što pijani prijatelji odu, ili Father’s Day o samospoznaji da postaješ svoj roditelj, sa sve tužnim irskim violinama, meni omiljena je live izvođenje pesme The Ballad of Me and My Friends koje je naknadno uvršteno na reizdanjima. Poslušajte reči ove pesme, prepoznaćete svoju ekipu u njoj.
Love, Ire, Songs
Kad sam prvi put čuo ovaj album, mislio sam da Frenk podržava IRA-u, irske teroriste, iako lepo u naslovu piše Ire, a ne Ira. Ali nisam ja uvek najpametnija osoba na svetu. Inače “ire” iz naslova označava pravednički bes, koji uz ljubav i pesme treba da budu tri pojma koji su vam potrebni da bi vam život bio potpun, kako kaže Turner. Iako su kritičari ovaj album još više nahvalili nego prethodni, Frenk je izjavio da se oseća kao da je snimio skoro pa isti kao prvi, samo mnogo mnogo bolje. Na njemu se izdvajaju dva velika hita Photosynthesis, verovatno jedna od retkih pesma na svetu sa ovim naslovom i čas iz opšte kulture Reasons Not to Be an Idiot. Ipak, omiljena ostaje himnična naslovna stvar.
Poetry of the Dead
Pred ovaj album, otkazao je turneju, dijagnostifikovan mu je gastroenteritis, zbog čega je rešio da uspori malo, ostavi alkohol i zajebancije i od tad fura straight edge priču. Ovaj album je ceo proban, aranžiran i snimljen sa bendom, što nije bio slučaj na prethodnim. Seli se sa manjih bina, na veće na svetski poznatim festivalima, a čak je išao na turneju sa Offspringom, što je Frenku mnogo značilo jer njihov album Smash navodi kao jedan od uzora. Iako je album sastavljen od kvalitenih kompozicija, pesma The Road se izdvojila kao najbolja, u kojoj opisuje svoju strast za putovanjima i to koliko ga noge ne drže na jednom mestu.
England Keep My Bones
Prvi njegov album koji sam slušao u real timeu, ostale sam otkrio retroaktivno. Takođe, i prvi gde grupa likova koja snima s njim dobija ime The Sleeping Souls. Možda i njegova najkomercijalnija ploča, posle koje je svirao pred punim Vemblijem (jedna od predgrupa mu je i bio Bili Breg), a takođe je svirao i na otvaranju Olimpijade u Londonu. Sve su se kockice složile da ovaj anarhista i liberal ušeta u kuću slavnih muzičara koji žare i pale britanskom alternativnom. Ovde ima i previše pesama za izdvojiti, singlovi Peggy Sang the Blues i I am Disappeared postali su koncertni favoriti, a ostao je zanimljiv i ateistički gospel Glory Hallelujah. Ipak, najbolje uvek prolazi oda rokenrolu I Still Believe.
Tape Deck Heart
Nisi pravi kantautor ako nisi imao album o raskidu. To znaju i Bob Dilan na Blood on the Tracks, zna i Springstin na Tunnel of Love, zna i Bora Spužić Kvaka na svom albumu Na rastanku. Tako se i Turner priključio takmičenju u kom autori vade svoje srce na tanjir za slušaoca sa Tape Deck Heart. Za razliku od prethodnog albuma koji se bavio Engleskom i njenim lokalnim pojavama, ovde Frenk piše o propaloj ljubavi, preispitivanjima i standardnoj temi “kako i gde dalje”. Ipak, najveći hit je postala pesma koja se malo izdvaja po tematici, za koju je i sam autor rekao da je na neki način posvećena Queen-u, iako je u suštini klasičan pub rock koji su svirali i na prethodnim albumima. Four Simple Words, netipično za pank, publiku poziva na ples.
Positive Songs for Negative People
I stigli smo do poslednjeg albuma kojeg će i promovisati u Beogradu 12. aprila. Novi album, fantastičnog naslova, jer realno ko se ne može prepoznati u takvoj rečenici. Ok, ja se prepoznajem, vi kako oćete. Ovde je ipak malo stao na noge posle raskida, što se vidi u pesmama, a i knjigu je izbacio, The Road Beneath My Feet, gde su mahom slike i priče sa turneja. Od pesama sa albuma očekujte da čujete u Depou sigurno Next Storm i Josephine. Ipak, omiljena je svakako Mittens, sa sjajnim elvisovskim spotom.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS