Malo šta je moglo da zainteresuje modernog muškarca sa kraja XX veka više od fudala, pop kulture, tehničkih dostignuća i piva sa ortacima u pabu. Dobro ‘ajde i žene se uglavljuju u taj top 5. Fujiya & Miyagi ispunjavaju svih pet elemenata ove lestice u procesu u kojem nastaje njihov bend. Naime, formirani su upravo tokom bleje u nekom brajtonskom pabu posle fudbalske utakmice (na male goliće), sa sve referencama u imenu na firmu japanskih proizvođača tehnike i matorog profesora borilačkih veština iz Karate Kida. Pitate se šta je sa ženama. Pa bendovi i nastaju zbog njih, odnosno do lakšeg dolaska do istih. Ako su članovi homoseksualnog usmerenja, onda sve to isto, samo … znate već.
Kako bismo vam pomogli u razumevanju značenja imena, zamislite dvojicu Nišlija koji prave bend u noćima slavlja pošto Radnički prolazi kao od šale protivnike u Kupu Uefa, i daju ime po marki televizora EI Niš i, naravno, Piksiju.
Alfa & Omega – David Best i Steve Lewis su sopstveni pravac ukorenili u stilovima bendova na kojima su odrastali, što vintidž uticajima Kraftwerka i Neu-a, što ovih ostalih Evropljana koji su odrastali na Stereolabu, Aphex Twinu i Orbu. Za razliku od James Murphy-a, koji je u neko slično vreme kretao sa svojim LCD Soundsystemom, i koji je na već postojećoj kičmi dance ritmova sedamdesetih i osamdesetih pokušavao da nađe idealnu pop melodiju, gospoda Best i Lewis su se više trudila da upravo već napravljenu DNK pesme uvedu u novi milenijum, malo izmenjenu i svežu, ali opet sa jasnom posvetom odakle dolaze.
Electro Karaoke in Negative Style, prvi album, izlazi 2003. i više zvuči kao niz ideja kojima su se ova dvojica dobacivala, ali koje će tek kasnije proigrati u prave pesme. Kad kažem kasnije, mislim na 2006. i album Transaprent Things, na kom i studijski postaju četvorka. Ljudi konačno čuju za njih, portali širom sveta pogotovo, Pitchfork im kači lentu oko vrata Best New Music. Bestov šapući vokal koji se nadjačava sa pulsirajućim basem postaje trademark benda kog se i dan danas ne odriču. Kroz teme na albumu postaju dokazani Niponofili (obožavatelji japanske kulture), a i zbog sporijeg interneta u tom trenutku u nekim zabačenijim delovima sveta su i najavljivani kao mladi japanski bend.
Treći album (iliti drugi, pošto Transparent Things ljudi vole da nazivaju kompilacijom EP-jeva) Lightbulbs iz 2008. je komercijalno verovatno njihov najuspešniji. Uz hitove Knickerbocker i Uh smo čak i mi đuskali u Šipražju, a i u tadašnjem klubu Šipražje u Golsvortijevoj. Knickerbocker je bila i ostala najbolja krautrock pesma o sladoledu, a Uh smo mogli da čujemo dok Jessie i Badger pokušavaju sami u pustinji da skuvaju čuveni Hajzenbergov blue meth. Kapiram od tih tantijema F&M i dan danas jako lepo žive.
Kako to obično biva, posle najkomercijalnijeg albuma, ide najmračniji, i tako je bilo sa F&M, i albumom Ventriloquizzing iz 2011, sa okretanjem malo modernijoj elektronici i acid house-u, kao i na sledećem iz 2014. Artificial Sweetners. Sa tim raspoloženjem nas je dočekao i novi self-titled album iz ove godine. Prvobitno izdat kao tri EP-a, album se u svojim temama kreće od bizarne političke situacije u svetu u kom su se zatekli ovi sad već matori klaberi. Kao rešenje nude višak serotonina na danceflooru, kao i svoj extended dance mix.
Sa ovakvim rešenjem, baš onakvim kakvo nam treba, Fujiya & Miyagi nam dolaze u Elektropionir, u četvrtak 2. novembra. Baš na pravo mesto, jer klupska atmosfera gde ovakav bend svira na metar-dva od tebe je ono što je potrebno da kreneš da đuskaš odmah na prvo Uh, i staneš nekad, danima kasnije.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS