Bivši menadžer boj bendova poput Backstreet Boys i ’NSync, Lou Pearlman, umro je avgusta prošle godine u zatvoru usled srčanog udara. Tamo je proveo osam godina od propisanih 25, kako bi odužio dug društvu za krivično delo protivzakonitog pribavljanja materijalne koristi putem Ponzijevih šema. Nije nemoguće da je takav čovek pretvarao bekstejdževe koncertnih dvorana i televizijskih studija u testosteronom nabijene svlačionice, u kojima bi u paćinovskom stilu iz filma Any Given Sunday, pokušao da svojim klijentima približi važnost svakog javnog nastupa.
AJ McLean, Howie D, Nick Carter, Kevin Richardson, Brian Littrell, JC Chasez, Chris Kirkpatrick, Joey Fatone, Lance Bass – ova imena i prezimena može prepoznati svako ko je na početku XXI veka imao najmanje 10 godina. Devet musketara podeljena u dance-pop sastave Backstreet Boys i ’NSync činila su tinejdž senzacije oformljene u Orlandu, koje danas jedino možete videti u svakodnevnim varijacijama nostalgičnog klikbejt naslova „Only 90s Kids Will Remember“. Deseti musketar, kojeg je Pearlmanova kletva delimično zahvatila u podsmehu zbog šatirane kose i teksas incidentu sa Britney Spears, ali ne i definisala kao izvođača, rođen je u Memfisu pre 36 godina.
Definicija Justina Timberlakea bi trebalo da postane uslovni refleks, kao što je to i definicija ćelije, i mogla bi da glasi ovako: Justin Timberlake je Roger Federer šou biznisa, zato što je preživljavajući brojne modifikacije muzike i filma, u doba kada su muzičke i filmske zvezde bile lako zaboravljane i još lakše zamenjivane, uspeo da ostane na samom vrhu industrije.
Muzičku industriju je pre 15 godina po broju prodatih albuma predvodio 50 Cent kao potpisnik Eminemove diskografske kuće, Clay Aiken je u američkom izdanju Idola izazivao najglasniju histeriju, dok su tinejdžerke padale u ekstazu dižući belu zastavicu kada bi im Avril Lavigne pokazala srednji prst i rekla da odjebu. U drugoj godini prvog mandata mlađeg predsednika Busha, Timberlake je obeležio osmu godišnjicu od kako je ubedio očuha Paula Harlessa da probuši uvo, ali je tada kao čovek koji je upravo prešao starosnu granicu za kupovinu alkohola u supermarketu, morao da dokaže da nije samo bivša zvezda boj benda poznata po bivšoj devojci Britney Spears ili tadašnjoj devojci Cameron Diaz, kao i da je mnogo više od poster lepotana iz Hupera koji se iz petnih žila trudi da bude novi Michael Jackson.
Najmlađem članu ’NSync-a ništa nije garantovalo uspeh, ali kao svaka pop zvezda koju karakteriše međugeneracijski šarm, lični ukus ga je uz multitalenat doveo do statusa dvadesetogodišnjeg trenda. U svrhu sahranjivanja musketarske prošlosti, Timbers je kao slobodan čovek kojeg je tada pratio tabloidni skandal i simbolični spot za pesmu Bye, Bye, Bye, svom budućem imidžu dodao producente Timbalanda i The Neptunes koji su znali kako napraviti suverene numere (Aaliyah, Destiny’s Child), uz svoj oproban recept i par trikova koje sem njih niko nije znao.
Justinovo ime je poslužilo kao zgodan alat pri imenovanju albuma. U prevodu, JT je sa pokretom koji je stajao iza njega imao zadatak da opravda prvo mesto na draftu poster dečkića iz generacije 2002. od kojih je neko projektovan da postane zvezda. Justified, modeliran prema klasiku Michaela Jacksona iz 1979. godine, Off The Wall, uoči kojeg je MJ mrzeo svaki sekund postojanja u The Jackson Five, predstavlja Timberlakeov „I WANT TO BREAK FREE!“ rez, kojim bi raskinuo svaku zavisnost od grupe ili bilo kog vokala koji nije bio njegov. U intervjuu za Rolling Stone, ta težnja je dobila potvrdu u njegovoj izjavi da je sa Timbalandom pokušao da stvori pop koji bi izbegao imperative tadašnjeg mainstreama, ciljajući na uticaje benda The Strokes koji se godinu dana ranije pojavio u verziji njujorškoj new wave-a za XXI vek.
Prožimajući strah svakog prvog pika, materijalizovan u zaboravljanju od strane gledalaca nakon pet minuta slave, Timberlake je na svom solo debiju izbegao sa četiri monumentalna singla koji su po izlasku instantno otklonili svaku mogućnost da će njegova solo karijera završiti kao deo tematske VH1 plejliste „One Hit Wonders“. Pop spomenik od pokera singlova, JT je izgradio pesmama Like I Love You, Cry Me A River, Rock Your Body i Senorita. Lepota pomenutog spomenika nije ležala u mogućnošću panoramskog razgledanja. Njegova posebnost se sastojala u magnetizmu koji stavlja slušaoce u centar akcije, praveći voajere oslobođene bilo kakve krivice: Like I Love You svojom tremolo gitarom otvara Timberlakeov ubedljiv monolog devojci o uzajamnom poverenju čiju potvrdu u realnosti kao njegovi lojalni ortaci jednom strofom doprinose Pusha T i Malik (Clipse); Cry Me A River koja danas važi kao Timberlakeov Billy Jean prepričava peripetiju raskida sa Britney Spears sa savršeno tempiranom pasivnom agresijom (You should’ve picked honesty/Then You may not have thought it). Oratorski uverljiv, drugi singl Justified albuma je pored floskula korišćenih u brojnim raskidima u narednih deceniju i po, doveo do toga da Scarlet Johansson bar na pet minuta gledamo sa prezirom, kada u spotu za What Goes Around…Comes Around prevari Timberlakea sa njegovim najboljim prijateljem. Rock Your Body i Senorita su nakon 15 godina zvučni dokazi anapologetske prirode metoda zavođenja Justina Timberlakea: u prvom koristi poziv na ples kao metaforu za seks koja u idealnoj meri izoluje požudu od vulgarnog dosađivanja (How would you like to fly?), dok u drugom uz diplomatski vokabular, opravdano lešinari oko devojke kojoj bi stavio krunu nego radio nešto zbog čega bi plakala.
Razigraniju i komercijalniju stranu albuma je popunila (Oh No) What You Got, definicija budućeg Timbalandovog producentskog postupka pravljenja hitova i Take It From Here, koja priprema atmosferu za neformalnu i lirički oprezniju B stranu koja bi tinejdžerke čije su šljokice letele kada bi Timberlake gestikulirao Bye, Bye, Bye refren, trebalo da uvede u koliko-toliko zreliju fazu adolesencije. Sa pomenute, nezvanične B strane, izdvaja se 7 pesama koje se mogu tumačiti kao test koji je Timberlake mogao da priušti da zada sam sebi. Nižeg tempa, sa prizemnijim pisanjem i dobrim rezultatom na bitnom testu vremena, JT je pomenuti dobar rezultat iskoristio na drugom solo albumu FutureSex/LoveSounds. Ambiciozan i u skladu sa Timberlakeovom naracijom, zvučao je kao Justified kojem bi se dodala anksioznost saobraćajnog krkljanca. Zapravo, Timberlake je iskoristio svoj debi album kako bi otklonio potencijalnu mogućnost bilo kakve kočnice, što ga je dovelo u položaj iz čije perspektive može da se upusti u kakvu god umetničku provokaciju. Kao zvezda koja je nastala u doba dok je još uvek prodaja CD-ova štampala novac, imao je dovoljno kredita da pokuša da testira svoju publiku bez namere da ih otuđi. Na kraju se ispostavilo da je njegova misija da svakom nepopravljivom romantiku na svetu da novu šansu, stvorivši album koji su kritičari okitili superlativom Purple Rain 2006.
Vodeći se maksimom izrečenom u jednom intervjuu (citat: If you can answer why you’re doing it, then it’s the right thing to do), Timberlake je od solo debija 2002. godine bio čovek kojeg je glumio u briljantnom filmu braće Cohen iz 2013. godine, Inside Llewyn Davis. Kao opozit liku Oscara Isaaca na filmu i kolegama iz Backstreet Boys i NSync u stvarnom životu, JT poseduje veštinu metodičkog komuniciranja sa publikom. Još važnije, sigurno je da zna odgovore na pitanja zašto piše ljubavne pesme od 500 sekundi? (zato što je jedna od najboljih ljubavnih pesama 21. veka), zašto je napisao mučni filmski hitić? (zato što mu se može), i zašto je prihvatio da nastupi na predstojećem Superbowlu? (da bi se iskupio za nesrećno otkrivanje dojke Janet Jackson na Superbowlu iz 2004. godine). Timberlake se uklopio u koncept koji je razvio Neil Tennant iz benda Pet Shop Boys. Definišući termin „imperijalna faza“, Tennant opisuje trenutak u karijeri kada pop zvezda ne može da pogreši kolike god komercijalne i kreativne rizike zvezda preuzimao. Za Timberlakea je imperijalna faza počela na njegovom solo debiju. Oslobađajući se „šta ako?“ i „ne znam…“ stega, skoro dve decenije isporučuje sopstvenu višedimenzionalnost čitavom svetu. Još važnije, prokletstvo Lou Pearlmana ga je napustilo još 5. Novembra 2002. kada je Justified ugledao svetlost dana.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS