Žuti Serhatlić
Crna Gora jes’ malena, ali je dala velika muzička imena, od kojih samo retki nisu upotrebili frazu “majko naša”, ili srimovali “Crna Gora” sa “majska zora”. Pomenimo samo neke među zaslužnima: Slobo Kovačević, koji je umesto toga složio stihove “Od Ulcinja pa do nakraj Boke, ljepša si od najljepše đevojke”; Duško Vujović, što je sa grupom Krivi toranj napisao takvu hitčinu “Ja najradije bih” i himnu svih ostaralih, izanđalih, prerano osedelih neošišanih rokera “Čupavac pred sudom”; a đe ti je Knez, a đe njegov otac, Knez stariji i grupa Makadam pride; a đe pankeri iz DST-a; dobro, đe je Miladin Šobić, nežni, samozatajni trubadur naših studentskih i sutomorskih dana, stvarno, đe je Šobić, eno ga, javi se ljudima ispred kafane u Nikšiću, i onda nastavi, nedodirljiv i nedodiran…
Ali niko od njih, pa ni Ksenija Cicvarić, ni Zoran Kalezić, ni Zdravko Đuranović, ni Branka Šćepanović, ni Šako Polumenta, ni Mirko Rondović, ni grupa Perper, nije neupitno zaslužna legenda crnogorske muzike kao što je to Šukrija Serhatlić, kojeg svi, pa i njegova majka u jednom vicu, znaju kao Žutog. Žuti Serhatlić je sinonim za starogradsku muziku, i harmonikaš i kompozitor i interpretator, vođa Folklornog ansambla “Budo Tomović” i Orkestra Podgorica. Nema gde taj nije bio, nema svadbe koju nije ukrasio, ni mafijaškog krštenja, ni proslave još jedne Milove pobede, ni kad je gradonačelnik Mugoša dizao stubiće, ni obeležavanja nove godine ni maslinijade u Baru. Možda jedino nije nastupao na “Zlatnoj pahulji” u Rožajama, toj crnogorskoj inačici talijanskog “Zlatnog cekina”, ali samo zato što ga je brada ofirala da je previše star.
Yellow, kao što to kod velikih umetnika uvek biva, ima pesmu za svaku priliku i svako raspoloženje, od sevdaha s mirisom upaljenog kamena Drača i Stare varoši do hladne vode s Mareze, od patriotskih popevki o Podgorici do koketiranja s politikom u “Odi Krstu Zrnovom Popoviću”.
Boro Miranović, Kralj Crne Gore i Brda
Tek ponekad se, obično za predsedničkih i drugih izbora, mediji diljem Balkana sete Bora Miranovića, samozvanog i nesuđenog kralja Crne Gore i Brda. Pojavio se početkom devedesetih, sa idejom da postane predsednik i da Crna Gora bude “ka’ Monako” – zalagao se za nezavisnu Crnu Goru, ali u bratskim odnosima sa Srbijom, što danas unekoliko nije slučaj – predložio da se sa Lovćena i Rumije spusti žičara do mora, i pozivao crnogorsku vojsku da se profesionalizuje, između ostalog. Sve njegove ideje danas su prihvatili “pravi” političari, a veliki Boro – ne rastom, no idejama – nije uspeo da ih sprovede u delo, jer njegova kandidatura nije ni prihvaćena. Bio je umetnik političkog performansa, te je ovo što, avaj, sasvim neduhovito, radi Ljubiša Preletačević Beli, već viđeno skoro tri decenije unatrag; bio je mnogo veći i mnogo razumniji od Šećeroskog i njemu sličnih.
Proslavio se reklamama, ponajpre onom u kojoj se, poput mešavine Konana Varvarina i Banović Strahinje, zatrčava i vitla, polunag, nekakvim mačem, pričajući o svojim idejama. Legenda kaže da je mač napravio tako što je izlio suprugino “Cepter” posuđe, zbog čega je od žene dobio batine prvi put. Drugi put – pošto kupio, poto prodao – dobio je jednu zavrat kada je na jednom skupu Crnogoraca u dijaspori, najviše se pominje Vrbas, iznesen poslužavnik na kojem su prisutni davali dobrovoljne priloge za Borovu kandidaturu. Neko bi stavio dvadeset maraka, neko pedeset, nego čak i čitavu, plavičastu Klaru Šuman, a onda se Boro popeo na ramena pristalica, zagrabio novce i počeo da ih baca po sali, sve vičući “Narod Kralju – Kralj narodu!”
Ovekovečio ga je, i od zaborava YouTubea sačuvao, reditelj Momir Matović, koji je o njemu snimio dokumentarni film. Boro je bio mnogo više od njegovih jeftinih imitatora obučenih u Belo, i inih jogi–niskokoletača: u smutnim vremenima on je ostao čovek, slobodan i slobodouman: dok su Crnogorci jurišali među rezerviste i oštrili se za napad na Dubrovnik i krađu pršuta po Konavlima, Boro je sa mačem u ruci pozivao na mir; bio je pošten, bio je sportista (prvak u bodibildingu), bio je glumac amater i vajar. Danas je, vele, u Americi, gde vodi nekakav bodibilding centar i drži fitnes treninge.
Ser Brano Milačić
Jedna od najvećih nepravdi u kratkotrajnoj istoriji samostalnog crnogorskog fudbala je što su selektorsku palicu dužili tipovi poput Ljubiše Tumbakovića ili Zorana Filipovića – jedini je pravi čovek na tom mestu bio Cico Kranjčar, ali on je provodio toliko vremena u čaši da je to zasmetalo čak i Deju Savićeviću – a nikada najveći, ili makar najživopisniji trener kojeg je to podneblje ikada dalo. Ne mislimo na Miodraga Božovića, d’oh, već na Brana Milačića, pardon ser Brana Milačića, trenera sijaset crnogorskih klubova, ponajčešće Budućnosti, čiji će mu “Varvari” davno, u vreme dominacije Valensije, spevati pesmu “Šta će nama Ektor Kuper kad je nama Brano super”.
Brano Milačić je, sem što je no-nonsense trener kakvih je sve manje, što fudbal poznaje u dušu, čovek srca širokog kao fudbalski teren pod Goricom, pa i Gorica cela; redak autentični lik u sportu u kojem svi počinju da liče jedni na druge; i učitelj i zabavljač; i motivator i verovatno najbolji stručni konsultant u istoriji crnogorske i balkanske televizije. Milačićeve izjave se citiraju i prenose, ušle su u folklor i u kolektivno nesvesno svih Crnogoraca što za loptom trče, neke od njih postale su anegdote čiju je tačnost nemoguće utvrditi, neke tek urbane legende koje je mogao izgovoriti bilo ko – ali pripisuju se ser Branu, što dovoljno govori o njegovoj veličini. Jednom prilikom, dok je vodio Lovćen, ubacio je igrača koji je promašio gol sa peterca. Kasnije se nesuđeni strelac požalio treneru da nije mogao da vidi dobro od sunca, na šta mu je Brano odbrusio “Nemaš problema, od sad ću te samo po noći ubačat’!”
Pošto ga je sve manje bilo u sve lošijem crnogorskom fudbalu, Brano se mogao videti uglavnom na televiziji, kada bi ga dovodili da komentariše utakmice Lige šampiona. O tome koliko voli fudbal govori odgovor na opasku voditelja “Nadam se da vam je bilo udobno u našem studiju”: “Ja fudbal mogu i na granu da śedim da gledam”, a o iskrenosti onaj na pitanje kako bi, pred tekmu Čelsi–Barsa, trebalo da izgleda taktika Čelsija. “Ja da znam, ne bih Mogren trenira’, no makar Viljareal.”
Nebojša Šofranac Šofro
Za starije ljubitelje fudbala i posebno vaterpola, sinonim za Crnogorca ispred mikrofona – a kad je on u pitanju, odmah pored mikrofona je i čašica “prvijenca” – vazda će ostati Milorad Dugo Đurković. Njegove slike, njegova opčinjenost Dejom, njegova poređenja, njegovo “Karembo, Karembe, Karembu – uzmite kako vam drago”, a više od svega njegov glas i razumevanje igre (poneko o fudbalu, mada su retki, zna koliko i Dugo, ali još se nije pojavio komentator koji bi dostojno zamenio vaterpolo prenose), bili su poznati većini Jugoslovena, pa i onih nešto mlađih. Đurković je tokom prošlog Mundijala pisao fudbalsku kolumnu za Vijesti, kada se videlo da mu nije ponestalo ni mašte ni ideja, i da je još onaj stari – dodatna vrednost svakog njegovog teksta je što ga u glavi čitate Dugovim glasom – ali već dobre dve decenije, najpoznatiji komentator, onaj čovek iz kategorije “love him or hate him”, to je sveznadar Nebojša Šofranac, poznatiji kao Šofro, zaluđenik za AC Milan, italijanski fudbal, biciklizam, San Remo i svaku bogovetnu informaciju koja postoji na ovom svetu.
Zaista deluje smešno svakom ko je slušao Šofra makar jednom kada neko Acu Stojanovića naziva Aca Informacija i pravi sprdnju na njegov račun – razlika između njih dvojice je kao između bukvara i Larus enciklopedije, samo što Šofru te rečenice skliznu lagano, nenametljivo, kao mače niz oluk, uz dozu humora koju vedeta Javnog servisa Srbije, avaj, ne poseduje. I uvek iz glave, nikad sa papirom pred sobom, pošto sve podatke drži u svom mozgu. Nebojša Šofranac je čovek koji zna sve. O svemu. Zauvek. Propraćeno blagim nakašljavanjem i usklikom “nevjerovatno”. On zna i u kojoj je bolnici lečen Marko Napi, i šta je doručkovao Ćino Rekoba poslednjeg dana u Veneciji, i kojim rečima je Silvio Berluskoni – a Berluskoni obožava Šofra, kaže jedna od tih priča što kolaju kroz Podgoricu – rekao Anćelotiju posle finala Lige šampiona 2005.
Kao i kod Brana Milačića, i ovde se ne zna do kraja šta je istina, a šta ne, šta je Šofro zaista rekao, a šta je tek mogao da kaže. Jedno je sigurno: davane su mu mitske spobosnosti, napose za pogađanje parova na tiketima, zbog čega je jedno vreme zgrtao pare dajući, na onim 0800 telefonskim brojevima, “sigurne fikseve” Crnogorcima. Kad bi kiksali, u prolazu bi mu opsovali Milan ili rekli da je Inter bolji, što ga je dovodilo do ludila. Radio je na pokojnom Trećem kanalu RTCG, potom na pokojnoj Televiziji IN – čuveni su, na ta dva kanala, bili njegovi verbalni okršaji sa Đorđem Kustudićem – ali nikada, nažalost, u Srbiji.
Autor: Marko Prelević
COMMENTS