Zajebana je stvar biti stariji brat. To kažem iz perspektive jednog. I naravno da će neko mlađe, ili srednje dete, ili jedinac, naći hiljadu razloga zbog čega je baš njihova sudbina gora u odnosu na nas, koji smo morali prvi da se rodimo, sami prokrčimo put za ove što su došli posle, i bijemo i naše i njihove bitke. Kao prvo dete u porodici, lepio sam se uz nogu deci starijoj od sebe, i vrlo rano postao starmali. To približavanje komšiluku je ubrzo zamenjeno skoro pa imaginarnom porodicom i prijateljima. Kažem imaginarnom, jer nije da su mi na dohvat ruke bili svi ti likovi, čije sam priče i sudbine danonoćno slušao na muzičkom stubu, ili razdrkanim mp3 plejerima, koji su crkavali brže nego što bi neki emo bend dostigao vrhunac popularnosti, a zatim postao gost rubrike gde su i šta rade.
Conor Oberst je najmlađe dete. I uvek je bio mlađi od svih, ne samo u porodici, već i od novinara i blogera, koji su govorili o klincu koji godišnje izbaci pedesetak pesama, i već je postao ime, a jedva da ima vozačku dozvolu. E pa, od mene je stariji, tako da ja mogu da ga posmatram iz vizure mlađeg brata, koji je godinama išao za njim i skupljao sve što je on rešio da izbaci na traku. I ono dobro, i ono ne baš.
Sa dvanaest godina je imao prvi nastup. Sam sa gitarom u klubu. Prvu kasetu izbacuje godinu dana kasnije. Tu ipak glavnu ulogu igra njegov stariji brat Džastin, koji je imao polu-amatersku izdavačku kuću Lumberjack. Iz nje će izrasti Saddle Creek, jedna od bitnijih etiketeta za one koji se lože na kantri i folk, ali bi ipak i da jebu nešto na konto toga što su u bendu, pa muljaju te žanrove sa indijem i osrednjim poznavanjem The Smithsa i ostalih britanskih bendova.
Retko kom današnjem izvođaču znamo boju glasa pre mutiranja. Conor je pre tog glavnog pubertetskog momenta, imao veći opus nego što će većina ikada uspeti da dostigne. Poslušajte bilo koju stvar sa albuma Water, Here’s to Special Treatment, The Soundtrack to My Movie, ili sa dva izdanja dečačkog (ne boy) benda Commander Venus, i čućete sebe iz tog perioda, tu savršenu mešavinu pubertetske pretencioznisti i stare narodne poskočice ne znam di teram. Mali Conor zvuči i izgleda kao klinac koji ima muda da izađe sam pred masu i svira svoju gitaru, ili kao onaj koji je uvek tupio sa tom istom džitrom, i kog su svi baš mrzeli, i obožavali da tuku. Kako god da ste ga kapirali, postao je emo ikona. Ako su Patrick Stump i Pete Wentz iz Fallout Boya bili Lennon i McCartney pokreta, Panic! At the Disco Beach Boys sa svojim prebiranjima po harmonijama i retro muzici, a My Chemical Romance recimo Queen zbog konceptualnih zajebancija, onda je Conor nešto kao Johnny Cash – dovoljno u priči, ali dovoljno sa strane i drugi univerzum u odnosu na ostale.
Kada je mutirao, bilo mu je potrebno novo ime. Osmislio je bend po kome ga i danas pamtimo. Bright Eyes je bio prirodan nastavak dotadašnjeg rada, s tim što je prvi put bend svirao iza njega. U bendu prvi put ima saradnike koji su podjednako bitni kao on, npr. Mike Mogis, čovek koji će svojim radom, što na bini, što za miks pultom, pomoći gomili muzičara, koji će profitirati u prvim godinama XXI veka. Uz nekoliko albuma i EP izdanja varirajućeg kvaliteta, Bright Eyes se uspostavljaju kao neko od koga se nešto baš očekuje. Naravno, Pitchfork je rešio da prvi skoči u vodu i za remek delo proglasi album Fevers and Mirrors. Conor ovu ploču danas naziva najgorim albumom Violent Femmesa ikad snimljenim. Prava stvar se ipak desila dve godine kasnije sa albumom Lifted, kojim zaista postaje ime u indie svetu. Deset godina na sceni je normalan period da se uspostavi određena popularnost, ali je ovde bilo specifično što je naš glavni junak imao samo dvadeset i dve godine. Ja sam sa 22 pio pivo ispred Filozofskog, nadajući se da će da mi odobre “septembar dva”.
Na albumu Lifted konačno je utemeljen onaj Conor Oberst kojeg poznajemo – onaj drhtavog glasa, kao da mu je stalno hladno i da će svakog momenta izgubiti dah, maštajući o nekim ženama kojih nema, družeći sa onima koje su tu, vidno alkoholisan. Kritika se utrkivala da mu nadene epitet novog Dilana, glas mu upoređivala sa Robertom Smithom, a alkoholizam sa Replacementsima. Kroz album je provozao svoje viđenje popa i folka, ali je najveći hit Lover I Don’t Have to Love, najpogrešnija pesma za prvo otkrivanje njegovog opusa, jer zvuči kao da je Radiohead rešio da napravi svoj prvi namerni MTV hit. Čak je i spot napravljen kao ironična podloga za karaoke na kojoj pijani tinejdžeri mogu da urlaju stihove o kres šemama.
Tri godine kasnije (2005.) dolazi zlatni period za bend, jer su istoj godini objavili svoj Sgt. Pepper, i svoj Revolver. Za one sa jeftinijim ulaznicama, redom najbolji i najeksperimentalniji album. I’m Wide Awake It’s Morning je ploča sa koje svi fanovi imaju omiljenu pesmu benda. Moja je Lua, ali mogao sam i bilo koju drugu da izaberem, ne bih puno promašio. Sa ovim albumom je nastupao na glavnoj bini Coachelle, pred nepreglednom masom ljudi koja je ćutala dok je on tiho kidao po žicama gitare. Ipak, ovde je možda najpozantija First Day of my Life, prava jutarnja stvar posle koje misliš da će sve biti ok, a koju je neki LDP ili DS plagirao za muzičku podlogu svoje izborne kampanje pre par godina. Kao antipod ovoj pesmi, stoji We Are Nohwhere and It’s Now, jedna od onih koju pustite pred spavanje, posle 18 pića, kada se mnogo ne radujete sutrašnjem buđenju. Ono zbog čega je album prošljakao kod svih je Conorova spremnost da skače na glavu bez zaštitne mreže, noseći sa sobom svu svoju ljubav, usamljenost i navučenost na opijate, kao nekakav bedž. Kad ukucate Bright Eyes na Jućubu, većina pesama na prvoj strani je sa ovog albuma. Osim ako vam ne izađe pesma od Blind Guardiana.
Iste godine izlazi i sjajan album, užasnog naziva Digital Ash in a Digital Urn, koji je valjda trebalo da naglasi, kako će se ovde baviti eksperimentisanjem sa zvukom i bladgim uplivom elektronike. Igrao se i sa drugarima iz Yeah Yeah Yeas i Postal Service, s tim što iz današnje perspektive ovaj album i ne zvuči kao neki veliki eksperiment, što samo pokazuje koliko je 2005. bila daleko. Iako je Bilbordove liste obeležila Take it Easy, ja uvek izdvajam Easy/Lucky/Free, koja mi izlazi kao related na Jućubu od onog momenta kad sam ga otkrio kao sajt, i prvi put pogledao kako Natali Portman repuje u Lonely Island klipu. Nakon svega ovoga, Bright Eyes i Conor postaju dovoljno veliki, u određenim krugovima, da ga veliča too cool for school ekipa. Konstantno su nejmdropovani u seriji O.C. kao omiljeni bend Setha Cohena, jednog od glavnih likova i kamena temeljaca nerd popkulture XXI veka. I lik iz knjige Johnatana Frenzena odlazi na njihovu svirku, gde se naravno loše provodi, što se Connoru posebno svidelo. Paralelno sa Bright Eyes, sve vreme je gajio svoj pank bend Desaparecidos, koji ruku na srce nikada nije bio dobar, samo je tolerisan jer ima poznatog frontmena. Nakon 2007. i albuma Cassadaga koji nam je podario pristojan hit Four Winds, poslednji ekser u kovčeg Bright Eyesa, bio je album People’s Key.
Nakon toga, još uvek nije bio dovoljno hrabar, kao u svojim tinejdžerskim godinama, da stane sam, bez pseudonima ili benda na binu, pa je svom imenu dodao i prateći sastav Mystic Valley Band. Sa njima je snimio svoje drugo remek delo, album iz 2008, jednostavno nazvan Conor Oberst. Pesme kao što su Cape Canaveral, Lenders in the Temple, ili Sausalito, stoje u vrhu njegovog stvaralšva, ali kada album pojavio, ljude izgleda nije mnogo interesovalo šta ima da kaže. Nakon ovog se pojavljuju dve ploće pod istom firmom, kojih se, moram da priznam, skoro i ne sećam. Ono što pamtim je da je sa drugim velikim carevima, poput Jim Jamesa iz My Morning Jacketa, M Warda i Mikea Mogisa, napravio folk super-grupu, ironičnog naziva Monsters of Folk.
Nakon toga dolaze baš crni dani za Obersta. Prvo ga je 2013. obožavateljka optužila za silovanje. Svi oni novinari i blogeri koji su ga gurali još od MySpacea, pa do svojih prvih plaćenih poslova, namirisili su odličnu priču i razapinjali ga po svojim indie Skandalima i Informerima. Nakon nekog vremena se ispostavilo da je riba bila luda, da je to radila nekoliko puta u prošlosti sa manjim izvođačima, pa je povukla tužbu i izvinila se javno. Međutim, u međuvremenu se Conoru uzjebalo zdravlje, i dobio je cistu na mozgu, koja je operacijom uklonjena. To sve valjda ide uz to kad odrastaš kao wunderkind. Ovde valja pomenuti da je Conor bio u onom restoranu iz kog je Britni izašla ćelava 2007, dok su je okruživali paparaci sa svih strana. Ali Britni je preživela 2007, a Oberst 2013.
Sva ova sranja proizvela su albume Ruminations i ovogodišnji Salutations, koji ima iste pesme sa prvopomenutog, plus neke nove, samo presvirane sa celim bendom. Ipak, sve je potpisano samo njegovim imenom. Bez dodatnog benda pride. Ponovo je klinac sa velikim mudima kog svi žele da prebiju, sa početka karijere. Ponovo ima 13 godina. Na omotu albuma nas čeka davljenik u bazenu, ili možda samo mamuran čovek, koji se ladi nakon godina iscrpljućih žurki. A možda i oba. U pesmi You All Loved Him Once peva o sebi, i svima koji su ga hvalili, ali su čekali prvi trenutak da ga razapnu na krst. U ostalim pesmama čujemo ispovest lika koji je tu već sto godina, prošao je sito i rešeto, a lična karta mu broji samo 37 godina. Pre oko decenije pevao je kako želi da se napije i napuši na žurci sa devojkom, mršavom kao da je model. Sad peva kako želi da se napije pre podneva. Pa posle kažite da se ljudi ne menjaju. Da li je novi album remek-delo, ne znam. Pitajte me kroz par meseci. Slušati ga je kao da bindžujete celu sezonu omiljene nam serije Shameless (američke verzije naravno), gde junaci trpe svakakva sranja, pijani pre podneva, bude se pored jedva punoletnih devojaka i slave praznik sjajnim stihom Christmas has passed, now it’s just yellow snow. Međutim, na kraju sezone svi su živi (kljakavi, ali živi) i sa govnima do guše čekaju novu sezonu.
Ove godine Conor dolazi na nekoliko stotina kilometara od mene. U avgustu je u Primoštenu, na festivalu Super Uho. Eto prilike da mu se proderem iz prvog reda – ‘de si brate!
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS