Beogradski festival igre 2020 – Dejvid Hokni na Festivalu

Dejvid Hokni, jedan od najvećih umetnika današnjice, naravno, ne dolazi u Beograd ali glavni motivi iz njegovog slikarskog opusa su tu: senzualnost, telo, ličnost i predeo. Na koja dela obratiti pažnju? 

Fotografija Roba Vudkoksa koja najavljuje Beogradski festival igre uz slogan “čista senzacija” prikazuje četiri muška tela koja rone u bazenu. Senzualnost dodira nagih tela i vode neodoljivo me je podsetila na čuvenu sliku Dejvida Hoknija Potret umetnika koja prikazuje dve figure: jednu u bazenu a drugu, obučenu, van njega. Senzacija dodira vode ili kalifornijskog sunca na koži, koju je Hokni tako maestralno zabeležio na svojim platnima, u mnogome je bit i pokretač umetničke ige. Kao i umetnički opus Dejvida Hoknija i ovogodišnji Festival donosi nam najrazličitije predstave, od queer komedije preko portreta umetnika do prikaza prirode i njenih ciklusa. 

POSTAVKA 

Izlazak iz slike i pretapanje dvodimenzionalnog u telesno iskustvo ispituje u svojoj koregorafiji Inbal Pinto. Slika je zabeleženi trenutak koji živi sa nama. Kao iskustvo koje uvek nosimo sa sobom. Kao slika koja nam ponekad iskrsne pred očima i oživi. 

QUEER ART

Ono što je za Hoknija bazen – mesto senzualnog i erotskog iskustva – za koregorafski tandem Barón, Luciano Rosso (Un Poyo Rojo) je muška svlačionica, mesto svlačenja i odmeravanja, igre i zadirkivanja, pogleda i dodira, priča i preterivanja. Ova predstava postavkom neodoljivo podseća na predstavu Gipsy Queen koja je gostovala na Beograd prajd pozorisnom festivalu prošle godine. Muževnost i homoerotika u komičnom teatru pokreta. 

Potrebu da budemo prihvaćeni i voljeni na jedinstven način obrađuje i Alesandro Šjaroni u Avgustu. Nije u pitanju avgustovska vrelina Kalifornije već augustus, istovremeno uzvišeni, poput Oktavijana Avgusta, i smešni, poput avgusta, veselog klovna u francuskoj tradiciji (ili njegove italijanske preteče arlekina). Za izražavanje svake emocije od uzvišenosti do tuge u ovoj predstavi koristi se isključivo smeh. Smejanje od muke, cerekanje od radosti, samo smejanje. Commedia dell’arte! 

U Hoknijevoj umetnosti, homoerotsko iskustvo je svedeno i gotovo subverzivno, ono se ne krije ali nije tema likovnog dela, ono delo boji i daje mu dublje značenje, naročito u kontekstu 60-ih i 70-ih godina prošlog veka kada je borba za puna prava marginalizovanih grupa poput Afroamerikanaca ili LGBT ljudi tek uzimala maha. Danas, priču o potlačenima, donosi nam Lija Rodrigeš sa svojom trupom, delimično sastavljenom od igrača iz favela. Furija nas suočava sa slikama koje ne želimo da vidimo i pita nas gde je nestao bes. Gde je furioznost koja nas tera na raskide i promene koje su, neophodne da bi se izmenio svet? 

AKT

Posle izuzetne predstave od pre par godina (Vežbe za novu virtuoznost), Silvija Gribaudi na moju veliku radost, vraća se u Beograd sa svojim novim projektom Gracije koji takođe preispituje ideje lepote, proporcije ali i razumevanje ružnog i neprivlačnog. Očekujte suptilnu i inteligentnu predstavu. 

PORTRET 

Na istom tragu, Olivije Diboa donosi nam predstavu Moje telo koja poput Gribaudi, prepispituje stereotipe o telu kao umetničkom mediju. U pitanju je autobiografski solo “koji istražuje domete pamćenja i sposobnost tela da priča o svojoj umetnosti”. Prestava je kolaž nekoliko ranijih koreografija te predstavlja svojevrsnu retrospektivu. Kod predstava ovog tipa uvek postoji rizik da ispadnu pretenciozna autorefleksija umetnika koji sam sebe smatra ostvarenim i velikim (poput Erika Gotijea na prošlogodišnjem Festivalu) ali čini mi se da to ovde neće biti slučaj. 

PEJZAŽ

Pored portreta i krajolici su čest motiv Hoknijevih slika. Na radovima iz prethodnih par decenija, kalifornijsko sunce zamenjeno je sivkastim nebom Britanije a miris bazena mirisom vlažnog lišća. I jedni i drugi predeli su privlačni i deo su Hoknijevog intimnog sveta ali na različite načine. Godani (Drezden Frankfurt kompanija igre) još jednom nas uvodi metamorfozu života kao iskustvo postojanja. Poput Ovidijevih Metamorfoza, ispituje metamorfoze ljudskog tela i u dve koreografije meditira na kompoziciju Šenberga Preobražena noć (Verklärte Nacht). 

Svet u stalnom nastajanju i nestajanju prikazuje i Šantala Šivalingapa (Kompanija 111). Najava njene koreografije neodoljivo podseća na senzacionalnog Akaša Odedru koji je pre par godina nastupio u Ateljeu 212. Šivalingapa, za razliku od Odedre, koristi Kučipidi (indijsku) tehniku igre i u predstavi Pepeo dočarava nam procese metamorfoze i stvaranja, ponovnog rađanja i nestajanja iz praha. 

Erve Kubi u Varvarskim noćima donosi nam predele Mediterana od svog rodnog Alžira do “tvrđave Evrope”. U pitanju je prostor koji je inspirisao mnoge umetnike, a poneki čitalac će se setiti predstave Mediteran Maura Bigoncetija u izvođenju Baleta milanske Skale sa 5. Festivala igre, 2008. godine. Ko su danas Drugi, Varvari  i rušitelji u ovom jedinstvenom kulturnom prostoru? Muški ansambl koji neguje tradiciju hip hopa, akrobatike i “muške igre” donosi nam prelepo izmaštani varvarski haos. 

KOMERCIJALA 

Na kraju krajeva Dejvid Hokni je i vrlo komercijalno uspešan umetnik. Pre svega nekoliko nedelja, još jedno Hoknijevo platno iz serije slika bazena koje je radio 60-tih i 70-tih godina prošlog veka (Splash) prodato je za preko 23 miliona funti. Festival nam donosi i nekoliko kompanija koje nije loše videti kada god vam se ukaže prilika. 

Tri koreografa za Balet džez Montreal osmislili su pokret na muziku Leonarda Koena, legendarnih pesama jednog od najvećih pesnika dvadesetog veka: Andonis Fonjadakis, Anabel Lopez Očoa i Ihsan Rustem. 

Džejson Samjuel Smit u najboljoj američkoj tradiciji stepovanja donosi nam ritam ulice, improvizaciju džez svirki i hektiku Njujorka. 

Takođe iz Njuorka, Njujork siti balet izvodi koregorafije Balanšina i Robinsa. To je klasika koja se ne propušta, kao da Boljšoj teatar izvodi Labudovo jezero, ili da vam neki Hoknijev bazen visi na zidu. 

Autor: Damjan Rehm Bogunović

COMMENTS

WORDPRESS: 0