Atlanta: Rep je novi Rock ’n’ roll

U srednjoj školi sam se iz petnih žila trudio da pustim kosu, ali je ona zbog njenih četkastih karakteristika rasla ka nebu, a nije padala na ramena kako sam inicijalno želeo. Planirao sam upis na fakultet gde bih bio najverniji imitator Juliana Casablancasa, frontmena benda The Strokes, hodajući ulicama provincije slušajući album White Block Cells White Stripesa. Od tada je prošlo skoro 10 godina, pa sam se skoro zapitao šta je od tih ciljeva ispunjeno.

Kanye West je 2013. godine nakon izlaska albuma Yeezus u emisiji Zane Lowe-a na BBC Radio One tvrdio: Rap is the new rock ’n’ roll. We the rock stars!  Moram priznati da je ovo donekle istina, iako bih voleo da nije. Oznaka ”donekle” dolazi od ličnog utiska da reperi jesu rok zvezde, ali ne na način na koji su rok zvezde same rok zvezde. Moderni reperi personifikuju mnoge kulturološke fiksacije i ideale koji pripadaju  arhetipu rok zvezde, ali jednostavno nije isto. U klasiku Cameron Crowe-a Almost Famous, jedan član fiktivnog benda Stillwater govori kako je rokenrol stil života i da se tu najmanje radi o novcu i popularnosti. Prosto, dovoljno je da misliš o sebi da si kul, a ako se neko složi, to je tek kul. Samo bez kalkulacija. Reperi su s druge strane previše svesni svoje bitnosti, uvereni da je stvaralaštvo konstatni zent od dokazivanja. Bilo da se radi o from zero to hero narativu u pesmama, ili uvek dobrodošloj reminiscenciji sukoba Istočne i Zapadne obale devedesetih, nekako se čini da mi, obični ljudi, imamo mnogo manje razloga za ljudsku konekciju sa njima nego sa rok divovima. Tekstovi rep pesama su ozbiljan trud uložen u suptilnost pri liričkom divljanju u introspekciji sa namerom auto-glorifikacije. Setimo se Jay Z-jeve I invented swag, poppin bottles, puttin supermodels in the cab linije. Ovo povećava kuloću u individualnosti koju reperi stalno rifrešuju.

Rokeri su, čini se, manje brinuli o kul utisku. Kurt Cobain je izjavio kako bi radije bio mrtav nego se trudio da bude kul nekome, kao da je sugerisao da je slava zapravo žrtva, a ne niz benefita, ili logičnije – izbor. Jimi Hendrix je svirao gitaru iza glave šezdesetih, dok se Eddie Vedder tridesetak godina kasnije ljuljao sa ogromnih koncertnih zvučnika kao da su lijane. Moto Seks, droga i rokenrol je jednako kliše kao auto-glorifikacija i samookupiranost koje su baze rep klišea, a razlika leži u uživo performansima, između kojih je razliku podvukao Keith Richards, koji je rekao da postoji nešto predivno i prijateljski u grupi likova koji sviraju zajedno na bini u svojstvu timskog rada i konstatne podrške između njih.

Nepristojno je i nepošteno debatovati da li kršenje pravila ili pomeranje granica lepše izvode rokeri ili reperi, jer se u uticaju kod konzumenata može staviti znak jednakosti, ali zabave radi, možemo preispitati osnove. Festival Woodstock je u avgustu 1969. godine ujedinio različite stilove i ljudske ličnosti na ogromnoj farmi Maxa Yasgura pa su The Who, Jefferson Airplane, Grateful Dead, Janis Joplin, Joe Cocker, Canned Heat, Joan Baez i mnogi drugi dokazali međusobnu harmoniju i konsenzus, od Won’t Get Fooled Again do Hey Joe. Svi pomenuti su bili različiti tog vikenda na farmi u okolini Njujorka, ali video dokazi sugerišu da je Woodstock od pre skoro pedeset godina, zvučao kao jedan jedini izvođač koji je samo povremeno menjao raspoloženja.

Pitao sam se šta je Woodstock tada predstavljao u perspektivama rep grupa poput Run DMC, Public Enemy, Beastie Boys, A Tribe Called Quest, NWA i Wu Tang Clana, čiji su članovi te ’69 imali između jedne i 10 godina života. Petnaest godina kasnije, tačnije 1984, Prince je snimio Purple Rain, Bruce Springsteen Born in the U.S.A., U2 Unforgettable Fire, R.E.M.  Reckoning, a Run DMC, u pred-pubertetskom stanju u vreme Woodstocka, svoj debi album Run DMC. Pomenutoj rep petorci u sutonima karijera nije nedostajalo ništa što je njihove instrumentalizovane kolege krunisalo vladarima muzičke galaksije: zlatni, platinasti, multi-platinasti albumi, Rolling Stone naslovnice. Grammy nominacije i nagrade, iscrpljujuće devetomesečne turneje, uključivanje u Rokenrol kuću slavnih, a sve zbog muzike, koja je, bila ulična  reportaža, himna studentskih domova ili chart-bomba, najavila nešto novo. Novu promenu u kursu.

Od Komptona, preko Detroita, do Njujorka. Od 1984. do 2012. niko nije bio glasan u isticanju geografskog porekla, uvek se to dalo prepoznati u zvuku. Ali, pre par godina se pojavio novi zvuk koji se dugo kristalisao kod slušalaca, da niko nije imao vremena da se zapita odakle to dolazi. Lično, nisam postavio sebi to pitanje tako zvanično, već je do zaključka u eureka stilu došlo nakon gledanja epizode kulinarsko-muzičke emisije Fuck That’s Delicious njujorškog repera sa albanskim poreklom Action Bronsona, koji je u Atlanti lečio mamurluk najpoznatijim tamošnjim sendvičem. Iznenađen zbog količine ljudi koji ga prepoznaje, njegov domaćin i sagovornik mu je skrenuo pažnju da nema razloga za čuđenje, jer je sama Atlanta veliki rep kraj. Jedan google search kasnije me odveo do impozantne liste aktuelnih i komercijalnih repera iz Atlante, čija je najava kao nove svetske rep prestonice došla još 2012. godine pesmom The Recipe Kendrick Lamara i njegovim drugim albumom good kid, m.a.a.d. city.

Good kid je Lamarov Trumanov šou, a pomenuta saradnja sa Dr. Dreom na The Recipe, tj. predrefren, nas je straight outta Compton odvela u Atlantu stihom You might catch me in Atlanta, looking like a boss. Da bismo shvatili šta je Kendricka nateralo na roadtrip preko cele zemlje u Atlantu, moramo se vratiti u nju na početku novog milenijuma i baciti pogled na split-screen omote albuma nekada najozbiljnijeg rep/pop dua iz Atlante, Outkast. U suštini, Andre 3000 je uvek izgledao pun ideja, dok je Big Boi uglavnom stajao pored u odelu, spreman da repuje, ali i sa Šta radim ovde jebote? facijalnom ekspresijom. Pre ponovnog, festivalskog, okupljanja Outkasta 2014. godine, ostala nam je Stankonia: čudan i rep-futuristički album sa kontrastima koji su se najbolje ogledali u dame biraju tipu hitova poput Ms. Jackson ili I’ll Call Before I Come, nasuprot onih gde je sa vulgarnijim strofama gostovao još jedan ozbiljan adut iz Atlante, Killer Mike. Outkast je nakon sledećeg albuma, objedinjenog iz dva solo rada – Love Below/Speakerboxx, zadesila sudbina Beatlesa nakon Indije, ali je pometnja koju su aktivno izazivali preko 10 godina, ostavila sveže namirnice koje su njihove kolege i sugrađane inspirisale.

Gnarls Barkley je upravo iz razloga pažljive selekcije zvučao neverovatno sveže 2006. godine na albumu St. Elsewhere. Cee Lo Green i Danger Mouse su nam u proleće pre ravno 10 godina trajno čipovali singl Crazy upakovan u album koji predstavlja 15 različitih varijacija jednog od highlihta Stankonie, pesme B.O.B. Retki su oni koji nakon slučajnog slušanja Gnarls Barkleya nisu izgovorili A ko je ovo? Ono što je zajedničko Gnarls Barkleyu i Outkastu, i pesmama Crazy i Hey Ya, je to što istovremeno zvuče retro i moderno, a dolaze od dva lika koji se sprdaju, ali prave uverljivu i šarmantnu muziku.

Pored kul teča tipa muzičara, Atlanta je raspolagala i kul tetkama. Tri dokazane kraljice featuring hitova poput Blu Cantrell, Kelly Rowland i Keri Hilson su vrhunce svojih karijera imale sredinom 2000-ih, ali bismo se mogli složiti da bi Sean Paul imao jedan hit manje da nije Blu Cantrell, da Kanye West ne bi mogao da u potpunosti testira svoj pop potencijal da nije Keri Hilson, kao i da je tema života i smrti grupe Destiny’s Child bez pominjanja Kelly Rowland besmislena. Ipak, u gradu sa tri ozbiljna sidekicka, neko mora biti Catelyn Stark, a neko Cersei Lannister. Zapravo, više Arya nego Catelyn Stark, Janelle Monae je u dva dugosvirajuća navrata iz 2010. i 2013. godine uspešno odskakivala iz podžanrova popa u podžanrove repa i na kraju oba svoja albuma ostavila utisak da mora začas da skokne do svoje rodne planete, ali se ubrzo vraća. Liderstvo i uloga Cersei Lannister Atlante odlazi Ciari. Ona nije prva kojoj je majčinstvo pomoglo u muzičkom uozbiljenju, kao i da prelaz od obećavajuće pop zvezde u ostvarenog izvođača ne bude čudan. Kao Mariah Carey, Madonna i Beyonce, zvuk je bio sve bolji, kao i lirika, pa Ciara danas predstavlja istinkog PR menadžera avangarde iz Atlante.

Iako je funkcija PR-a nezavisna poput ombudsmanske, Ciarin bivši muž, Future Hendrix, zaslužan je za stvaranje atlantske avangarde. Ono što je Vlado Georgiev Budva-popu, Pep Gvardiola tika-taki, ili Željko Joksimović Eurosongu, to je Future danas muzičkoj Atlanti – idejni tvorac i prva asocijacija. Njegov debi album Pluto je doneo novu muziku za ulicu u formi mikro trenda koji se praktikovao jedino u Atlanti. Nesavršena ravan koju je činio prividno nesiguran glas kombinovan sa muzikom koja asocira na album Discovery Daft Punka, u koliziji sa autotjunom koji je bio samo alatka za naglašavanje emocija, lansirao je karijeru producenta Mike Will Made It, podignuo autotjun na nivo umetničkog potencijala i pomenuti mikrotrend lansirao na ostale planete, uključujući Pluton.

U godini pojavljivanja debi albuma bivšeg muža Ciare, Donald Glover a.k.a. Childish Gambino, glumio je lik Troy Barnesa u sitkomu Community. Sa zapaženom rep karijerom pod alijasom Childish Gambino, koju je opisao kao muziku oronulog Drake-a, Glover je godinu dana nakon nakon trep-manifesta Future Hendrixa odlučio da napusti televiziju i posveti se muzici. U zimu 2013. je usledio njegov album Because the Internet, ozbiljniji od svojih prethodnika, koji se najbolje mogu opisati svakodnevnom floskulom Zajebavam se, nemoj da se ljutiš. Put od scenariste serije 30 Rock do nominacije za Grammy u kategorijama najboljeg rep albuma i rep pesme, Glover je dokazao da je neumorni, multitalentovani poliglota. Njegov najavljeni sitkom za televizijsku kuću FX nazvan Atlanta je jedan od razloga nastanka ovog teksta, a u pomenutom sitkomu ćemo možda videti detaljniji nastavak preambule Future Hendrixa.

Tamo bi trebalo da se nađe čuvena atlantska trojka Migos koja izdaje svoj debi album 2013. godine, pod nazivom Young Rich Niggas, na kom su okupili trep evergrin izvođače kao što su Gucci Mane, Waka Flocka Flame, Future, kao i mlađi treperi sa Soulja Boyem na pameti kao duhovnim vođom – Young Thug i Chief Keef. Migos su prva pratilja tog čudnog zvuka iz Atlante i verovatno prvi sa muzičkim omažem Miley Cyrus pre nego što je počela da se udara rukom u međunožje. Pesmu Hannah Montana prate na njihovom prvom albumu numere prožete humorom o Azijatima i svemu azijatskom, kao i pop kulturi na duhovitoj strani albuma. Ozbiljnu stranu čini posveta opsesiji Notorious B.I.G.-a Versaće modnom linijom. Sa Drake-om na refrenu, Versace predstavlja frankeštajnsko čudovište od hita poput Fuckin Problems ASAP Rockyja sa Drake-om i Kendrick Lamarom.

Duhovitost kod očiglednog nas dovodi do 2 Chainza. Decenija bromance-a sa Lil Wayne-om obeležena je zajedničkim albumom Colegrove iz februara ove godine, a Wayne-ova velikodušnost prema 2 Chainzu se najbolje ogleda u njihovom Karate Kid odnosu gde je učeniku potrebno još sasvim malo zavirivanja u sopstvenu dušu. Da je rođen u Srbiji, 2 Chainz bi bio tvorac besmrtne Na kurcu te nosam prozivke. I to pre 10 godina. Njegove forice su ostale u strofama himni striptiz klubova čiji je trend najbolje ispratio trenutno najtalentovaniji dvojac iz Atlante, Rae Sremmurd. Throw Sum Mo je njihov treći singl sa prošlogodišnjeg debija SremmLife. Iako mrzim da opisujem muziku pridevom zarazno, muzika rođene braće Slim Jimmyja i Swae Lee-ja je upravo to. Ostatak albuma predstavlja kulminaciju Atlante kao muzičkog trenda i trenutke kada žurke poslednji put te večeri ostavljaju utisak ludog provoda, dok se braća Brown smenjuju na strofama za koje me na kraju nije ni briga ko je od njih dvojice koju ispevao. Rae Sremmurd je ujedno i najrokenrol rep Atlante, jer  je njihov jedini album za sad više način života nego album. Od prozivke Donalda Trumpa Up Like Trump, do lamenta zbog izgubljene ljubavi kroz meme This Could Be Us But You Playin.

Za kraj sam ostavio dva izvođača koji su startovali u brother from another mother dijalektičkom jedinstvu, a nastavili u stilu Paul Simona i Art Garfunkela. Rich Homie Quan i Young Thug su spojeni na skoro devedesetominutnom albumu Tha Tour Part 1, koji je Quanovim sigurnim jahanjem bita i Thuggerovim kameleonskim uklapanjima u stilove zvučao futuristički oktobra 2014. godine. Dalje od nerođene braće je otišao Young Thug. Kada je završavao poslednjih par godina na svim godišnjim listama albuma, svi su se pitali kako ovaj lik toliko snima i ko mu je to omogućio? Prosto je, zamislite da je u onom liku iz vašeg srednjoškolskog odeljenja koji je stalno pisao strofe po nekoj svesci neko prepoznao potencijal i potpisao ga za svoju diskografsku kuću. To se dogodilo Young Thugu kojeg je Birdman, četvrti najbogatiji čovek na svetu od ljudi koji žive od repa, prepoznao i tako iskoristio ekspanzivno širenje Atlante kao muzičkog trenda.

Možda je i Run DMC zvučao smešno pre 32 godine kada su u pop ekspanziji pičovali svoj prvi album za koji je sigurno bar 5 producenata reklo da je to recitovanje. Danas se niko ne smeje njihovom članstvu u Rokenrol kući slavnih i multiplatinastim albumima. Atlanta može da zvuči čudno, apstraktno, ili smešno, ali joj barem dajte šansu.

Autor: Andrija Savić