Arctic Monkeys – Tranquility Base Hotel & Casino, nešto kao recenzija

Od Šefilda i San Franciska pa sve do Meseca i Cetinjske ulice u Beogradu ovog vikenda se raspravljalo o novom Arctic Monkeys albumu.

Bio sam tu kad ste bacilli kamen prvi pre 9 godina na Humbug. Bio sam tu i kad ste ga ponovo otkrili i dali mu šansu pre 4,5 godine. Što bi rek’o brat moj James Murphy: I was there.

Arctic Monkeys su izbacili svoj šesti album, i postoje 16, i slovima: šesnaest godina. A vi ih i dalje slušate. Mislim, kapiram da ih slušate, u suprotnom ne biste čitali ovaj tekst, jer ne verujem da vas je naslov naveo da je ovo još jedan tekst o sakupljanju Panini sličica. U tih 16 godina, šefildski majmuni su uvek kontali da moraju da šetaju levo-desno iz tog kalupa koji su postavili ako imaju nameru da uspeju. Evo, ako ne verujte, pitaje Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs ili koji već drugi britanski bend koji više ne slušate, kako im ide u životu. Naravno, nije svaka promena dobra, eksperimenti sa zvukom uvek mogu da odvedu na drugu stranu, tipa kad je Lou Reed rešio da izbaci onaj sat buke Metal Machine Music, ili kad je Tomislav Čolović rešio da izađe iz kafane nakon Malog Mrava, ubaci dance momente u svoju muziku i ostane zaboravljen. Obe ove promene su toliko uticale na autore da su umrli. Jedno 30 godina kasnije.
Tranquility Base je mesto na koje su aterirali Neil Armstrong i ekipa u Kjubrikovom režiranju sletanja na mesec  1969. Upravo odavde polaze i glavne SF teme ovog konceptualnog albuma, ali glavni kontrast donosi ovo hotel i casino. Tako zvukom i uvek ispovednim tekstom AM nam stvaraju slike pred očima koje smo viđali uglavnom u retro b filmovima. Na svaku sliku nabudžene  svemirske stanice pokrivene providnom kupolom, dobijamo jeftinu sliku nekog zemaljskog hotela, zauvek zarobljenom u 1974. Glavna reč je jeftino, jer vrlo lako zamišljate AM kao kućni lounge bend ovog preslikanog hotelčića iz neke američke pripizdine, gde su posetioci obučeni u razdrljane košulje umrljane karminom i posle sedmog martinija muvaju konobarice obučene u neke cvetne komade odeće, i vrlo brzo svi polako ostaju bez vazduha. Što zbog seksualne napetosti, što zbog toga što su u svemiru. Jer u svemiru nema vazduha.

Na albumu nema brzih pesama, jer nigde ne žure.  Kad je na svom vrhuncu, ovaj album zvuči jebački, ali onako đilkoški, sa podignutom kragnom na košulji, kao Kežman. Ceo album je komponovan na klaviru, i samim tim je taj instrument i u prvom planu, što je valjda još jedan od šokova za prosečnog slušaoca. Ali iako na prvu loptu sve deluje kao solo izdrkavanje Alexa Turnera, ostali deo ansambla prati ga dovoljno da bi nam dočarao slike ove konceptualne space opere. Sve počinje sa stihom I just wanted to be one of the Strokes, now look at the mess you made me make. Jedno klasično viđenje stvari kao u ja ne živim ovde sve zbog crne žene, ostavljam vas, idem, ne tražite mene Tarmija Rićmija. Tako se i mladi Alex pokupio posle godina žellje da bude omiljeni lik njoj i nama i otišao na mesec. Tako od prve Star Treatman gde kupi prnje i odlazi, do poslednje, jedanaeste The Ultracheese, u kojoj se seća starog društva i života kroz postove koji se nižu na nekoj od društvenih mreža. Između imamo sve ostalo, antiutopiju (American Sports), strah od tehnologije i društvenih mreža (slabije pesme Batphone i She looks like fun), spoj ljubavne pesme i kenjanja po Trampu (Golden trunks). Naslovna stvar je tu da nam umesto spota obasni o kakvoj građevini i skupu ljudi je priča, dok dve najbolje su tu da najviše zaliče na singlove. One point perspective nas vraća na priču onog malog koji je hteo da svira u Strouksima ali je njegova lađa odavno otplovila, dok Four out of five priča o konstantnoj potrebi za ocenjivanjem, iznad čega se nadvija strah od mogućeg neuspeha i neprihvatanja ovog albuma od strane fanova.

I tu se vraćamo na priču sa početka i odnosa fana prema omiljenom bendu. Ovaj album je morao ovako da zvuči, posle prošlog na kom je realno sve hit do hita. Nisam gledao skoro njihove setliste, ali cenim da im se sastoje barem od 50 posto prošlog albuma. Nakon takve ploče ne može još jedna ista takva. Sva sreća pa nismo dobili Arctic Monkeys soundsystem ili rege album. Ovakva seržgejnzburgovska avantura im više leži, pokazivali su to i ranije, sad je to malo rasviranije i raširenije. Moramo dozvoliti bendu da se razmaše u svojim idejama, da ponekad siđe sa main stagea na manju binu, pa pokušaš, propadneš, ali si makar pokušao. Zar ste stvarno mislili da dovoljno znate Arctic Monkeys pa da možete da očekujete od njih proračunatu ploču. Pa lepo su vam još davno rekli da Whatever People Say I Am, Thats What I’m Not.

Nećete voleti ovaj album. Ja ga volim. Da li sam zbog toga posebna pahuljica ? Verovatno jesam, iako ću vas ubeđivati u suprotno. Možda i zavolite neku pesmu, u nekom novom naletu kad budu izbacili spot, ili se dvoje vaših omiljenih likova iz serije smuva uz neku od ovih pesama. Meni je sve ovo dovoljno kul da sam poželeo da ih vidim ponovo uživo. Nije gore od Suck it and See, nije baš Favourite Worst Nightmare ali je verovatno najbolji album Last Shadow Puppetsa.

Na kraju, kao što sam sve rasprave završavao na ovu temu prošlog  vikenda, možemo barem svi da se složimo da je Childish Gambino pokidao sa novom pesmom. Tako da eto, uvek će biti hitova za raju da đuska, i ovo ostalo za neke nas druge. Što reče brat moj kene beri: malo se spusti da bi se opet digo.

Autor: Miloš Dašić

Arctic Monkeys – Tranquility Base Hotel & Casino, nešto kao recenzija

COMMENTS

WORDPRESS: 1
  • comment-avatar
    lagani 3 months ago

    cini se da je alex veliki fan americke kulture