Avengers: Infinity War
Novi Avengersi, ili kako ih neki ljudi zovu – poslednji ekser u kovčegu u kome je sahranjen DC – je realno Diznilend među filmovima. U dva i po sata doživećete sve što bi ste doživeli na vožnjama u zabavnom parku, osim da budete mokri. Mada postoji i par scena gde je moguće da se upišate. Probaću da vam objasnim šta se sve dešava, bez da vam pokvarim kraj. Posle jedno, po slobodnoj proceni, 50 godina filmova koji se dešavaju u Marvel univerzumu, gde smo prošli životne i razvojne puteve jedno 50 super heroja, na red je došao film u kome ćemo sve da ih stavimo na jedno mesto. Kao 10 godina mature. Film je pisan po principu „hajde da zamislimo da su svi heroji špil karata koji ćemo non stop da mešamo, pa da u toku film svako sa svakim razmeni po par rečenica“. Kada još ubaciš malo tuče između oneliner dijaloga, dobijaš jednu neverovatnu zabavu. Junake svi već znamo, poznajemo njihove želje i motive zbog kojih rade to što rade. U tu jednačinu još ubacimo i tragičnog negativca, neshvaćenog oca, siledžiju mekog srca, ratnog zločinca i ne bude vam žao ni para ni vremena. Ljudi oko vas će imati komentare kao da gledaju snimak sa neke svadbe od pre par nedelja (primer: Jao vidi onog! Vidi šta radi ovaj! Ne verujem!), što znači da je Marvel apsolutno uspeo u svojoj misiji i strategiji da se osećamo kao da su ovi superheroji deo našeg života. Da brinemo, da ih volimo i da se poistovetimo sa njima. Nemojte da se nervirate na kraju filma, samo se setite da je ovo tek pola i da nas druga polovina očekuje sledeće godine u ovo vreme.
Gledati sa nekim ko je veći fan od vas, jer će vas manji fan od vas nervirati.
Autor: good_neighbor
The Place
Italijanski sineasti su vazda bili popularni kod nas, pa ne čudi što je reditelj i scenarista Paolo Đenoveze dobio status filmskog rok stara. Doduše, njegova popularnost je naglo porasla širom kontinenta, ali o tome ćemo nešto kasnije. Iako ima nekoliko filmova iza sebe, ovaj bez problema možemo da posmatramo kao drugi, jer smo za njega svi čuli tek kada je snimio Perfetti sconosciuti (iliti Perfect Strangers, iliti Potpuni stranci). Budući da mu je drugi film, možemo lako da ga pročitamo i kroz sindrom drugog albuma, koji mora makar da dobaci do prvog, ali da opet donese nešto novo i interesantno. Đenoveze je uspeo da snimi još kamernije ostvarenje, u onom prošlom su se bar šetali kroz sobe, sada imamo samo jednu prostoriju, ili preciznije samo jedan astal. Film je adaptacija serije The Booth at the End i govori o čoveku koji na neki način uspeva da ispuni sve želje svojim klijentima, koji zauzvrat moraju da urade šta god da od njih zahteva. Priča je ispričana milion puta i Đenoveze se nije ni potrudio da je predstavi kao originalnu, već je pokušao da iz prividno ograničavajuće premise izvuče maksimum. To je donekle i uspeo, film se nijednog trenutka ne vuče, dijalozi su odlično osmišljeni i glumački izvedeni, sve vreme vas prati neka zebnja za sudbinu junaka, pa vam ni takođe vrlo neoriginalan kraj, neće delovati preterano isiljeno. Jedina zamerka ide za glavnog glumca, Valerija Mastandreu, koji već posle nekoliko minuta prestaje da bude misteriozan sa svojom tužnom facom i polako se pretvara u labradora kojem su ukrali omiljenu lopticu. Svi ostali su na visini zadatka i pomoći će vam da uživate u ovom filmu, iako više liči na predstavu ili TV dramu, nego na bioskopski hit.
Gledati sa onima koji misle da su zaslužili sve na ovom svetu, da vide kako zbog toga može i da se najebe.
Perfectos desconocidos
Već pominjani Potpuni stranci (ne mogu da ga prevedem kao Savršeni stranci, pa da jebe oca) dobili su i svoju špansku verziju. Prvi megauspešni film Paola Đenovezea, kojem su prethodile lake komedije (ah ti Italijani!), postao je simbol za “poznavaoce”, naviknute da vam objašnjavaju kako gledaju samo “autorske” filmove, po mogućstvu napravljene van engleskog govornog područja. Ok, priznajem mu da je pogodio žicu i vrlo spretno skockao priču o uplivu tehnologija u naše živote, dovoljno nagrižene otuđenjem i prikrivenom katastrofom od međuljudskih odnosa, i od filma o večeri na kojoj se otvoreno slušaju telefonski pozivi drugih i čitaju poruke, stvorio jedan od upečatljivijih hitova poslednjih godina. Ipak, ne mogu da razumem baš ovoliko oduševljenje i potrebu da se film prenese na sve jezike i medije koji postoje. Čak smo i mi dobili pozorišnu predstavu “inspirisanu” filmom (tako piše na plakatu, a ako inspirisano znači prepisano, onda ok), dok se Bjela sprema da uradi zvaničnu verziju za daske koje život znače. Američka adaptacija je verovatno zarobljena, budući da je prava otkupio Vajnstin, a uskoro nas očekuje francuska. Pre toga, evo šta na zadatu temu imaju da kažu Španci. I to ne bilo koji Španci, nego Alex de la Iglesia lično, jedan od mojih omiljenih reditelja, koji nikako da veže dva dobra filma za redom. Kako je prethodni El Bar bio prilično slab, nadali smo se da će novi film da bude makar pristojan, i to smo i dobili. Nije baš moguće, pa ni za autore kao što je de la Iglesia, da u ovoj priči pronađu nešto novo, tako je postavljena i ne čudi što je scenario manje više prepisan iz originala. E sad, ono što je Alex mogao da uradi, a u tome je i uspeo, jeste da film napravi “španskijim”, dakle sa naglašenijom glumom, nego što je to u prilično svedenom originalu i sa blagom dozom bizarnosti. Lični doprinos vidi se u razigranoj i vrcavoj kameri, koje u prvobitnoj verziji nema, može da se kaže da je španska verzija bolje režirana, zli jezici bi rekli samo – režirana, za razliku od pozorišne postavke originalnog filma. Tu je i de la Iglesijino nagoveštavanje onostranog, kroz krvavi mesec koji nadgleda naše junake, kao i svaranje osećaja da će kraj otići dalje nego u izvorniku, i da će ovde neko zaista ostati bez prsta, ruke ili glave. Da li je toga bilo, saznaćete kad pogledate film, koji svakako pruža dovoljno odmaka od originala, da možete sebi da opravdate gledanje još jednog rimejka.
Gledati sa fanovima Alexa de la Iglesie, iskoristite priliku, verovatno nas od njega očekuje bar jedno teško sranje u narednih nekoliko godina.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS