U septembru 1991. Red Hot Chili Peppers su u muzičkoj agendi predstavljali isto što i Serhio Buskets u timu Barselone u poslednjih 10 godina: vredan šraf u timu koji nikada neće biti značajan kao Ćavi Ernandez, Andres Inijesta, Lionel Mesi ili Nejmar. U poređenju sa veznjakom Barselone, hvaljeniji i zapaženiji u slučaju Peppersa su pre 25 godina bili albumi Nevermind Nirvane, Black Album Metallicae, Use Your Illusion Guns N’ Rosesa i De La Soul is Dead De la Soula.
Uvertira pred peti album Peppersa nije izgledala ohrabrujuće: iza sebe su imali četiri haotična fank-rok albuma koji nisu bili ni fank, ni rok, ali su obavili dva jako bitna transfera. Prvi se ogledao u producentu Riku Rubinu koji je uspeo da bendu koji je ličio na maturantsku ekskurziju sa isključivo seksom na pameti, utrenira psihu da može da igra sa najvećima. Drugi i bitniji transfer je bio Džon Frušante. Par godina pre dolaska Rika Rubina, originalni gitarista Pepersa, Hilel Slovak, umro je od overdoza heroinom, pa su Peppersi počeli da „dišu“ na najmorbidniji mogući način. Muzička genijalnost Džona Frušantea se ogledala gitarskoj ekspresiji koja je ispunila najveću želju Entonija Kidisa, a to je da losanđeleski hibrid fanka i roka izaziva šutke.
Sve u vezi početaka Pepersa je bilo u vezi njihovih penisa. Pisali su pesme o svojim penisima, na te iste penise stavljali pamučne čarape, i sa tako odevenim penisima prešli čuveni pešački prelaz na Ebi Roudu. Kada bi skinuli čarape i shvatili da pored pišanja, penisi služe još nečemu što muškarci vole da rade pored raznovrsnog određivanja namene istih, muzika je došla. Suština albuma koji je u subotu (24. septembra) napunio 25 godina je, bespogovorno, seks. Izuzev pesama Breaking the Girl i I Could Have Lied o propalim vezama Entonija Kidisa, ostatak albuma je vlažni san, plus pokajnička himna Under the Bridge i Give It Away, kao zaštitni znak Pepersa. Blood Sugar Sex Magik, Sir Psycho Sexy, Funky Monks, Suck My Kiss, Mr. Brownstone – sve su o seksu.
Jedina stvar koju Rik Rubin nije uspeo da „ispegla“ u simpatični imidž kod Pepersa, a uspeo je sa Beastie Boysima, bilo je njihovo ponašanje u javnosti. Sa najboljim namerama za dobrobit svake žurke, Pepersi su imali mnoštvo javnih ispada čije je opravdavanje pokušano generičkim isprikama poput „Bili smo pijani“, „Šalili smo se“, „Nećemo više“. Izgleda je svet mogao da oprosti neobuzdani duh Beastie Boysa, ali ne i Peppersa.
Čovek koji apsolutno ništa nije oprostio losanđeleskom kvartetu je Nik Kejv. “I’m forever near a stereo saying, ‘What the fuck is this garbage?’ And the answer is always the Red Hot Chili Peppers.” – reče Nik Kejv. Ako uzmemo kantautora ili bend kao stoprocentnu celinu, Nik Kejv je procentualno sazdan od depresije sa 97,6 procenata, dok su Pepersi sazdani od seksa u brojčanom ekvivalentu. Ono što je Kejvu moglo da zasmeta kod albuma koji je definisao Pepperse za narednih 25 godina je mogući višak od nekoliko pesama. Mellowship Slinky in B Major, Apache Rose Peacock, Naked In The Rain i The Greeting Song nakon 25 godina predstavljaju nepotrebni deo albuma koji i sami Pepersi mrze, stoga ne postoji razlog zbog kojih bi novim slušaocima Pepersi postali favoriti zbog pomenutih numera. Tada su bili više od benda postavši Bitlsi novoj generaciji buntovnika i potpisnici loženja prilikom igranja Tony Hawka čiji je soundtrack obilovao bendovima poput Korna i Limp Bizkita za čiji su nastanak direktno odgovorni. Tu treba stati i zapitati se šta je nateralo Nika Kejva na ovakvu izjavu, pogotovu jer su na Blood Sugar Sex Magik implementirali i jedan njegov momenat, što je nakon smrti Hilela Slovaka i Kidisovog bekstva iz pakla heroina bilo shvatanje smrtnosti. Tako postavljena nejednačina u svom raščlanjivanju donosi dva scenarija. Prvi scenario koji bih odbacio je Kejvova prevelika iritiranost viškom pesama na albumu, zato što bi Pepersi zbog toga postali oprostiva nostalgija. Poput Bijelog Dugmeta, ne bi se trudili da stvaraju, već da između 10 oproštajnih koncerata u razmaku od pet godina ubijaju vreme jedući takose u Santa Moniki, dok sam pojam Red Hot Chili Peppersa postaje reklama za večnu mladost. Drugi i verovatniji scenario je neodobravanje kursa kojim je kormilo Pepersa krenulo nošeno strujom svakojakih uticaja pop kulture.
Mračna romansa Pepersa je počela odlaskom na rehabilitaciju najsvetlijeg trenutka istorije Pepersa, Džona Frušantea. Dve godine nakon uverljivog heroinskog pejzaža u videu koji je Džoni Dep napravio u Frušanteovom stanu, bivši gitarista benda Jane’s Addiction i manifest wannabe rok-zvezde, Dejv Navaro, se pridružio papričicama na albumu One Hot Minute. Svetle tačke albuma poput pesme Transcending, divnog opisa raskida koji ti se prišunja, ošine i tako drži neko vreme, zatim One Big Mob koji je bio zamišljeni pandan Gremi hitu Give It Away, i My Friends kao sijamski blizanac Under The Bridge, zamrljane su pretencioznom omažu Doorsima (Deep Kick) koji je pored nepotrebne ozbiljnosti, delovao komično. Četiri godine kasnije, Frušante se vratio sa rehabilitacije i prva gitara Pepersa je bila spremna da ponovo nežno plače u harmoniji sa Flijevim kameleonskim bas linijama (Scar Tissue), ali se događa nešto što je možda prouzrokovalo oštru krititiku Nika Kejva i pokvarilo ceo Californication. Go-rilla cunt-illa/ Sammy D and Salmonella, Up to my ass in alligators/ Let’s get it on with the alligator haters i To fingerpaint is not a sin/ I put my middle finger in – stihovi osnovnoškolske “poezije” Entonija Kidisa su i dalje bili najveća prepreka Peppersa. Nakon prvog talasa neprijatnosti, slede zauvek pevljivi Road Trippin i Otherside, a da neprijatnost ostane dominatniji utisak, stih I did it all for the nookie/The nookie/So you can take your cookie je bio spreman za upijanje.
Na sledećem i najboljem albumu Pepersa (By The Way), postali su Satanini Beach Boysi, a By The Way je ujedno bio i album koji je oduzeo nevinost mom rezaču u kućištu računara. Nakon brojnih predigri sa neustrašivošću, Pepersi su sa By The Way konačno penetrirali u svetsko pop carstvo, koje je u poslednjoj predigri (Californication) najavila pesma Scar Tissue. Bez radikalnijih poteza koji bi ih otuđili od publike koja ih je zavolela zbog toga što jesu, Peppersi su sa Rikom Rubinom krenuli u temeljno i optimalno sporo renoviranje koje ih je stavilo u brzu traku autoputa od napaljenih klinaca koji su otkrili punishment porniće do alternativnog i tetoviranog Aerosmitha. Seks utopija Kidisa i Frušanteovi refreni nikada nisu bili toliko komplementarni i detaljni u opisu kalifornijskog sunca, seksa u Kaliforniji, oralnog seksa u Kaliforniji i same Kalifornije. Delovi koji su ostali pogubljeni po diskografiji kalemljeni su pametnim ekstenzijama poput Kidisovog repliciranja psihodelije Beatlesa na Universally Speaking i horskog pevanja jednog čoveka na The Zephyr Song. Neustrašivost je trebalo produžiti na sledećem albumu koji je već pri najavi da će biti dupli, mogao da dugoročno zavredi taj epitet. Ali, avaj. Pepersi su ostali dosledni potpuno pogrešnim stvarima.
Na duplom, neujednačenom albumu Stadium Arcadium, opet su prigrlili greh nezalaženja u izazovniju teritoriju od fank-roka i počinili sopstveni još veći greh – nekonzistentnost. Peti studijski album pod produkcijskim vođstvom Rika Rubina na jednoj strani je zvučao kao da su čarape sa penisa zamenili lepim odelima, ali se to ovde jedino desilo Entoniju Kidisu. Glas mu je postajao sve bolji, krikorneličastiji, pisanje sve zrelije, oličeno u prosidbenoj pesmi Hard To Concentrate. Na 28 pesama, Frušante je i dalje bio najbolji gitarista 21. veka, Fli i Čed Smit u top 10 basista, odnosno bubnjara svih vremena, ali oni nisu navukli fensi smokinge kao Kidis. Za ostvarenje pojma neustrašivosti na albumu latinskog naziva je falilo više avanturizma – više Frušanteovog pevanja (intro sa Strip My Mind nije dovoljan) i pisanja, kao i oduzimanje fanka ritam sekciji. Tri vrlo talentovana muzičara su služila Kidisa i u leto 2011. godine kada se ispostavilo da je Kidis nezamenljiviji od Frušantea u bendu. Džoš Klinghofer, manje narcisoidan od Dejv Navara i manje talentovan od Džona Frušantea je uz Flija i Smita snimio generički i predvidljiv RHCP album, koji je mogao da bude bolji da je Kidis samo saslušao Flijeve utiske sa izletničkog sviranja na projektu Toma Jorka, Atoms For Peace. Umesto toga, tamo gde su goreli soloi Džona Frušantea sada su bile melodije Džoša Klinghofera, seksualne aluzije na svom standardnom mestu, a posvetu smrti Riveru Finiksu sa One Hot Minute je ovde zamenila posveta Brendanu Malenu.
U godini proslave 25. rođendana albuma BloodSugarSexMagik, Peppersi su se malo pomakli od sebe. Novi producent, Danger Mouse je, čini se, prodrmao loše navike Peppersa iz prethodne dve i po decenije i prosuo nekondenzovanu slatkoću po celom novom albumu The Getaway. Skelet albuma je sastavljen od mnoštva klavirskih momenata, najupečatljivije na prvom singlu Dark Necessities. Rep sadrži malo drame stvorene hendriksovskim introom Džoša Klinghofera (The Longest Wave), koja prelazi u torzo sastavljen od bubnjeva Čeda Smita koji osciliraju od Džona Bonama do disko ere Prinsa. Slušajući novi album na četvrt veka postojanja BloodSugarSexMagik shvatio sam da mi je upravo on slaba tačka. Album na kom su rok pesme bile rok pesme, fank pesme bile fank, a balade ispunile svoju svrhu pomeranja duše. Tako nežna nostalgija uopšte nije zanemarljivo dostignuće za bend koji je nekada ponosno svirao pesmu Party On Your Pussy. Ipak je tu bilo nečega.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS