Prve liste najboljih filmova godine izašle su još prvih dana decembra, kada obično na ulicama i u ženskim časopisima dobijamo kondome za dž. Ono što je nekako normalno pomisliti je “kako možete majku vam vašu”, kad skrineri izlaze tek u periodu između njihovog i našeg Božića, što znači da većina onoga što zaista valja može tek tada da se pogleda. Milsim, nećemo valjda kao Britanci da uključujemo na liste La La Land i Mančester na moru. Iz ove perspektive, imam osećaj da sam to gledao u drugom životu, a ne na početku prošle godine. Kako ste već navikli, imamo dve liste: festivalsku (onu malo više arty) i video klub listu (malo manje arty, a više Žan Klod Van Dam ubija zombije koji su metafora društva kao takvog). Podsećam vas samo da ne bi krenuli komentari “a gde su Baby Driver ili Get Out”. Biće, biće, ovo je više Casey Afleck nosi čaršav preko glave lista.
20. Trainspotting 2
Najiščekivaniji nastavak godine (kakav bre Star Wars, kakav bre Thor!?), koji su Anglosaksonci inače odlučili da nazovu T2. Kad sam ja bio mali, to je bio Terminator 2. Ako ste očekivali da vas nastavak filma o najpopularnijim škotskim narkomanima loži i vozi, onda bolje da niste davali pare za bioskopsku kartu, kokice i diet Coke, pošto ovo nije to. Junaci su isti, ali 20 godina stariji, više na zemlji i deluju kao pravi ljudi od krvi i mesa. Tako je Renton od antiheroja koji krizira za dozom pajda, postao lik koji krizira zbog srednjeg doba. Sick Boy je i dalje Sick Boy, samo sa manje kose, mada i dalje blajhane. Begbi je od simpatičnog psihopate postao pravi psihopata, a Spad je džanki, onaj ružni zbog kog prelazite ulicu kad ga srenete. Sva četvorica posmatraju svet koji više nije njihov, sećaju se onog starog, pitaju se gde je vreme prošlo i naravno, rade ono sto su oduvek i jedino znali: spremaju novi prevaru i razbacuju se pop kulturnim referencama. Tu je i lik mlade Bugarke oko koje se Renton i Sick Boy malo tuku, ali više žele da joj prenesu sve što znaju, budu kul, potrude se da ih neko prihvati sa sve njihovim verbalnim proseravanjima, ali i da im pruži legitimitet, što verovatno žele i svi pripadnici te generacije širom sveta.
19. Other Side of Hope
Najbolji (strani) film Festa 2017. Ono što smo očekivali od novog filma Džima Darmuša, dobili smo od njegovog finskog pobratima Akija Kaurismakija: životnu priču, koja se izlaže naizgled apsolutno bez emocija, ali iza koje kuca ogromno srce, spremno da vam ubaci i osmeh na lice i suzu u oko. Migrantska kriza se oseća čak i u Finskoj i pred nama su dva čoveka koji kreću od potpune nule – sirijski izbeglica (koji naravno kroz standardnu rutu prolazi i kroz našu zemlju i sad bi da dovede sestru) i putujući trgovac, koji u svojim pedesetim godinama odlazi od žene i odlučuje da otvori restoran. Film na klasičan Kaurismakijev način pokazuje kako se društvo ophodi prema privilegovanom belom muškarcu i izbeglici sa Bliskog istoka. Naravno, uz dosta rokabilija i odela koja kao da su izašla iz selekcije “Prvog maja Pirot” iz 1979.
18. Beguiled
Ovaj film nam pokazuje kako se konotacija iza stava “bitches be crazy” promenila od 1971. do danas, pošto je novi film Soffie Coppole rimejk Eastwoodovog filma iz te godine. Radnja klasika: Sever i Jug ratuju, Jug gubi i baš na tom Jugu pratimo živote u školi za devojke, u kojoj žive žene, što velike, što male, koje prilično dugo nisu videle muškarca. To se sve menja kada pronađu vojnika severnjaka, ni manje ni više nego zgodnog kao Colin Farrell, i naravno da, pošto ga izleče i reše da ga ne odaju svojima, počinju da se lože na njega kao… pa žene koje jako dugo nisu videle muškarca. Sve, počev od direktorke škole, koju igra Nicole Kidman, preko desne joj ruke Kirsten Dunst (jer kako to film Sofije Kopole bez Kirstin) do male Elle Fanning koja više nije toliko mala i čiji su hormoni bukvalno lik za sebe u filmu. Dok se ostale devojčice utrkuju i takmiče koja će da učini da se novopridošli gost oseća kao kod svoje kuće, ove tri malo starije gledaju u čijem će krevetu završiti. A onda sve odlazi u majčinu. Prvi Coppolin film posle iks godina koji ima i radnju i tempo. Kidman je u standardno hladnom seksi izdanju, u kombinaciji sa Collinom Farellom koji je car (inače prvi od dva njihova ovogodišnja filmska susreta, a oba su na lsiti), a i Kirsten Dunst je magistrirala u ulogama malih žena koje žele preko crte.
17. I, Tonya
Nemam pojma ko je Tonnya Harding, ili barem nisam imao do sada. O umetničkom klizanju znam samo ko je Milka Babović. Međutim, nakon ovog filma, znate sve o klizačici koja je bila u jednom momentu na vrhu sveta, zatim omražena, a na kraju punch line, kako i sama kaže. Pritom, film uopšte ne pati od standardnih biografskih boljki tipa I onda je te godine ona tu radila, a on te godine to uradio. Više funkcioniše u nekom braća Cohen stilu, kada moroni iz njihovih filmova reše da naprave zločin. Craig Gillespie, koga pamtimo po malom redneck remek delu Lars and The Real Girl, vratio se u trailer trash okruženje, u kom se oseća kao riba u vodi, i napravio sjajan film u kom je pokazao svu dušu, izbijene prednje zube, mullet frizure i mišije brčiće ovih ljudi, pritom pričajući priču o svetu umetničkog klizanja, za koji se ipak vezuje drugačiji sloj ljudi. Naša Tonya je bila maltretirana i tučena celog života, zbog čega je znala da nikome ne sme da ostane dužna. Margot Robbie je ostvarila fantastičnu ulogu i ako ne bude nominovana za Oskara, ima potpuno pravo da izađe na balkon i citira Mikija Manojlovića iz Rana u “izdaja narode” sceni.
16. Colossal
Ono što bi možda bio zanimljiviji film od samog Colossala je sastanak na kom je Nacho Vigalondo producentima pitchovao ideju o devojci, koja je na neki način povezana sa čudovištem à la Godzila, kad god zagazi u park sa peskom u svom rodnom gradu. Ko bi dao pare za tako nešto? E pa, hvala bogu što ima još ljudi koji su u fazonu imam višak neke kinte, što da ne, jer smo dobili veoma zanimljivo ostvarenje. Pritom, ako ste došli da gledate romcom sa Anne Hathaway i Jasonom Sudeikisom, baš ste se zajebali. Ovo je više nastalo tako što je autor, uz određene opijate, gledao naizmenično filmove o Godzili i filmove Charlieja Kaufmana. Hathaway još jednom pokazuje da je jedna od najboljih u svojoj generaciji, a prikriveni douchebag koji čuči u Sudeikisu je konačno pronađen i predstavljen, pošto ga je realno teško prihvatiti ka romantic leada. Colossal funkcioniše kao high concept film katastrofe, kao metafora o alkoholizmu, ali i kao pametno napisana priča o zlostavljanju i takvim vezama.
15. Incredible Jessica James
Netlix ima problem sa filmovima (ima i sa serijama, ali o tome neki drugi put), jer sve što naprave ima ton i oblik TV naslova, a svi dobro znamo da je to termin koji se uglavnom koristi kada želimo da umanjimo značaj nekog dela. Retko kad ubodu, mada su ovde uspeli. Ovo je jedan pravi mali nebrušeni biser, kakva je i heroina ovog filma Jessica Williams. Pamtimo je po Daily Showu sa John Stewartom, koji smo svi prestali da gledamo onog momenta kada je Stewart rešio da ode i pušta bradu. Ona je mlada i neuspešna spisateljica koja živi za pozorište, ali pozorište je baš i ne primećuje. Kako to biva, emotivni život joj se raspada, tek je izašla iz veze i naleće na smotanog i depresivnog Boona (uvek fantastični Chris O’Dowd), koji od lakšeg petinga i rebounda postaje nešto malo više. Ako ste upoznati sa starim Hičkokovim Strangers on a Train, gde dva stranca odluče da ubiju svoje probleme u životu, pritom izbegavajući motiv, Incredible Jessica James nam donosi Strangers on a Train za raskid, gde Jessica i Boone, da ne bi pratili svoje bivše ljubavnike na društvenim mrežama, reše da zaprate bivšeg ovog drugog, kako bi javljali kakvu su mačku, hranu ili novog partnera okačili. Mali, nenaporan, lep film, koji ne otkriva toplu vodu, ni svojom pričom, niti načinom pričanja, već su glavni motor dvoje glavnih likova, potpuno realnih, od krvi, mesa i suza, dovoljno da se svako od nas negde prepozna.
14. Band Aid
Sada je već prilično jasno da je američki nezavisni (Sundance) film u krizi i da mu fale nove ideje, kao i da je mumblecore pravac u okviru tih filmova, od početnog hajpa postao esker u kovčegu celog žanra. Milion puta ispričane teme počinju da smetaju i lako ih preskačemo. Tako bi bilo i sa ovim filmom, da mu nismo dali šansu. Mladi bračni par zašlajfuje u zajedničkom životu, ali ovog puta nema terapije i psihologa da im pomognu, već to rade sami. Anna (Zoe Lister Jones) i Ben (Adam Pally) žive zajednički život koji se sastoji od uglavnom besmislenih poslova: ona vozi Uber, a on… iskreno, nemam pojma šta radi. Prosvetljenje se dešava na nekom dečijem rođendanu, kada na instrumentima igračkama sklepaju prvu pemu i skontaju da mogu da naprave bend i to bend u kojem će pevati o svojim svađama, i samim tim, kroz pesme analizirati sve svoje probleme. Bubnjar je Fred Armisen, u standardno čudnoj ulozi bivšeg zavisnika od seksa, koji živi sa dve prelepotice. Bend zvuči kao nešto na šta bi posetioci Popboks foruma otkidali pre desetak godina, znači nešto što bi završilo na soundtracku za Juno, sa dosta priče i dva, do maksimum tri akorda. Pored toga što film dobija nešto originalniji zaokret u priči o krizi braka, dvoje glavnih glumaca vladaju svakom scenom sa sjajnom hemijom, razmenjivanjem doskočica i onelinera, da sam morao da guglujem da vidim da nisu slučajno zajedno i u pravom životu (nisu). Band Aid dotiče neke vrlo teške teme, s tim što humorom i ironijom dolazi bolje do svog cilja, nego generalno neki depresivniji film, poput Blue Valentine. Mada i tamo Goslin svira neki ukulele.
12. Foxtrot
Ako bi trebalo da izdvojim film koji me je prijatno iznenadio, iako nisam želeo da ga pogledam, to je sigurno Foxtrot. U najavi je stajalo da se radi o izraelskom filmu, gde bračni par žali za sinom, poginulim na frontu, što mi baš i nije bilo privlačno. Ipak, ovaj film je i mnogo više. Početna premisa se razvija samo prvih 20 minuta, a nakon toga film sjajno balansira između depresivnih tonova i skoro pa slepstik komedije. Prvo gledamo majku i oca koji, svako na svoj način, preživljavaju vest o pogibiji sina, a onda i sinovljevu priču, a sve to da bi se prikazala univerzalna poruka o tome koliko nove generacije stradaju zbog nasleđa koje su im ostavile prethodne. U vremenu kada su sve velike (anti)ratne priče ispričane, svaka na svoj način, Foxtrot je pravo osveženje. O pitanjima sudbine, predestinacije i svemu kao-filozofskom što je reditelj pokušao da nam istakne, ne bih ovom prilikom.
12. Rekvijem za Gospođu J
Već tri godine pišem ove liste i na svakoj sam imao domaćeg predstavnika. Ne zbog toga što moram da imam neki srpski film, već zato što već izvesno vreme imamo naslove koji mogu da izađu na crtu ostatku sveta. E sad, pitanje je da li je crta u našem slučaju malo nisko postavljena, ali što se tiče Vučetićevog filma, čini nam se da je grancia baš tamo gde treba. On je u svom drugom ostvarenju odlučio da spoji, na ovim prostorima dobro poznatu, apsurdnu komediju, sa svakodnevnim sivilom Novog Beograda, a da sve to oboji nikad depresivnija Mirjana Karanović. Ako je Ja, Danijel Blejk bio administrativni horor, onda je ovo administrativna crnohumorna komedija. Gospođa J. živi uhvaćena u kovitlacu Srbije XXI veka, uz pritisak smrti supruga koji joj je bio najveći oslonac i ne znajući kako da nastavi dalje, reši da se ubije. I onda kreće komedija. Ili horor, kako hoćete. Naša gospođa J. prvo krene po lekove, pa nema zdravstvenu, pa mora da izvadi zdravstvenu, pa onda u socijalno, pa dalje i dalje, na još milion šaltera. Samo da bi se ubila. U ovoj zemlji pošten čovek više ne može ni da se ubije. Jedina mana je što film troši previše vremena na uvod i samu depresiju naslovne junakinje, a ne krene odmah u horor komediju administracije. Tada bismo već vikali okolo kako imamo novo remek delo.
11. The Killing of a Sacred Deer
Težak zadatak je imao Jorgos Lanthimos. Samo dve godine posle upečataljivog i na sve strane hvaljenog Jastoga, trebalo je da izbaci novi film. Pritom, njegovi filmovi nikada nisu bili (i nadamo se da nikada ni neće) svačija šolica čaja. Mračni, na momente potpuno nejasni, sa jasnim autorskim pečatom i high conceptom. Lantimos ide glavom, gde Fon Trir ne bi nogom, a tako je i ovde. Obraz uz obraz, već drugi put na ovoj listi, nalaze se Colin Farell i Nicole Kidman, i postaju Gaga i Milena mračnog nezavisnog filma. Farell glumi doktora kog emotivno ucenjuje sin preminulog pacijenta. Naime, optužujući ga za smrt oca na operacionom stolu, kaže da će Farell morati da ubije jedno od svoje dece ili ženu, u protivnom, njima će polako otkazivati udovi, počeće krv da im teče iz očiju i sami će umreti. Vesela priča zar ne? Pre svega bajkovita. Lanthimos smešta radnju u neki zaseban univerzum, kao i u Jastogu, gde je sve ovo moguće, s tim što se tamo na momente koristio crnim humorom, a ovde toga nema. Mali, Barry Keoghan, je na osnovnu holdenkolfildovštinu svog lika dodao određenu dozu jezivosti, zbog čega u startu verujete u već pomenutu kletvu, a i glumac ostavlja u senci veći i pozantiji glumački par. Lanthimos sad iza sebe ima već dovoljno naslova, da krene da se pojavljuje na listama omiljenih reditelja hipsterskih filmskih fanova.
10. Blade Runer 2049
Šta god mislili o originalu Ridlija Skota iz 1982, verovatno ćete to mišljenje imati i o nastavku Denisa Villeneuvea iz 2049. godine. Ako ste jedan od onih koji svaku verziju originala zna napamet, onda ste ovaj naslov proglasili za film godine, već nakon prve tuče Ryana Goslinga. Ako ste poštovalac prvog dela kao jednog od boljih SF-ova svih vremena (ali ništa više od toga), onda ste uživali u ovom delu, možda malo zevnuli na podugačke scene pejzaža. O onim trećim koji mrze prvi deo ni neću, kontam da nisu ni gledali, ili su gledali kako bi mogli da popuju po internetu. Ja sam od ovih drugih. Prijao mi je ovaj nastavak, mada je i to sasvim dovoljno, s obzirom da sama ideja o njegovom snimanju podseća na sprdnju u kojoj bi trebalo da glumi Vince Chase u nekoj sezoni Entouragea. Ryan Gosling je kao stvoren za likove koji izgledaju kao da znaju šta rade, iako još uvek nismo sigurni da da li zaista zna. Omatoreli Decard je jedino što Harisson Ford danas i može da igra – naduvanog sedamdesetogodišnjaka koji je došao po platu. Glavna zvezda filma je ipak Denis Villeneuve. Čovek moderne režije i velikih muda, koji za razliku od nekih drugih autora koji su samo alavi, pa zato uzimaju velike projekte, od takvih pravi jedinstvene vizije, kojih se ne bi postideli ni najveći igrači. Dobro, Ridley Scott kaže da je film malo duži nego što bi trebalo, ali deka ima osam banki, pa kapiram da ne može da veže dva sata i ostane budan.
09. The Divine Order
U post harvivajnstinovskom svetu, teme o pravima i slobodi žena su postale bitnije nego inače, naročito u festivalskim naslovima. Uspesi na festivalima ne moraju nužno da znače da je film pitak i da će doći do šire publike, pa je i zbog toga ovaj švajcarski naslov tako visoko na listi. Iako na prvi pogled priča o švajcarskom selu sedamdesetih godina, gde se žene bore za pravo glasa i da ne budu mašine za pranje veša i suđa, ne deluje kao neka zabava, primetan je trud da se likovima udahne svežina. Naročito u priči kakvu smo videli već hiljadu puta, samo zamenite žene sa pravima homoseksualaca, crnaca ili koga već. Special guest star je Sofia Helin, koju znamo kao autističnu inspektorku Sagu iz Bron/Broen, koja donosi talas zapadnjačke energije u alpsku pripizdinu.
08. Ladybird
Prošlo je 10 godina od filma Juno. Vreme je za neku novo Diablo Cody, pa tako: dobro nam došla Ladybird! Jedino što su nam i autorka i glavna glumica već dobro poznate. Rediteljka Greta Gerwig se pred nešto širom publikom proslavila kao glumica u filmovima Noah Baumbacha, ali bez brige, ništa nije preuzela od svog iskusnijeg kolege. Ladybird je dosta brži, likovi su živopisniji, događaji, stvari i gips glavne junakinje imaju više boja. U naslovnoj ulozi je jebemliga kako se čita Saoirse Ronan, tvrdoglava tinejdžerka koja je odlučila da izgura svoje, naravno uz regualrne ljubavne probleme, a cilj joj je da pobegne iz Sacramenta, na neki koledž na istoku. Saoirse je iskočila iz kostimiranih likova porcelanskog lica kakve je do sad glumila i više liči na nekoga iz ovog veka (iako je radnja smeštena u devedesete godine prošlog). Valja pomenuti i Laurie Metcalf koja pobeđuje u ulozi majke, njihov odnos je u nekim trenucima too real, tako da dobijamo još jednu posvetu roditeljstvu, ali ovog puta iz perspektive zahvalne dece. Ovaj film je kao nekoliko istrgnutih stranica iz devojačkog dnevnika. Kao da drugi dnevnici i postoje.
07. The Meyerowitz Stories
Iz godine u godinu, mladi američki reditelji, kao i oni već srednje generacije, učestvuju u kalif umesto kalifa takmičenju, odnosno nadmeću se ko će biti novi Vudi Alen. Naravno sa manje perverzih momenata iz stvarnog života. Ove godine niko nije uspeo da dobaci više na ovom takmičenju od Noah Baumbacha sa filmom The Meyerowitz Stories. Srce filma je Danny kog (iznenađujuće dobro?) tumači Adam Sandler. Mada, to je iznenađenje samo za one koji ne prate potpuno lik i delo ovog komedijaša. Ovde je klasičan slacker, sa nepostojećom muzičkom karijerom, i ogromnom količinom daddy issuesa, tj. sve što zaista želi je da mu ćerka uspe na studijama režije i da ga otac pohvali i prihvati jednom u životu. Btw, ćerka mu je u svim filmovima gola, a i ljubomoran je na brata, tako da u par navrata dobijamo Sandlerovo patentirano izbacivanje agresije i besa. Kad smo kod brata, Ben Stiller je uspešniji burazer, poslovan čovek, otac je ponasan na njega, ali ga to ne sprečava da ima svoje probleme sa ocem. Sestra, manje poznata Elisabeth Marvel, je ono što ih povezuje tako disfunkcionalne i razbacane po celoj Americi. A da, tu je i najstariji Meyerowitz, otac i kamen temeljac svih problema. I sam nezadovoljan postignutim u životu, neretko je to prebacivao na svoje bivše brakove i decu. Međutim, kako su nas ovakvi filmovi do sada podsetili, u tragedijama i teškim trenutcima, porodica je osnova kojoj se okrećeš i na koju se oslanjaš. Naravno, kako je ovo film, porodica će ponuditi i rešenje problema. U životu je ipak malo drugačije. Film najviše šljaka tamo gde se vidi da je priča bliska samom autoru i duboko lična, u otuđenosti porodice, ali i komičnim momentima, kojih ipak ima nešto više nego u klasičnom Baumbachovom delu.
06. Big Sick
Asian is the new black. Ali ne onaj kung fu asian, nego onaj manje popularan, što dolazi sa ove strane Bolivuda. Aziz Ansari je drugom sezonom Master of None postao glavni lik 2017. godine. Mindy Caling se ugurava u trku za najbolju Tina Fej osobu koja nije Tina Fej, a u indie Sundance svetu ove godine pobeđuje pakistanski predstavnik u izboru cool komičara – Kumail Nanjiani. On je u ovom šarmantnom romcomu odlučio da nam ispriča kako je zaista upoznao ženu svog života. On je stand up komičar, živi u Čikagu, tu upozanje Emili, sve kreće kao one night stand priča, međutim, hemija je očigledna i naravno da neće sve ostati na tome. Zavrišiće se kad Emili sazna da Kumailu jednom nedeljno roditelji ugovaraju brakove koje on lagano odjebava, ali nastavlja da ide na te večere, i zbog kulturološke razlike i drugih emotivnih zajebancija raskidaju. Međutim, Emili se razboljeva, doktori je smeštaju u veštački izazvanu komu, a Kumail odluči da je posećuje, zbližavajući se sa njenim roditeljima. Nemojte da se plašite, ovo nije onaj Sandra Bulok scenario. Roditelji su Holi Hanter, sa standardno urokljivim pogledom, kojoj realno ne smeš da se zameriš i Everybody Loves Raymond Romano kog svi volimo kada ne igra u svojoj užasnoj seriji. Uz sve postojeće vrline, ali i vidljive mane ovog filma, šarm istinite priče koja je prebačena na platno nas je navela da ga zavolimo.
05. Good Time
Nagrada za najbolje lažove za ovu filmsku godinu idu braći Safdie, pošto u naslovu lažu kao psi, jer ovde se niko ne provodi i nikome nije lepo. Dva brata opljačkaju banku, sve krene pogrešno, a onda još gore, pa njujoršku krimi priču zameni plot koji više odgovara nekoj češkoj drami. Pattinson već neko vreme nije više onaj lepi iz Twilighta, a ovde je tek neprivlačan i gadan, mada je u tome odličan. U želji da spasi burazera iz ćorke, greškom izvadi drugog lika, a onda sve krene nizbrdo i nekako znaš da nikome nema pomoći. Sve je kao kod ranog Refna, gde su negativci toliko gadni, da se identifikuješ s njima, ali ti je malo i muka. Shoutouti mladom Skorcezeu i Kasavetesu su tu, s tim što je sve primerenije za 2017. godinu. Film, a i sam Pattinsonov lik, iz mora sličnih izdvaja to što je on zaista glup k’o noć i to što je mozak operacije ne znači da mu je tu i mesto, već je samo naleteo na gluplje od sebe. Braća Safdie zaslužuju i nagradu za najveći napredak u ovoj godini, pa jedva čekamo koje se prilike za njih valjaju iza brda.
04. Dunkirk
Posle dugog razmišljanja, došao sam do zaključka da ljudi koji ne vole Nolana mogu da mu pljunu pod prozor. U godinama kada se svi trude da snimaju male kamerne priče, ili isečke iz novina, bez nekog realnog i svrsishodnog zapleta, Nolan pravi velika bioskopska ostvarenja, od kojih te nije sramota, što retko ko od autora njegove generacije, ili mlađih, još uvek radi. Precizna priča o velikom povlačenju Engleza sa kontinenta na ostrvo je postavljena tako da je sve apsolutno hladno, kao i more u kom se dave i plivaju svi ti vojnici, da bi male količine emocije (patriotizma) počele da ulaze u film, kao voda koja je ulazila kroz rupe brodova koji su tonuli. Niti je spektakl level Majkl Bej, niti imamo spilbergovštinu i upoznavanje sa životom pre rata i ko vojnike čeka kod kuće, već klasičan Nolan koji je čak i ovde uspeo da nam podari svoj fazon raspcepkanog tajmlajna, pa imamo priču na kopnu, vodi i u vazduhu. Jedan od skrivenih potpisa celokupnog Nolanovog stvaralaštva je to što su glavni junaci uglavnom udovci. Ovde mrtvih supruga nema, jer nema žena uopšte.
03. A Ghost Story
Baš sam želeo da mrzim ovaj film. David Lowery je pre nekoliko godina snimio Ain’t Them Bodies Saints, sa Casey Affleckom i neprivlačnijom sestrom Mara. Taj film baš nisam voleo. Do sada ste već skontali da ću sad da kažem kako je ovo do jaja film i kako me je razvalio. U pravu ste. On i ona, nemaju imena, žive u nekoj maloj kući i vole se. Onda on pogine, ona ga identifikuje, mrtvozornici navuku čaršav preko njega. E tad film počinje, jer on ustaje, postaje duh, i kreće tako sa čaršavom, kao u crtaćima, da ide okolo. No zezofon. Academy award winner je za ovu ulogu sat i po proveo pod čaršavom. Nadam se barem da je bio on, a da nisu uzeli nekog kaskadera. Sve je kao u starim pričama o duhovima: on se vraća u stan, posmatra nju i njen proces žaljenja. Kada odluči da ga preboli, on dobija poltergeist osobine i baca stvari po kući. Ona se iseljava, ali dolazi druga porodica, koju on nastavlja da maltretira, jer ne zna šta će sa sobom. Lowery se odlučio za terensmalikovsku sporoću i pretenciozni intelektualizam, s tim što je ovo bolje od gluposti koje nam je Malik priredio poslednjih godina. Svojom melanholičnom notom vas veže i ne pušta vas, toliko da čekate razrešenje sudbine jednog čaršava.
02. The Florida Project
Mladi američki hipsterski reditelji se ložuckaju, da ne kažem baš primaju, na italijanski neorealizam, s tim što uglavnom pokušavaju da ti samo nagoveste kako je to uticaj, ili su jednostavno od starih majstora pokupili to da je glavna glumica dobra riba. Sean Baker je uradio nešto drugo, uzeo osnovne ideje tog pravca i radnju smestio tamo gde treba – među prost narod, da ne kažem white trash. Florida je jedna od najsiromašnijih američkih država, gde sve vrvi od prikolica, aligatora i roze zidova, pa je idealna za ovakvu postavku. Još kad u prvi plan staviš decu koja moraju da odrastaju sama na ulici, jer su ih roditelji začeli dok su i sami bili deca, u neželjenim trudnoćama. Paralelno pratimo i džonvejnovskog strong silent type lika, kog igra William Defoe, sa minusima iz prošlosti i problemima koje gura pod tepih, dok pokušava da bude koristan za zajednicu. Bakera od ostalih kolega izdvaja i to što je uvek na strani svojih likova, ma koliko oni bili gadni, razmaženi, nevaspitani i još uvek deca. Naša glavna klinka, ma koliko se videlo da joj predstoji hard core life po domovima i tuđim porodicama, ipak uživa u svom detinjstvu i majka joj pruža mnogo ljubavi, makar onakve kakvu ona poznaje. Sean Baker se, posle Tangerine, ovim filmom definitivno utemeljio na vrhu bitnih rediteljskih glasova nove generacije.
01.Three Billboards Outside Ebbing, Missouri
Već nekoliko dana razmišljam o tome da li je ovo najbolji film 2017. godine. Ili je samo film koji sam toliko dugo čekao, kao veliki fan svega što dodirne Martina McDonagha (tu računam i filmove brata mu). Kada ste poslednji put posle završetka filma vratili neke scene da ih ponovo pogledate? Upravo to sam uradio pre neko veče, kad sam završio Tri bilborda. Frances McDormand je glavni pokretač svega u ovom filmu, ali nije glavni lik. Niti je glavni heroj, jer heroja nema. Ona je majka silovane i ubijene devojke, čije ubice po svemu sudeći policija nikad neće privesti pravdi. Policajci su Woodie Harleson i Sam Rockwell, a svaki je odigrao svoju ulogu tako da sve nagrade ovog sveta ne bi bile dovoljne da im se zahvalimo. Woodie želi da nađe nasilnike ali ne zna kako, Rockwell je gadni, pijani i nesposobni edipovac. Majka će napraviti gomilu sranja, ali joj ni ostali likovi neće ostati dužni. Ovo nije njen osvetnički čarlsbronsonovski put ka pobedi, niti njihov put ka prosvetljenju. Ceo film je tmuran oblak koji jede sve ispred sebe, obogaćen sjajnim ping-pong dijalozima gde na jednu repliku dobiješ dve nazad. Pa opet, ono što izdiže film iz nihilističkog besmisla su tračci svetlosti koji se probijaju kroz taj tmuran oblak. Tako jednostavni i životni. Neću vam reći koji su. Gledajte film. Realno jeste najbolji film 2017.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS