16. Beogradski festival igre: politički napeto i igrački emotivno

Malo o politici, mnogo više o plesu. Pripremamo se za novi festival. Naravno, očekujte i naše mišljenje posle. Uvek treba imati mišljenje o politici i plesu.

 

Prvo o politici, pa da završimo s tim

Na New konferenciji u organizaciji Hartefakta, početkom decembra prošle godine, za delatnike u kulturi bilo je posve zanimljivo. Konferenciju je otvorila predsednica Vlade; potom su aktivisti-članovi Nezavisne kulturne scene prekinuli konferenciju performansom odnosno javnim izlaganjem svog protivljenja konceptu konferencije i radu predsednice Vlade u oblasti kulturne politike (Savet za kreativne industrije) te podelili letke na kojima obrazlažu svoje stavove. Ukratko, Nezavisna kulturna scena smatra da je umetnost javno dobro i da se ne može posmatrati u okviru “kreativnih industrija”; Umetnost je kritična a industrija služavka Kapitala; umetnička praksa mora biti nezavisna, ali – dodao bi poneki zli liberal iz publike – država treba da je, jelte, plaća.   

Na konferenciji koja je otpočela burno govorila je i direktorka Beogradskog festivala igre. U kontekstu gore iznetih ideoloških sučeljavanja, Aja Jung je, kolokvijalno rečeno, objasnila nekoliko stvari. Prvo, da finasijska podrška koju Festival dobija nije nikakva novina, isto su je tako podržavali vojvođanska vlada i Grad Beograd i pre njenog angažmana u vladajućem SNS-u. Drugo, iznela je još jedno, za neke bolno, zapažanje: Beogradski festival igre već godinama je praznik umetničke igre; program Festivala poznat je po pola godine unapred; na Festivalu gostuju najbolje svetske trupe i često najaktuelnije produkcije a na celom tom ozbiljnom poslu radi svega troje ljudi. To ne znači da na primer Sterijino pozorje i BFI imaju isti značaj za razvoj domaće umetničke produkcije u svojim umetničkim domenima, i o tom značaju sam pisao prethodne godine, ali to svakako može biti poziv da se zapitamo na koji način se koriste javni resursi u javnim institucijama i da li pored konstruktivne kritike privatne inicijative koja, čini se,  efikasno troši javna sredstva, treba više pažnje obratiti i na javne ustanove i njihovo upravljanje javnim resursima.

Čovek je i zoon politikon i homo ludens. Posvetimo se sada ovom drugom. Festival je najavljen pod sloganom “za obnovu prirodnih ljudskih osećanja” i nudi nam vrlo šarenu ponudu.

 

O emocijama, u nekoliko kategorija

 

POČNIMO LJUBAV IZ POČETKA

Festival je najavljen gostovanjem predstave Opus Hristosa Papadopulosa, sada već redovnog gosta festivala. Intiman, sveden, možemo reći kamerni komad u kome 4 igrača vibriraju u ritmu 4 instrumenta. Papadopulos nam iznova pokazuje vrednost sofisticiranost jednostavnosti. Koreografija je bila sve samo ne jednostavna i taj izuzetan spoj prostog i složenog bio je prava najava festivala koji najavljuje “koncentrat emocija”.

Na festival se vraća i Kompanija Mari Šuinar (inače direktorka venecijanskog Bijenala igre i dobitnica prošlogodišnje nagrade Festivala). Njena predstava Radikalna snaga, Sola i dueti obećava novu dozu grotesknog i šokantnog kao i u Vrtu zemljakog uživanja (BFI 2018). Moglo bi da ide i u kategoriju Kinky (v. ispod).

Žizela Dade Masilo je novo čitanje dobro poznatog baleta sa juga Afrike. U kombinaciji sa crtežima jednog od najpoznatijih vizuelnih umetnika današnjice Vilijema Kentridža, ova predstava dosta obećava.

 

LJUBAV NA PRVU NAJAVU  

Poklon (Erik Gotijer, koreografija Icik Galili) obrađuje ideju talenta. Igrač u četrdesetim godinama (Gotijer, jedini izvođač) izvodi nam baletsku monodramu o svom životu, porodici, poslu i ljubavima.

BalletX preispituje granice klasičnog baleta u svetu pomućenih granica teatarskih formi. Ako vam mama ne voli moderan balet a vi biste ipak da je vodite na BFI, ovo je ta predstava.

Kako kaže Rašid Uramdan u Politici (15.2.2018.) Savremena umetnost pokreće kritički um (sic!). Igra nam omogućava da izmaštamo i potom fizički, u vremenu i prostoru stvorimo novi svet i nove odnose i time preispitamo postojeći svet i njegova pravila. Na sceni igraju dve igračice, od kojih jedna ima protezu ruke a druga se vrti u krugu što je igra koju je igrala od detinjstva. Suštinski intimna predstava. Kritičari kažu da ćete možda pustiti i suzu a ja joj se lično veoma radujem.

Drezden Franfurt kompanija igre sa tri Godanijeve koreografije već u najavi zvuči kao dobra večera koja će se završiti u krevetu.

 

SELEBRITIJI U KOJE SMO SVI ZALJUBLJENI

Festival otvara Eastman predstavom Sidi Larbi Šerkauija (umetničkog direktora Eastman-a i Kraljevskog flamanskog baleta). Otvaranje obećava. Koreograf, na tragu Noama Čomskog, istražuje odnos pojedinaca i društva i slobodu govora, društvene frakture na koje treba ukazivati i koje nastaju oslobađanjem od balasta prošlosti. Da je u pitanju ljubavni sastanak bio bi to uspešan dejt jednog alterglobaliste i jedne anarhistkinje: pričaju o Noamu Čomskom, pasionirano prate Peščanik i jako su zabrinuti za sudbinu sveta.

Holandski teatar igre je džez standard i izvesno lep presek savremenog plesnog stvaralaštva.  Da je dejt bio bi to neki dejt koji je organizovao Mr Big iz Seks i grada.

Batševa ansambl je uvek sigurna preporuka. Što bi rekla moja mama – kad je čovek lep, može da stavi i nošu na glavu. Dakle, šta god da izvode, mora da je dobro. Kao Kejt Blanšet u svetu filma.

 

NISTE BAŠ ZALJUBLJENI ALI IMA STAN

Rosinijeve uvertire jer, jelte, Rosini.

Igra Severne Koreje iz ugla južnokorejske koreografkinje Eun-Mi An deluje lepo ali, ako bih bio strog, rekao bih da mi izgleda kao splet narodnih igara i pesama Dalmacije koji izvodi Ansambl Kolo iz Beograda.

 

PORODIČNO I TOPLO

Predvorje (Tie Break)  je, što bi se reklo – zabava za celu porodicu. Jedna romantična i zabavna predstava. Kao u onom filmu kada se Dženifer Lopez, koja radi kao čistačica u hotelu pravi da je bogatašica pa smuva R. Fajnsa, samo bez sapunjavih momenata.

Bez igre nema raja provešće vas kroz istoriju igre za svega sat vremena. Da all inclusive u Turskoj, o kome vam je koleginica više puta pričala, može biti predstava, to bi bilo to.

Korak, Ambre Senatore najavljen kao mešavina Pine Bauš i Bastera Kitona svakako nje istorija igre ali jeste svojevrsna dekonstrukcija teatra i ideje ponavljanja. Deluje zabavno.

 

KINKY

Korzo teatar izvodi koreografiju Dunje Jocić – Ne pričaj sa mnom dok spavam.  Beograđanka, multimedijalna umetnica koja živi i radi u Hagu, priča nam priču o čoveku koji živi sa majkom i mačkom. Prelistajte malo Frojda do kraja marta.

Autor: Damjan Rehm Bogunović

 

 

16. Beogradski festival igre: politički napeto i igrački emotivno

COMMENTS

WORDPRESS: 0