Pre 14 godina je play-off serija Sacramento Kingsa i Los Angeles Lakersa delovala kao mesto zločina: šesta utakmica u seriji je donela 40 slobodnih bacanja Jezerdžijama, dok su Kraljevi izveli samo 25, a lakat Mike Bibbyju od strane Kobe Bryanta koji smo videli svi, naterao nas je da zajedno sa Rick Adelmanom skačemo u sitne sate sa naših fotelja. Lakersi su te 2002. godine osvojili šampionski prsten, a jedna od većih tragedija u novijoj srpskoj istorij, u koju tim Kingsa od 1998. do 2002. sigurno spada, ostavila je ožiljke, ali i inspiraciju za nadahnute govore o srpskom Sacramentu u budućnosti. Ono što se oduvek iz straha poštovalo je “osmica” i “dvadesetčetvorka” Lakersa, koju sam u klinačkom batrganju u očaju, karakterisao kao i ne nešto veliku na televizoru, ali je čak i zaluđenik za šah znao da je najveći od sva ostala 23 košarkaša u protokolu jedne utakmice, gotovo uvek bio Kobe Bryant.
Može biti da je takav utisak ostao zbog njegove konstantne želje za pobedom: danas gledamo Steph Curryja u misiji obaranja 72-10 rekorda Jordanovih Bullsa iz sezone 1995/96, dok izgleda kao Legolas sa strelama u trenucima ispaljivanja trojki iz svih uglova i distanca hale, dok je gledanje Bryanta bilo u filmskoj analogiji nešto nalik Rambu. Bilo je katastrofalnih statistika u Mambinoj karijeri, ali se briljantne partije nikada ne bi dogodile i bivale prepričavane, da nije stalno donosio bitne odluke i pokušavao da ih sprovede u delo. Samopouzdanje koje je blokiralo nazad mentalnu “bananu”, zbog toga se loše statistike zaboravljaju.
April 2016. godine će okončati najgoru sezonu u istoriji franšize Lakersa posle koje se Kobe povlači, a u kojoj je sve oko i u vezi sa njim delovalo drugačije. Nikoga nije bilo briga za airball-ove sa obruča na obruč, svako gostovanje Lakersa se završavalo kolektivnim utapanjem u atmosferu Kobejevog ispraćaja iz hale koja nije Staples Center, a on je pri svakom izgledao smireno. Onako smireno, kako Michael Jordan nikada nije. Takođe, voleo bih i ja taj šmekerski Bryantov polu-osmeh, kad god i iz čega god se budem penzionisao. Sve je počelo 13. juna 1996. godine, kada je kao svršeni srednjoškolac bio 13. pik na draftu, izabran od strane Charlotte Hornetsa i ubrzo trejdovan u Lakerse za Vlade Divca. Odlazak Divca je dodatno rasteretio salary cap Lakersa, što je otvorilo mesto u rosteru za Shaquille O’ Neala, pa je tako u leto 1996. dinastija rođena. Za prvi poen u karijeri se čekalo do druge godišnjice smrti frontmena EKV-a Milana Mladenovića, 5. Novembra 1996, protiv NY Knicksa Patrick Ewinga, i to sa linije slobodnih bacanja. Prvi poen je zabeležen iz prvog pokušaja, drugi je promašio.
Nacionalna afirmacija za Bryanta se dogodila u februaru 1997. godine. Bio je najefikasniji u rookie challenge meču u okviru All-star vikenda u Clevelandu sa 31 poenom, ali bez MVP počasti koje su otišle u ruke Allen Iversonu zbog 19 poena u pobedi Istoka nad Zapadom. Rookie challenge meč je sa All-star vikenda ostao u drugom planu, jer je Bryant uzeo učešće u takmičenju u zakucavanjima, gde je podario život svom trademarku – zakucavanju između nogu. To je ostavilo Michael Finleya i Chris Carra iza njega. All-star potražnja za Mambom se nastavila i godinu dana kasnije: iako nije bio član prve petorke Lakersa u sezoni 1997/98, Kobe je bio i ostao jedini tinejdžer u istoriji lige izglasan u prvu petorku All-star tima. Kao devetnaestogodišnjak, podelio je polovinu parketa tima Zapada sa Shaquille O’ Nealom, Karl Maloneom, Gary Paytonom i Kevin Garnettom, i za 22 minuta i provokativnih 18 poena u duelu sa Jordanom izazvao “Oh no, he didn’t” reakcije gledalaca. Kobe je do danas bio četiri puta MVP All-star mečeva, a najupečatljivije osvajanje tog priznanja se dogodilo 2002. godine u njegovoj rodnoj Philadephiji, gde je bio izviždan.
“Threepeat”, tj. tri puta zaredom biti šampion, je kategorija koja je u odnosu Bryant-Jordan delovala najnedostižnija za Kobeja. Sezona 1999/2000 je donela Phil Jacksona po prvi put na klupu Lakersa, a on je izgradio mašinu od 10 igrača koji su pomogli Kobeju i Shaqu oko 67-15 skora te sezone. Veliko finale NBA lige u prvoj godini novog milenijuma je spojilo Lakerse sa Indiana Pacersima, gde je Bryant propustio većinu druge, celu treću, ali se vratio u četvrtoj utakmici sa 28 poena, od kojih je 8 postigao u produžetku. Pobednik je rešen u šestoj utakmici čime je Kobejev put do threepeata otpočeo. Nastavio se sledeće godine u Philadephiji u kojoj su Lakersi imali 15-1 skor u play offu, a zaokružen je u junu 2002. godine sličnim metla tempom. Počišćeni su bili New Jersey Netsi Jason Kidda.
Samopouzdanje je bilo Bryantova najveća veština. Na građenju istog je radio šarmantnim psovanjem na italijanskom i srpskom zbog promašenih zicera, ali su ipak njegove najbolje akrobacije rezultat hrabrih odluka koje su potekle od ogromne količine samopouzdanja. Poslednjeg dana aprila pre 10 godina, Lakersi su igrali play-off seriju protiv jednog od najboljih NBA timova koji nije uspeo da se domogne šampionskog prstena – Phoenix Sunsa, predvođrnih Steveom Nashom. U seriji koju su Sunsi dobili u sedam mečeva, Bryant je za vođstvo Lakersa 3-1 u jednoj sekundi postigao koš iz punog trka na 0.7 sekundi i u narednih 7 desetinki izgubljenu loptu Sunsa pretvorio u svoj najpoznatiji “buzzer-beater”.
Period između 2005. i 2008. godine je, počevši od pomenutog “buzzer-beatera”, protekao bez prstena Lakersa, ali se 2008. sezona završila ligaškim MVP priznanjem za Bryanta. Ono što je fascinatno u vezi Kobejevog pomenutog perioda od tri godine bez titule, je da se na kraju sezone u sumiranju najjačih utisaka uvek on pominjao. Nakon propasti Dream Teama na Olimpijadi u Atini, Kobe se opet pojavio sa samopouzdanjem kao najjačim oružjem: U decembru 2005. je na meču protiv Dallasa postigao 62 poena za samo tri četvrtine, i to sa 30 poena u trećoj, što je bio novi pojedinačni rekord franšize. Ludilo se nastavilo mesec dana kasnije na meču protiv Toronto Raptorsa. Deficit od 15 poena, Kobe je nadoknadio postigavši 81 poen na tom meču i postao drugi najbolji strelac lige na jednom meču nakon “stotke” Wilt Chamberlaina iz 1962. godine. Godinu dana kasnije, tačnije, u periodu između 16. i 23. marta 2007. godine, Bryant je Portlandu, Minnesoti, Memphisu i Charlotteu ubacio preko 50 poena pojedinačno. Peta utakmica protiv Golden State Warriorsa ga je zaustavila na 43 poena. Ako ništa drugo, u ovoj kategoriji se barem izjednačio sa Wilt Chamberlainom. Pomenute basnoslovne trojke su Bryantu donele tri (verovatno) večne titule: godine 2003. je postao najmlađi igrač u istoriji sa postignutih 10 hiljada poena, četiri godine kasnije, isto priznanje za 20, i u 2012. godini za 30 hiljada poena. Ne znam da li je potrebno napominjati da je u februaru 2010. godine postao najbolji strelac Lakersa ispred Magic Johnsona, Elgin Baylora, Jerry Westa i Shaquille O’ Neala.
Iako poznat po individualizmu, od 2008. godine Kobe je više stvari radio za druge nego za sebe. Kao kapiten Redeem-Teama, na OI u Pekingu je predvodio reprezentaciju SAD do naciji obećanog zlata, nakon razočaravajućeg nastupa u Atini četiri godine ranije. Redeem (iskupljenje) je došaoo dan nakon Kobejevog 30. rođendana, a u pobedi protiv Španije je učestvovao sa 20 poena. Za Olimpijadu u Londonu je Mambino samopouzdanje bilo na visokom nivou, od najave da će, ukoliko ne osvoji svoje drugo olimpijsko zlato, otići da igra u Italiju pod pseudonimom Kobe Giovanni. Kobe će u Italiju tek možda ovog leta, kao penzionisani košarkaš sa dva olimpijska zlata.
Na klupskom planu, između dva zlata sa OI, smestili su se četvrti i peti šampionski prsten. Play-off serije značajne po tome što ih je Bryant odigrao bez svog parnjaka u dijalektičkom jedinstvu, Shaquille O’ Neala, još su značajnije po tome što je Kobe od Pau Gasola napravio (možda) najboljeg evropskog košarkaša koji je igrao u NBA ligi. Godine 2009. “metlu” je dobio Orlando, a 2010. u možda najboljem finalu u poslednjih 10 godina je dobijen Boston. Pre opraštanja koje traje skoro četiri meseca, o Kobeju se pričalo u duhu još jedne head-to-head runde sa Michael Jordanom. Četrnaestog dana 2014. godine, Kobe Bryant je u drugoj četvrtini utakmice protiv Minnesote pogodio slobodno bacanje i pretekao MJ-a na večnoj listi najboljih strelaca NBA lige i smestio se iza Kareem Abdul-Jabbara i Karl Malonea. Rasprava na temu Bryant-Jordan moraju biti odložene zbog emotivne prirode zastupnika stavova, zato što su emocije oko Kobejeve penzije bitnije i moraju da se slegnu, uz racionalnu distancu. Dotle – volimo te Kobe, odmori se!
Autor: Andrija Savić
COMMENTS