Tegla u knjižari: “Jedan pogrešan korak” – Marko Popović

Iskusni domaći kulturni snob će na svaki pokušaj prebacivanja nečeg originalno inostranog na srpsko područje da izgovori – Ma ne može to nikako kod nas! Tako nije mogao ni sitkom, ni stend ap, a ni krimići se ne osećaju baš najbolje (bilo snimljeni, ili napisani). Da je takav stav apsolutna budalaština, pokazuje uspeh sličnih žanrova kod zapadnih komšija, sa kojima delimo sličan jezik i društveni milje (ili mulj, kako vam drago). Početni komercijalni uspeh romana Jedan pogrešan korak bi makar donekle mogao da ispravi nepravdu koju trpe domaći žanrovski autori, dok se njihove strane kolege razvaljuju od čitanosti i para.

Kada već govorimo o stranim kolegama, već posle nekoliko stranica Popovićevog prvenca nameće se jedno ime – Harlan Koben, omiljeni novi krimi pisac svakog studenta i domaćice, pre nego što su nas osvojili Skandinavci. Ono gde vas Koben hvata za gušu, uspešno se snalazi i Marko, i donosi nam priču gde glavni likovi nisu veći od života, već obični ljudi sa teretom prošlosti, koji samo srcem (ok, i uz malo tabanja) mogu da se iskobeljaju iz problema.

Ako vas zanima radnja, sve se dešava sada i ovde, uvaženi mladi doktor nestaje, ubrzo ga optužuju za ubistvo, a njegov brat (ležao u zatvoru zbog saobraćajne nesreće) pokušava da ga pronađe i zaštiti snaju i bratanca od ljudi koji počinju da im prete. Tu se u međuvremenu upliću i pokvareni panduri, Državna bezbednost (može do sutra da menja ime u BIA, zna se šta je DE BE), kontroverzni biznismeni, narko bosovi, TV voditeljke. Možda će se desiti da vam u romanu nešto deluje naivno, ili da se nasmejete što se npr. kriminalci zovu Zver i Beli, ali to je samo zato što su za varenje lakši likovi koji se prezivaju na son, nego na ić. Svet koji Popović opisuje gledamo oko sebe svakog dana, pa valjda zato i deluje malo nadrealno kad ga čitate na papiru. Fanovi Milomira Marića će prepoznati o čemu se radi – povezanost mafije i tajnih službi, urbane legende, rijaliti novinari koji rade sa policijom.

Autor ubacuje sasvim dovoljno detalja koji malo odmiču od krimića, kao što su kritika nasilja u porodici, ili usputne pop-kulturne reference, ali i ti segmenti su prisutni samo radi konteksta priče, nema tirada, i nema ničega što bi vas odvuklo od priče. Roman se drži svog osnovnog cilja i tera vas da ga pročitate u jednom dahu, čekajući sledeći obrt ili rasplet. Iznenađenja su gotovo matematički raspoređena, imate neku zvrčku na svakih desetak stranica, i zaista, teško ćete ispustiti knjigu dok je ne završite. Kada bismo govorili o potencijalnoj ekranizaciji, mislim da je primerenije uraditi je na TV-u, jer uz minimalne ispravke, ovde imate jednu dobru seriju od 6, 7 epizoda. U nekim ulogama prepoznajem Sergeja, Kičića, Nikolu Koja i Renea Bitorajca, a vi pročitajte knjigu pa saznajte na koga sam mislio.

I završite je što pre, jer nećete moći da prestanete da razmišljate ko je ubica.

Autor: Radomir Zvoncek