Priznajem, ranije nisam bio toliko zavistan o guglu (guglholik???) i nisam mu postavljao kretenska pitanja na koja mi ustvari i ne trebaju odgovori, jer će samo otvoriti nova pitanja, uvući me u bottomless pit raznih sranja, koja će se ili završiti na nekom forumu raspravom o četnicima i partizanima ili teškim saznanjem da imam rak. Ali da sam bio guglholik pre nekih pet, šest godina, kad sam slušao rahmetli B92 i još rahmetliju emisiju Moć veštica, onda bih sigurno nakon odgledanog spota za Running, urađenog za pesmu devojke koja će za neki dan pevati i đuskati na mestu na kome je većina nas prvi put uhvatilo devojku za dupe, verovatno bi guglovao Sade type of hair. Čisto jer o frizurama i imenima im ne znam apsolutno ništa, ali da, tada mlada i nerazriškana Jessie Ware je vokalom, a bogami i izgledom, podsetila na ovu kraljicu pop soula ’80-ih i ’90-ih.
Jedan od najboljih vokala moderne tugaljive muzike za njihanje, koju svi sad nešto volimo, i jedna od najlepših žena pop muzike nam dolazi za koji dan, 27. avgusta u kalemegdanske rovove. Na nekim drugim portalima će možda napisati i da nam napravi sjajnu žurku, ali realno, neće ovde biti žurke žurke, jer previše tu ima osećanjaca u vazduhu, žmurenja, pevanja i plakanja. Međutim, nije da je našoj heroini žurka strana. Znate ono kako elektronski producenti, što novije što starije generacije, do zla boga rabe sve te divne devojačke glasove na svojim klupskim i manje klupskim podlogama? Tako je i Jessie počela, da li kod dubstep producenta Jokera (jbg, svi moraju negde da počnu) ili kod ozbiljnijeg baje SBTRKT-a, kod koga je preporučio Sampha, drugar i stari saradnik ovog gore navedenog. Sampha i Jessie imaju tu jednu divnu minijaturu, Valentine, koju su odradili kao odgovor na Wilhelm Scream još jednog tugaljivog dečaka, Jamesa Blakea. Tu pesmu nećemo čuti u ponedeljak, kao ni mnoge male velike pesme i lične skrivene favorite, zato što je Jessie nakupila brda hitova za ova tri albuma i šest godina, od Devotion, preko Tough Love, do prošlogodišnjeg Glasshouse.
Devotion je izašao 2012. godine i poređenja sa Sade su bila neminovna, ali su oni malo muzički naslušaniji i obrazovaniji u miks ubacili i Alison Moyet, Annie Lenox itd. Ono što je razlikovalo tada, a razlikuje je i sada, je ozbiljnost kojom pristupa snimanju pesama, gde se na pop osnovu nakalemljuju drugi žanrovi, kojih se ne stidi ni ekipa iz britanskih klubova i jazz kafana. Za to je najviše zaslužan Dave Okumu iz sastava Invisible, koji je i pored Merkury nominacija i hajpa među muzičarima, uvek ostajao nevidljiv za širu publiku. Odrasli pop, ali ne za tetke u kasnim tridesetim, koje ispijaju koktele, možda je najbolji opis ovog albuma. Najviše se čuje zvuk onih kul (negitarskih) devedesetih. Negde šapuće, negde viče, ali nikad se ne upušta u neke prevelike žalopojke, što je možda i najviše razlikuje od ostalih devojaka sa scene. Sa Running je otkrivamo, sa Wildest Moments nam je osvojila srca. Ostale pesme variraju po popularnosti od osobe do osobe, poput Night Light, ili No to Love, ili kod mene npr, 110% kojoj je zbog autorskih prava morala da menja ime u If You’re Never Gonna Move.
Iako je Devotion bio nominovan za Mercury nagradu i nedeljama bio među prodavanijima u Velikoj Britaniji, nijedan od singlova nije ušao u TOP 40, dok se sa narednim albumom Tough Love to već itekako ispravilo. Kod nje se pravilo dosadnog i manje uspešnog drugog albuma nije zapatilo. Da, malo je komercijalniji, počela je da se druži sa ekipom što malo više zarađuje, ali kvalitet pesama nije opao, samo se iskristalisao. Tough Love liči na nešto što bi možda Prince pevao osamdesetih, dok je Say You Love Me jedna prava kafanska pesma. koju možete da pevate na stolu dok se udarate po grudima oko tri ujutru (to naravno ako poznajate gazdu kafane koji će vam tu istu pesmu pustiti). Kao što rekoh, počela je da se druži sa zajebanijim facama, ovu pesmu joj je radio onaj riđan Ed Sheeran, lik koga ljudi više vole da ne vole, ali koji realno zna da napravi megalomanski hit. Inače, njena mama ne podnosi ovu pesmu, i to nam je priznala u podkastu koji njih dve vode – Table Manners. Champagne Kisses joj radi Miguel, još jedan veliki hit, dok se kolega sa prošlog albuma, Dave Okumu, oglasio na samo dve stvari, ali kakve stvari – Cruel i Sweetest Song. Za razliku od Lane, Florence i ostalih, Jessie je stvarno srećna u svojim ljubavnim ispadima i nije je uopšte sramota da to pokaže. I dalje je to sve jako odraslo, ali više pop manje sve ostalo.
Tu je i singl You and Me, gde se u slađahnom spotu pojavila i ona, sa svojim tipom sa kojim je od srednje i sa kojim ima decu. Ovo pominjem zbog toga što je sve to važno za njen treći album Glasshouse. Gotovo sve na ovom albumu je obeleženo njenim novonatalim majčinstvom (Thinking About You) ili brakom (Sam). Dok je većina albuma uravnotežena u temama i zvuku, dva najveća hita deluju kao omaži prethodnim albumima. Alone deluje kao brat od strica Say You Love Me, dok je Midnight kao da je stigao iz 2012. godine sa Devotiona i pripremio se da nadživi ostatak albuma. Nažalost, Glasshouse je ipak najslabiji, izgubilo se sve ono što je Jessie u zvuku isticalo iz gomile ostalih pop izođača i mnogo stvari deluje kao da je na silu i brzinu napravljeno. Voleli bismo kada bi se Jessie u budućnosti osvežila i pokrenula saradnju sa nekim autorima iz dubine jazzy londonskih klubova.
Ponedeljak je obično usran dan za 89 odsto ljudske populacije, ali ovaj naredni ne mora da bude. Jessie Ware dolazi u trenutku kada je dovoljno poznata i nakrcana sjajnih pesmama i hitovima, da nam napravi svirku koju ćemo dugo dugo prepričavati. Ovo će biti koncert devojke koju pratimo godinama i koja je svojim sjajnim pesmama uspela da izbaci ono Next iz The Next Best Thing. Be there, nemoj posle da bude nismo znali.
COMMENTS