Svake jeseni, negde između jedne nepotrebne nagrade na nekom festivalu čiji naziv ne možeš da izgovoriš bez google translate-a i premijerivanja novog domaćeg filma koji će zaraditi 47.000 dinara i biti proglašen “umetničkim uspehom” — mene uhvati neka melanholija. Ne ona lepa, fejsbuk melanholija uz kafu i kišu. Ona prava, egzistencijalna, kad znaš da ćeš i ove godine sesti u bioskop i gledati nečijeg tatu iz Valjeva kako rešava unutrašnji konflikt na pola sata sporije nego što zahteva zdravstveno stanje gledalaca.
Srpski film se godinama nalazi u stanju koje bi klinički moglo da se opiše kao “svestan problema, ali baš ga briga”. Imamo festival. Imamo fond. Imamo reditelje koji su bili na radionicama u Roteradamu. I svake godine imamo film u kom neko sedi kraj prozora dok pada kiša, i nema dijaloga 20 minuta, i to se zove autorski rukopis.
Nisam ja protiv autorskog filma. Nisam ni Paskalinis ni Dolanin advokat. Ali postoji razlika između tišine koja nešto govori i tišine koja je nastala zato što scenarista nije imao još ideja a rok za predaju je sutra ujutro.
Ono što me zaista ubija jeste ova naša neverovatna sposobnost da svaki uspeh domaćeg filma u inostranstvu tretiramo kao da smo pobedili na Mundijalu. Pojavi se film na nekom festivalu u Karlovi Vari, ili još bolje — na platformi koja ima 80 pretplatnika u Evropi — i mi odmah: “Srbija je pokazala svetu.” Kakav svet, brate? Koji svet? Svet koji ne zna gde je Srbija dok ne mora da napiše sankcije ili nam preda neku putnu nagradu na filmskom festivalu u gradu koji niko nije čuo.
Gledalac u Srbiji je pak biće posebne vrste. Onaj koji ode na domaći film — to je čovek koji je ili urednik u nekoj kulturnoj redakciji, ili drug reditelja, ili je zašao u pogrešan bioskopski hodnik. Ostali su na Netflixu, što je potpuno razumno, jer zašto da plateš kartu da gledaš dramu o dezerterima kada možeš besplatno da gledaš dramu o sopstvenim porodičnim odnosima u realnom vremenu.
E sad, da budem pošten — ima filmova. Zna se koji su. Nema potrebe da ih nabrajam kao da sam na promociji Filmskog centra Srbije. Ali ti filmovi uglavnom nastaju uprkos sistemu, ne zbog njega. Nastaju zato što je neko bio dovoljno tvrdoglav, ili dovoljno lud, ili mu je banka zapretila oduzimanjem stana pa nije imao šta da izgubi.
I na kraju uvek dođemo do istog zaključka koji niko ne želi da izgovori naglas: možda problem nije u filmadžijama. Možda je problem u tome što smo napravili sistem u kom se uspeh meri prisutnošću u žiriju, a ne u gledaoci. U kom je važnije imati ispravnu poetiku nego ispravnu montažu. U kom svako želi da napravi film, a niko ne želi da bude gledalac.
Ali ne brinite. Na FESTU će i ove godine biti filmova. Neke ćete pogledati i biti oduševljeni. Neke ćete napustiti posle 40 minuta pravdajući se da “nije za vas”. I bar jedno ostvarenje će biti opisano kao “poetično i bolno iskreno” u tekstu koji će biti duži od samog filma.
To smo mi. I volimo to, koliko god da se pravimo da ne volimo.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS