Ima ta pesma Public Enemyja koja se zove Don’t Believe the Hype, iliti u slobodnom prevodu Ne daj da te lože. Ona govori o tome kako će ti razni ljudi mazati oči i oblikovati tvoje mišljenje umesto da te puste da ga formiraš sam. Pominjem je u uvodu ove recenzije jer je “loženja” bilo na pretek u vezi sa ovom predstavom. Da, sve ženske likove u predstavi glume muškarci, ali ne daj da te lože da je to nužno perverzija i udar na tvoje ljudske vrednosti. Da, od davnina su muškarci glumili žene u pozorištu, ali ne daj da te lože da si zaostao što ti je sve to na momente čudno i što ti treba privikavanja. Ne daj da te lože jer je izvedba sama za sebe dobra. I to ne samo dobra, već mlevena plazma sa mlekom dobra, a to je prilično dobro.
Ne mogu da ne pomenem sedišta koja su nam obezbedili dobri ljudi iz Boška Buhe. Matori, sama sredina reda, četvrti od bine, produženo mesto za noge. Kunem se da sam već posle pet minuta tripovao da sam bitan i sve ljude van našeg reda nazivao sirotinjom i plebsom. Pokvarili ste me! Ja se u obična sedišta ne vraćam. Ovo mi je četvrti nacrt teksta jer u svakom prethodnom opisujem svoj komfor u barem tri pasusa, a to odvlači od opisa predstave, što mi nije cilj. Tako da hvala vam dobri ljudi iz Boška Buhe. I to ne samo dobri, već konačno jezikom iščačkaš onu kokicu što ti se zaglavila između zuba dobri, a to je prilično dobro.
Sve počinje prepevom pesme Jovana Jovanovića Zmaja Srpska politika. Ne stigneš ni da ispratiš reči jer jer je gužva na sceni, a ti jadan gledaš ko je tu muško, a ko je žensko. Koncentrišeš se da prepoznaš koji su sve glumci u predstavi jer nisi pročitao na internetu ili plakatu pre ulaska, pa ti sad glupo. Otkud uopšte ovo pevanje, pa nisu valjda napravili mjuzikl od Ministarke. A ako jesu zašto se ovo meni sviđa. Nisam ni stigao da završim ovaj unutarnji sukob, a Goran Jevtić izlazi na scenu i ne znam da li se zabavlja sa tim što se transformiše u žensko, ili se zabavlja sa tim što smo svi zaintrigirani što se transformiše u žensko. Navlače mu periku, on cupka gotovo nasilno u ritmu muzike i šalje veoma napet pogled u daljinu. Zavaljujem se u svoje sedište (Isuse koliko smo sjajna mesta dobili) ubeđen da će ovo biti dobro. I to ne samo dobro, već ubacio sam USB u kompjuter iz prvog pokušaja dobro, a to je prilično dobro.
Hej, svi smo ovo čitali kao lektiru ili gledali TV ekranizaciju sa Milenom Dravić, ili išli sa školom na izvedbu lokalnog pozorišta. Sve misliš nema tu ništa novo, pa verovatno i nema, nego smo i ja i ti debili koji nisu imali kontakta sa ovim Nušićevim delom u poslednjih deset godina, a zapamtili smo ga samo kao neka žena se istripuje da je bitna jer joj je muž bitan. Mnogo je tu više elemenata koje smo na žalost vremenom zaboravljali. Svi likovi se uklapaju u modernu formu zapadnjačkih komedija. Samoživi su, beskrupulozni, teški za poistovećivanje, gotovo negativci, beskrajno zabavni. Ne želim kao drugi da povlačim paralele između današnje realnosti i one iz Nušićevih dela, več samo da napomenem da se u brojnim komičnim serijama današnjice desio preokret gde likove koje gledamo više ne gledamo kao oni su isti kao mi već oni nisu jebeno normalni. To je slučaj sa likovima iz Ministarke što mislim da je dobro. I to ne samo dobro, već ulazim u klub i počinje moja omiljena pesma dobro, a to je prilično dobro.
Velika većina pozorišnih komada koje sam gledao stoji na ramenima nekolicine glumca, a ostale uloge samo popunjavaju prostor i vreme, i jedini kriterijum koji se traži od njih je da ne zajebu nešto. U ovom slučaju to je daleko od istine. Svaka uloga, ma koliko mala, je shvaćena ozbiljno od svog tumača i izvedena na krajnje impresivan način. Bukvalno, i likovi koji se ne pojavljuju na više od pet minuta i nemaju više od pet rečenica ostavljaju utisak na gledaoca. Nisam hteo nikoga da izdvajam, ali bilo bi glupo da se ne setim Pere pisara iz administrativnog odeljenja, jer neko mora. Ako niste razumeli ovu foru onda predugo niste imali kontakt sa Gospođom ministarkom, a to je loše. I to ne samo loše, već gladan sam, nema ništa u frižideru, a ne izlazi mi se napolje loše, a to je prilično loše.
O naslovnim ulogama ne bih dugo pisao jer ma koliko reči utrošim na to uvek deluje da nije dovoljno, a i svaki normalan čitalac bi pomislio da preterujem. Goran Jevtić kao Živka, toliko vlada situaciom da se stiče utisak da bi lagano mogao da preuzme još dve uloge na sebe i te dve pokida. Miloš Vlalukin kao Čeda, meni prvi put simpatičan još od TV serije Šta mi spremaš. Uroš Jovičić kao Dara, i kada nije u prvom planu pravi genijalne pozadinske reakcije da crpi skoro svu pažnju. Katarina Marković kao Raka, me je ubedila da ima veća muda nego svi mi iz četvrtog reda zajedno. Vlastimir Velisavljević kao Ujka Vasa, čovek ne da je živ nego će sve da nas nadživi što je dobro. I to ne samo dobro, već ispala mi je čaša i uhvatio sam je pre nego što je pala na pod dobro, a to je prilično dobro.
U pozadini svake scene su velike slike koje ne samo kao da posmatraju predstavu sa publikom (pred kraj predstave ovo je bukvalno), već posmatraju i samu publiku i stavljaju glumce u sredinu te unakrsne vatre pogleda što daje novu dimenziju čitavoj stvari, a možda se i tripujem. Svako moje DOBRO u ovom tekstu bih bez problema zamenio sa ODLIČNO ili FENOMENALNO, ali ne bih da vas ložim. Ne želim da vam podižem očekivanja ili formiram mišljenje, želim da ovu predstavu pogledate. Nije bitno da li je ona dobra zato što muškarci glume žene ili uprkos tome, bitno je da je u najmanju ruku dobra. I to ne samo dobra, već petak je i sa posla se vraćam kući dobra.
Sada ono zbog čega ste došli.
Top 5 najjebozovnijih muškaraca koji glume žene u predstavi Gospođa ministarka:
1. Žarko Stepanov kao Stojka raspuštenica
2. Uroš Jovčić kao Dara
3. Nemanja Oliverić kao Anka
4. Goran Jevtić kao Živka
5. Marko Janjić kao Gospa Nata
po tom redosledu.
Autor: Dobrocudni
COMMENTS