Ako ste pročitali najavu festivala, mogli ste da steknete utisak da je dolepotpisani sa entuzijazmom prišao problematici i da će uložiti nadljudske napore, ne bi li odslušao što više koncerata i na pravi način vam predstavio kako su se ljubitelji džeza provodili skoro nedelju dana u prijatnim prostorijama Doma omladine Beograda i Doma sindikata. Zašto to nisam mogao potpuno da učinim, saznaćete kasnije, ali pre nego što krenemo na hajlajte programa, nekoliko reči o opštem utisku. Ljudi vole da dolaze na ovaj festival i to je nepobitna činjenica. Da li neki dođu samo da bi se prošetali i bili uslikani, pa da, kao i na svim većim događajima, ali to ne treba da pokvari utisak o kvalitetu programa, naročito kada u ponoć vidite više od 500 obožavalaca ove muzike, kako pažljivo upijaju svaki ton koji dolazi sa bine. Puni nastupi, mnogo naroda koji cirkuliše i povremeno prava festivalska atmosfera. Dobra tradicija je povezivanje po dva nastupa u jednom terminu, što tera ljude da cirkulišu, mingluju, pričaju, pa se slika značajno pomera od one kamerne, koju biste možda povezali sa džezom. A bilo je svašta i za čuti.
Već prvog (ili nultog) dana dva odlična domaća benda – Hashima i Naked. Na nastup prvih smo ušli u Amerikanu DOB-a, očekujući stajanje, međutim jok – poređane stolice, da sve bude fino. Pošto finoća nije najveća odlika redakcije Tegle, posle opskrbljivanja alkoholom, zabili smo se na zid s leve strane, dovoljno blizu da se čuje, a dovoljno daleko da možemo i da progovorimo po koju. Baš taj zid mi je i došao glave, jer sam 3 sata uživao u prijatnoj hladovini koja je izlazila iz otvora za ventilaciju. A po starom Čehovljevom pravilu – klima koja se pojavi u prvom činu, mora da opali do poslednjeg. No da se vratimo na Hashimu, koja je otvorila festival punom snagom. Svašta može da se čuje u njihovoj muzici, pa je vaš izveštač siguran da je čuo i poneke etno momente, što mu je većina pristunih osporila, ali dobro, mogu da priznam da sam toliko uticaja počeo da čujem u narodnjacima, da sad čujem i narodnjake u svemu. Ono što su svi čuli, pa i ja, jeste odlična improvizacija sa smenjivanjem tvrdih i gotovo nečujnih segmenata, čija vas promena non stop lomi i ne da vam da se ne koncentrišete na svirku. Malo sam se podsetio dana sa Filozofskog fakulteta, kad sam se pravio da slušam Lounge Lizards. Poslednja stvar bila je posvećena jednom filmu crnogorskog Skorsezea Živka Nikolića, a u nju su ubacili parafrazu na Somewhere Over the Rainbow što je pesma, koju baš ne biste očekivali da čujete u recimo, Lepoti poroka.
Hashima se završila, ispratili smo je aplauzom, a ona klima je duvala i duvala. Sala se malo i prepunila na Nakedu, a novopristigla publika je delovala kao da dolazi na koncert, jer inače ne sme da prizna da sluša narodnjake, pa da se malo proveseli. Ako neko ne zna, Naked miksuje džez i fank sa balkanskim melosom i ako je sad neko pomislio na Jovana Maljokovića neka se sam upuca, da mu ne dolazimo na vrata. Bas i bubanj sabijaju ritam, violina daje odličan šmek, a smenjivanje Ivana Teofilovića (ne brata Teofilovića) na saksofonu i klarinetu stavlja Naked u jedan od boljih bendova ovog žanra na svetskoj sceni. Stvarno, stavite ih pored bilo kog world-funk-jazz-gypsy-afro benda koji trenutno odvaljuju po svetskim festivalima, Naked će da im priđe, a možda čak i da ih oduva. Publika je pošteno ispratila nastup, povremeno sa dizanjem ruku u ekstazi i vikanjem opsa i joj, a intelektualci u stolicama su naravno pokušali da učine nešto što svaki Srbin misli da zna, a u stvari pojma nema – da tapšu neparan ritam. U takvim situacijama redovno čekam da i bend ispadne iz ritma od tolikog fejla, ali Naked je ipak stoički izdržao. U jednoj pesmi sa rege podlogom, bend je malo zaličio na radove Louisa u ovom žanru, pa se naravno javila ideja da bi Naked bio idealna postava, koju bi pokojni Ljubiša Stojanović voleo da čuje iza sebe. Fenomenalan koncert i blagi osećaj ukočenosti od već više puta pomenute ventilacije, koja će neki dan kasnije doći po svoje.
Na zvaničnom otvaranju, upadamo na balkon, sa očigledno počasnim zvanicama. Levo od mene Neša Galija, desno Desko Stanojević. Pošto je bio zvanični prvi dan, valjda je trebalo ljudima dati malo laganiji program, pa se na bini pojavila neka gospođa koja se baš trudila da peva, ali joj nešto i nije išlo. Možda i zbog neke prehlade, koju sam i ja lagano počeo da osećam, ali sam drhtavicu pripisao ne bolesti, već činjenici da sedim pored autora najvećih jugoslovenskih rok himni kao što su Kotor i pesma iz Zone zamfirove. Neši se izgleda koncert svideo, a Desko se vrlo brzo izgubio, jer je verovatno dobio inspiraciju za neki novi mjuzikl. Muzika na bini je za to vreme bila odlična, iako se gospođa i dalje mučila sa pevanjem, ali je odličan bend fenomenalno pokrivao, pa njoj nije bilo teško da poentira makar i povremeno dobro izvučenim tonom. Iza svakog Inzagija, mora da stoji jedan Pirlo.
https://www.youtube.com/watch?v=KuKpss_Uvd4
Pošto su se visoke zvanice razišle, jer je sigurno bilo još besplatnih iventova za to veče, balkon je ostao relativno prazan, pa smo lepo mogli da se raširimo i uživamo u onome zbog čega smo i upali u ovaj termin, a to je nastup saksofoniste Jamesa Brendona Lewisa. Pošto je trojka najbolja kombinacija u muzici i ljubavi, bend nas nikako nije razočarao. Ritam sekcija je sve vreme držala najtvrđi mogući ritam. Bas gitara je očigledno bila bolji izbor od klasičnog kontrabasa, jer je čovek ispaljivao neviđeno mnogo tonova po sekundi, a bubnjar ga je povremeno i prevazilazio u brzini i preciznosti. Naravno JBL je glavna zvezda i sve vreme vas vozi u neviđene predele svojim neverovatnim linijama. Da ne bude sve toliko u slobodnoj formi, bend je povremeno zalazio i u seksi fank, tako da je nastup za sve prisutne morao da bude pun pogodak. Krenuo sam kući zadovoljan, ali sam ipak primetio da trošim malo više papirnatih maramica nego što je to uobičajeno.
Život je pun iznenađenja, pa tako shvatite da vas je više zanimao bend koji niste ni hteli da slušate, a isto tako shvatite da vam u petak uveče temperatura ide na 38 (jebalo me stajanje pored klime) i da od ludog vikenda i poslednja dva dana festivala, očigledno nema ništa. Ipak i u takvom zdravstvenom stanju, naterao sam se da mrdnem i poslušam makar pevačicu Liu Pale, koja je trebalo da nastupa prva. Ispostavilo se da je dobro što nije, jer bih inače otišao bez da čujem sekstet Frančeska Kafiza, koji je promenom rasporeda dobio zaduženje da otvori kasnovečernji termin u Amerikani. Ne znam šta me je odbilo prilikom preslušavanja, ali to sigurno nisam dobio kad je fenomenalni italijanski saksofonista izašao na binu. Šest instrumenata, podrazumevaju i širok zvuk, ali ovaj bend i pored toga savršeno funkcioniše. Muzika često deluje kao da je ispala iz neobjavljenog saundtreka Nina Rote. Da, sve vreme je to džez, ali ne takav da se pogubite u njegovoj intelektualnosti, nego životan, koji vas tera da zamišljate polja i planine Sicilije, odakle je Kafizo poreklom. Ne poštovani čitaoci, nisam bio na drogama, već samo na temperaturi, ali je stvarno nastup bio takav da vam se kad zatvorite oči, slike same ređaju.
Poslednji nastup za petak (ispostaviće se poslednji i za mene) izvela je pevačica iz Austrije Lia Pale, koja nam je predstavila novi album, urađen na stihove Rilkea i Hajnea. U poeziju se baš i ne razumem, ali nam je Lia napravila užitak pesmama koje variraju od laganog džeza do kabarea. Možda bi njena svirka bolje prošla u nekom KC Grad prostoru, jer je ovde bilo mnogo ljubitelja dobre svirke koji nisu baš najbolje reagovali, ali sve pohvale za nastup, stajling u maniru jedne Zui Dešanel i slatko obraćanje publici između pesama, gde nam je stalno priznavala, da obično ne nastupa ovoliko kasno i da uglavnom u to vreme spava. Mikica!
Na kraju je i meni bilo vreme za spavanje, a ispostaviće se i za bolovanje, pošto je klima, umesto u petom, opalila konačno u trećem činu i sprečila me da poslednja dva dana izađem iz kuće, a ne da priđem festivalu. Što možda i nije loše, jer bismo onda ovaj tekst morali da objavljujemo kao nedeljni feljton. Hvala organizatorima, što su i nama neukima dali da budemo kulturni, bar na koji dan. Hvala svima koji su trpeli moje kašljanje u petak, bez da me prebiju. Hvala i vama koji ste izdržali ove hiljade karaktera. Poruka za kraj: slušajte džez i nikada nemojte da stojite odmah do ventilacije!
Autor: RadomirZvoncek
COMMENTS