Kako je mali Đokica video Bitef

Ne volim pozorište. Imam konstantan utisak da me neko laže, i da ako su glumci dovoljno dobri, mogu da me ubede da mi se nešto sviđa, iako mi se realno ne sviđa. Kao nekakvi šibicari, ili delbojasti prodavci parfema na pijaci. Odrastao sam na filmu, gde mi je upravo to postojanje četvrtog zida, ili platna, ekrana kako god, dovoljno dobar filter da ocenim da li nečija gluma, ili šmira mogu da utiču na moj sud. Takođe, pomalo se i plašim pozorišta. Povučen i sramežljiv kakav sam, ne volim baš da pričam sa nepoznatim ljudima, a tek ne volim da mi se glumci obraćaju sa bine i da me zapitkuju. Jedan od većih strahova mi je da sednem u prve redove, i da se onda glumac sa pozornice direktno meni obrati i pita me – ko je ubio Zorana Đinđića? Inače, spremili su me za tu situaciju – da je do toga došlo, rekao bih general Aco Tomić, ali to je za neku drugu priliku. Tako da je pravo čudo što sam upravo ja krenuo da pogledam što više predstava na ovogodišnjem jubilarnom 50. Bitefu, pozorišnom festivalu gde sve upravo vrvi od interakcije, apstrakcije, avangarde i ostalih modernih umetničkih tekovina koje nisu baš za svakoga. Odmah rešio da priznam da sam svaku predstavu posmatrao iz ugla potpunog laika. Ako ništa, odlaskom na Bitef, mogli smo da konačno proguramo devizu i pravac kom naš sajt generalno teži – Tegla.rs, i Ivan Medenica i Peđa Medenica.

E sad, i laik kakav sam, imao sam određena očekivanja od predstava na Bitefu, potkrepljena informacijama koje sam dobijao tokom prethodnih godina, što od recenzija koje sam čitao, što iz kafanskih priča. Tako da sam pre svega očekivao – golotinju, i to dosta golotinje, muškarce koji glume ženske uloge, žene koje glume muške uloge, interakciju, tj. da glumci pričaju sa prvim redovima publike, gađanje voćem i povrćem, što glumaca među sobom, što prema publici. Priče o klanju i silovanju, možda čak i demonstracija neke od ovih radnji. Neki šok teatar, tipa da pucaju na nas ili da nas polivaju govnima, ili vodom. Kod domaćih predstava poimenično pominjanje svih u vladajućoj strukturi, naravno na čelu sa premijerom himself. Izbegličku krizu sam očekivao, ali dobro, to je već na konferencijama za novinare najavljivano da će biti jedna od glavnih tema.

Na osnovu svi očekivanja sastavio sam listu ovogišnjih predstava. Rangirao sam ih po sistemu – što ima više ovih elemenata, to je predstava bolje plasirana.

5.Ambasador: Nemačko – Afrički komad sa pevanjem

Na petom mestu, predstava na koju sam skoro pa zalutao, i jedina koja je vukla na tu “scenski pokret, pevanje igranje mjuzikl” priču, koju generalno ne razumem. U globalu, na bini je ceo afro beat bend koji svira skoz kul muziku, crnci pevaju i igraju, a belci nam tumače šta su otpevali i odigrali. Jedan klasičan white guilt koncept, i sem toga što su se igrali drvenih advokata, nije bilo ostalih Bitef elemenata. Nakon nekih 45 minuta, pošto sam shvatio da ovde od same radnje neće biti ništa više od đuskanja i pevanja, pokupio sam se i otišao. Tek sam kasnije, nakon komentara nekih ljudi, shvatio da se to izgleda ne radi, i da, ma koliko ti mučenje bilo, moraš da ostaneš do kraja ispoštuješ tuđi trud. Ok.

4.Rodoljupci

Čuveni komad Jovan Sterije Popovića, za koji imam utisak da je stalno na repertoarima, ali koji nažalost nisam nikad gledao. Kažem nažalost, jer za ovih desetak dana festivala mi se možda i najviše dopao. Ako je neko neuko govedo kao ja, pa ne zna o čemu se radi, u principu banda preletača oće nezavisnost Vojvodine u 19. veku, ali su banda i govna i lopurde. Ukratko. To je ono kad posle čitamo u novinama kako su Sterija i Nušić uvek aktuelni. S tim što ovde nije odvrnuta avangarda na šesticu, pa može da se gleda. Nema golotinje, ali ima silovanja, ima crossdresinga, pominjanja Vučića, pevanja i igranja, ali ništa od ovoga ne bode oči i ne smeta. Pritom glumci, kad pevaju songove koje pozivaju u rat, poprilično izgledaju kao Beogradski Sindikat na bini, tako da super ako je to trebalo da bude to, ako ne onda ništa.

3.Sloboda je najskuplja kapitalitička reč

Ovo je mogla da bude moja omiljena, i najzabavnija predstava Bitefa. I kretala se ka tome do poslednjih dvadesetak minuta. Dve mlade spisateljice su bile ove godine u Severnoj Koreji, i rešile da nam kroz miks putopisa, stendapa i klasične priče za uz kafu sa pokazivanjem slika, predstave svoje putešestvije. Predstavu su prekidale marketing blokovima, gde su prodavale stvari koje su kupovale tamo. Gistro. Pošto na kraju saznajemo da pola od tih priča možda jeste, a možda i nije istina. Od Bitef elemenata je bilo interakcije sa publikom, kao i predstavljanje svojih ubeđenja, sa poslednjim delom u kom su nam junakinje puštale snimke Koreje, njihovu muziku, a pritom su se grlile i valjale po podu u nekim Kim Džong Un uniformama. Prilično nepotreban momenat, koji je pokvario nešto veseliji ton celog događaja. Nije bilo golotinje, mada se jedna od njih dve skidala iza paravana i šetala u bikiniju.

2.Saosećanje. Istorija Mitraljeza

Vraćamo se na teritoriju white guilta. Nemačka predstava, dve glumice nam se direktno obaćaju, i predstavljaju svoja viđenje tragedija u Africi. Jedna iz svoje lične perspektive kao izbeglica, druga koja je tamo bila kao humanitarka. Sat i po dokumentarističke priče, ali nije bilo dosadno. Belkinja se poistovetila sa pričom Nikol Kidman u Dogvilu, a crnkinja sa francuskinjom iz Inglorius Basterdsa. Od klasičnih Bitef momenata imali smo znači interakciju, priču o ratu, klanju i silovanju, zamalo pokušaj šoka, kad sam pomislio da ćemo svi da završimo kao publika naci filma iz pomenutog Tarantinovog remek dela. A da, i glavna glumica se ispišala ispred nas na sceni, tako da to valjda zamenjuje golotinju.

1.Urnebesna Tama

Za kraj, ova predstava je imala sve elemente toga kako mali Đokica (tj. ja) zamišlja Bitef. Četiri glumice koje tumače muške likove, girl on girl akcija, mazanje kojekakvim bojama, malo golotinje, priča o ratu i tako tim vedrim stranama života, impresivna feministička teorija o jednakosti polova, i o tome kako bi dupe, tj. šupak, trebalo da bude jedini i primarni polni organ, pošto ga svi imamo, i tako bi svi bili jednaki. Ova austrijska predstava je proglašena i za najbolju na festivalu. Ne znam, pored svega što sam naveo, ostaće mi upamćena i po tome što za vreme pauze naše junakinje nisu otišle sa scene, već su uz pevušenje divne In the Jungle, oh mighty jungle pesmice srušile scenografiju, i onda su dasku po dasku mlele i pretvarale u piljevinu. Art!

Utisak koji nije na listi: Ne bih stavio još neku predstavu, ali bih pomenuo par utisaka koji su mi ostali zakucani u glavi. Prvi je momenat kad se predstava završi, i kad se okrenete oko sebe i vidite zbunjena lica uglavnom mladih, verovatno studenata FDU-a, kako još uvek ne znaju da li ovo što su videli sme i treba da im se sviđa, a već za nekoliko minuta u holu pozorišta će morati da daju svoj prvi sud. Drugi je miris festivala, koji je negde isti kao i kod drugih kulturnih eventova Beograda, gde se mešaju skupi parfemi radnica u kulturi, novinara koji su već na svom petom vinjaku i starije gospode i gospođa koji se zbog nešto hladnijeg vremena kupaju najviše dva puta nedeljno. Za kraj, iako ništa nisam naučio, i isti sam laik i neznalica kao i pre samog festivala, moram da priznam da mi je sve ovo bilo užasno zabavno, i rado bih išao i dogodine. Mada, ako iko iz Bitefa ovo čita, verovatno će nam se zahvaliti na saradnji, a ja ću da izveštavam sa Dana Vina u Sremskoj Kamenici 2017.

Autor: Miloš Dašić