Već treću godinu zaredom, jedne nedelje u septembru, oblačim stvari koje inače nosim svakog dana, stavljam isti onaj dezodorans kupljen na Đeram pijaci i odlazim među ljude kao kakvo kuče u čakšire, nikada siguran da li mi je tu mesto, ni da li bi sve to trebalo da radim. Da li volim celu priču, da li sam u međuvremu zavoleo pozorište, ili mi se osladi džabe karta, pa i za to da blenem kao tele u šarena vrata u avangardne krajolike na daskama koje život znače?
Pedeset treći Bitef je ponovo otplesao svojih nedelju dana u glavnom nam gradu. Nešto avangardniji nego prethodne dve, tri godine, zauzeo je čvrst stav i poželeo da progovori o bitnim temama, jačanju radikalne desnice u zemljama Evrope, kao i o nadirućem talasu fašizma. Kažem poželeo, možda to i uradio, ali čini se da smo ostali izgubljeni u prevodu, i da je titl malo previše kasnio, ili žurio, kako god hoćete. Naime, ono što se prvo postavlja kao pitanje je kome se Bitef uopšte obraćao. Standrdnoj publici? Cool. Ali ta standardna publika valjda to već sve zna. Fašizam u koji je većina predstava upirala prstom je zajebana stvar. Ako smatraš da je to velika opasnost i da nam se bliži neko novo sranje, zar ne treba onda da uzmeš megafon i da sa balkona narodnog pozorišta vičeš Ali ljudi, najebaćemo. Vuk Drašković style. Umesto toga, ‘ajde bolje, pod parolom umetnosti, da se zatvorimo u svoju kocku dva sa dva, i da već ispričanim metaforama i parolama pod okriljem avangarde, pričamo hermetičnim jezikom publici koja može samo da cokće u maniru joj šta nam rade, a onda da na koktelima posle predstava popije dva kila nekog fensi vina. Pritom, ta publika retko kad vadi glavu iz svojih guzica i neće ni primeti kad im taj fašizam dođe u dvorište. I to ne mislim kao neko preneseno značenje, kao kad stigne u Srbiju, nego kad bukvalno komšija dođe da mu zapali kuću. Postavlja se pitanje šta je uloga umetnosti i da li bi ovakva, apstraktna, za one koji žele više da se potrude i napregnu vijuge, trebalo da se približi običnom čoveku, ili da ostane u društvu odabranih. Mada, kad bude krenulo sranje, nemojte da se čudite što niko nije hteo da brani vas i vaše pare za užinu na putu do škole.
Desetak predstava za sedam dana. Odmah da priznam, mnoge sam preskočio. Nekima nisam želeo ni da pružim šansu, neke sam baš želeo da pogedam, ali sam bio sprečen privatnim obavezama, na jednu nisam mogao da uđem jer je bilo prepuno, a kad je prepuno, tad izgleda akreditacije ne rade. Ali dobro, to je bila Frljićeva predstava, pa mi je na neki način i drago što sam nenadano dobio day off. O tome malo kasnije. Slogan je bio Svet bez ljudi, a sa bilborda, pa i sa našeg sajta, gledao vas je veliki plavi gorilla. Kako reče Srećko Horvat, filozof koji je otvorio festival, gorila bi valjda trebalo da asocira na apokalipsu i planetu majmuna. Btw, šta znači biti filozof u 2018? Ne ozbiljno, toliko likova pametno i ne baš toliko pametno, mada čak i smisleno, palamudi za džabe sa WC šolje na tviterima i fejsbucima, da je malo out of date izdavati se za filozofa. Valjala bi tu neka nova titula da se izmisli. Inače i sam govor ovog hipster filozofa je bio pun opštih mesta o politici XXI veka i nadolazećoj apokalipsi. Možda bi on, ali i drugi ljudi trebalo da se pomire s tim da je apokalipsa već prošla, i da svi zajedno učestvujemo u pravljenju jednog postapokaliptičnog sveta gde, kao i u svakoj poštenoj SF distopiji, i gole guzice sa dasaka Bitefa učestvuju u stvaranju takve slike.
Otišao sam baš u dubinu, nego ‘ajde sad malo o o tome šta (ni)sam gledao prošle nedelje. Kao i prethodnih godina, sve rangiram po tome koliko je klasičnih elemenata Bitefa uklučeno u celu priču (golotinja, politika, šok, interakcija sa publikom, gađanje povrćem i polivanje pomijama), tj. koliko god ovih elemenata ima više, to je pozicija na listi bolja.
5. Večna Rusija/ Pa’am/ Zaostavština, komadi bez ljudi
Ovaj triling predstava-instalacija me je dočekao umornog i iznerviranog, tako da im nisam pružio šansu iako su se igrale (?!?) po dva dana u nekoliko termina. I bez gledanja mogu da kažem da bi se našle na listi, baš zbog toga što su instalacije, a ne predstave. Čak se jedna zove i Komadi bez ljudi, što znači da je to predstava u kojoj nema ljudi, a koja je i odnela nagradu, jer gde ćeš šašavije od toga da nema nikoga ispred tebe, a ti si kao u pozorištu. Ludo burazeru, ludo.
4. NO43 Prljavština
Ni ovo nisam gledao, ali kao da jesam. Video sam najbitnije – ima blata na sceni i ljudi gacaju po njemu, uz neki ruski tehno. I prvi redovi su u kabanicama, jer to blato leti na sve strane. I prenos je bio na RTS-u, ali scene nisam video tu, već na insta storijima FDU studenata. Btw, ne znam odakle mi na Instagramu toliko studenata FDU-a. Elem, koleginica sa radioAparata, Mina Stanikić je otišla na okrugli sto sa autorima i tamo se malo razočarala u celu priču, pa poslušajte nju, ja joj verujem.
3. Svita Br. 3
Jedna od pozitivnijih, ako ne i najpozitivnija tačaka ovogodišnjeg Bitefa. Više koncert nego predstava, gde maestro na klaviru piči neki free jazz, dok dvoje glumaca pevaju govore uvaženih članova skupština i vlada zemalja Evropske unije, ali i nervne slomove jutjuberki, kao i snimke ljudi koje maltretiraju panduri. Sve to da bi nam se pokazalo kako su u EU svi podjednako ista govna, što je neki danski zvaničnik rekao u obraćanju u Briselu. I da, pošto se peva na svim jezicima EU, pevalo se i na hrvatskom i slovenačkom, što je naša publika prihvatila sa puno odobravanja, jer je uvek lepo smejati se Hrvatima i Slovencima.
2. Frljić
A kad smo kod smejanja Hrvatima i Slovencima… Već dve godine radimo intervjue sa ljudima iz Bitefa i postavljamo pitanje šta je to Frljić, a posle ovog festivala možda i imamo odgovor. Frljić je Kursadžija. Jer to je sve sličan princip. Kao što su Kursadžije opštemestaško čitanje viceva o Muji i Hasi iz ’70-ih godina, tako i Frljićeve predstave deluju kao sprdnja ili stotinak opštih mesta naguranih u sat i po predstave, gde se glumci deru na tebe, simuliraju seks, pomalo se skidaju, pomalo oblače, ili prave reklame gde mali Musliman uzvikuje akronim nemačke desničarske stranke. Kad bi neko hteo iz čiste zajebancije da napravi predstavu za Bitef, ona bi izgledala kao predstava Olivera Frljića, kao što svako od nas u šteku čuva baš taj neki vic o glupom Šiptaru, lenjom Crnogorcu, uštogljenom Hrvatu i Srbinu koji ih je sve nadmudrio. Gorki – Alternativa za Nemačku sam još i pogledao, ali drugu Šest lica traži pisca nisam uspeo, pošto je red bio preveliki za nas sa akreditacijama. Mada, prva predstava je bila dovoljna, što zbog nervoznih novinara koji nisu mogli da uđu, što zbog ljudi palih s Marsa, koji nisu bili sigurni ni zašto su tu, a bogami i zbog starijih gospođa koje su pile na eks Šveps koji se delio za dž ispred pozorišta, jer su limenke dobile četiri minuta pre predstave, pa greota se baci, daj odma’ sve da sabijemo, pa da nam izlazi na nos. Ali to je već klasična priča beogradske kulturne elite
1. Oženio se naš @dobrocudni
Moram da vam priznam i da se ceo festival protegao između dva lepa i velika datuma za našu kuću. Predstave Bolivud i završnu Rekvijem za L, propustio sam zbog momačke večeri i svadbe jednog od osnivača našeg sajta, čije tekstove pratite pod pseudonimom @dobrocudni. I realno, to su dva veća utiska od bilo čega viđenog na ovogodišnjem, pomalo razočaravajućem Bitefu. Realno, okretanje praseta pored Morave na momačkoj i đuskanje i veselje sa najboljim prijateljima na svadbi je tri puta bolje i važnije od bilo kakvog vikanja sa bine i gacanja po blatu. Čak i u kontekstu rasta radikalne desnice i fašizma – upravo ljubavlju i prijateljstvom i približavanjem ljudima dolaziš do borbe protiv svega čemu je i Bitef hteo da se suprostavi, da nije odlučio da je možda ipak bolje da prikaže “šok radi šoka” predstavu, gde lik simulira masturbaciju, dok se dve žene ljube. To uvek na kraju pomogne da se zaustave ratovi.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS