Isle of Dogs
Možemo da ga volimo, ili ne, da se sprdamo sa njim, ili da mu pišemo panegirike, ali ne možemo da se ne saglasimo kako je Ves Anderson jedan od najautentičnijih glasova današnjeg filma, i da nas je svojim stilom naučio da bez greške prepoznamo neki njegov rad. E sad, kada smo to postavili, trebalo bi da vam kažem da sam fan lika i dela dotičnog, samo kada se bavim igranim, a ne animiranim filmom. Fantastic Mr. Fox, gde se prvi put okušao u stopmotion varijanti, uvek stavljam na poslednje mesto liste Andersonovih filmova. Ništa bolje nisam očekivao ni sada, i nažalost, bio sam u pravu. Njegova prepoznatljiva hladnoća i melanholija likova, ispod kojih sve kulja od emocija, bolje se izvodi sa pravim ljudima, nego sa nacrtanim životinjama. Priča je sledeća. U Japanu su zabranili pse, što zbog neke bolesti koju prenose, što zbog toga što je gradonačelnik Tokija pre svega cat person. Svi psi su proterani na ostrvo, na kom se snalaze kako ko ume. Sve dok mali pilot, nećak gradonačelnika, ne dođe da pronađe svog psa, a u tome mu pomaže čopor sastavljen od četiri rasna kera i jednog džukca, koji nikad nije imao gospodara i oduvek je bio divalj. Naravno. Svi smo gledali crtane filmove, naravno da će klinac i ovaj divlji da postanu najbolji ortaci. Emocija na koju puca film se taman kad se zalumfa prekine, a prilično je dosadna i strejt priča van ostrva, mahom prenošena preko TV-a i dnevnika Radio Televizije Tokio, gde nam se gradonačelink obraća u nekom Dozvolite da vas obrlatimo fazonu. Inače, Anderson je odlučio da pse predstavi na engleskom, a Japance na japanskom, jer se psi i ljudi e ne razumeju, kao što znamo, ili barem ne pričaju istim jezikom. E pa, javnost je Vesa malo krenula da gleda oštrije zbog toga, pominjali su se termini poput whitewashing i rasizam, ali fala bogu pa ta priča nije daleko odmakla. Glasove je obezbedila sada već standardna ekipa Vesovih saradnika, uz dvojicu novajlija, Brajana Krenstona i Liva Šribera, kojima je dao i najzanimljivije uloge. Od ovih ostalih, svako na svoj način i jeste i nije zanimljiv, ali ono što je uspeo da izvuče u ranijim filmovima iz njih, u glasovnim varijantama nije, tako da se toplo nadamo da će da zajebe sa ovakvim stvarima u narednom periodu. Naravno, ovo je sve lični stav, možda vi upravo pogledate ovo, padnete na dupe i pustite suzu, već sam video da to ljudi rade. Svaka čast ako možete.
Gledati sa sitnom decom, možda je ovo pravi način za uvesti ih u šareni svet Vesa Andersona.
Poslednja avantura Kaktus Bate
Problem sa srpskom dokumentaristikom je što se (bar iz moje, laičke perspektive) ni ne potrudi da ode dalje od agrarnog priloga za Srbiju danas, ili nekog emotivno srceparajućeg iz emisije Eksploziv. Posećivao sam ovogodišnji Beldoks, fokusirajući se na domaću selekciju, sa nadom da ću odbaciti takav stav, ali se to ipak nije dogodilo. Sem par svetlih tačaka. Ok, jedne svetle tačke i nekoliko eksperimentalnih pokušaja. Ta svetla tačka je Poslednja avantura Kaktus Bate. Temeljno građenu priču, sa dosta prikupljenog materijala, autor Đorđe Marković je snimao čak sedam godina. Poslao je jednog od naših najpoznatijih stripadžija Aleksandra Zografa na detektivsku avanturu, kako bi pronašao barem neki podatak o umetniku Veljku Kockaru, koji je crtao malo poznati strip o Kaktus Bati, malom živom kaktusu, očigledno nastalom pod uticajem škole crtanja Volta Diznija. Zograf saznaje sve o životu, ali i o smrti Veljka Kockara, koji je streljan 1944. godine i označen kao agent Gestapoa. Naravno, taj podatak je namontiran, da bi se tada dolazeća posleratna vlast oprala u osvetama neistomišljenicima. Marković je Zografovo istraživanje isekao fino snimljenim intervjuima sa poznavaocima stripa, ali i tog ratnog perioda. Na kraju je sve obojio i delovima igranog materiajla, gde po ko zna koji put vidimo Milutina Miloševića u nemoj ulozi. Na kraju, bez obzira što je ovo vrlo lako mogla da bude priča gde se jedna Srbija obračunava sa drugom, tj. gde je sve moglo da bude akcentovano tako da se potomci reakcije obračunavaju sa potomcima KPJ, Marković iznosi samo činjenice, zauzima stav da niko ne sme da bude streljan bez suđenja, i stvara neku vrtstu mitoligizacije vezane za ovog strip autora i njegovo malo delo, a realno je da svi volimo dobar mit i popkulturnu legendu. Barem ja volim. Možda je plitko od mene, ali dokumentarce vrednujem po njihovoj filmičnosti, i koliko sama priča može da bude preneta u igrano izdanje, a Poslednja avantura Kaktus Bate je materijal za jedno potpuno epsko iskustvo, velikog budžeta, grandioznih scena, sa pevanjem igranjem i plakanjem.
Gledati sa svima, od 7 do 77, kao Politikin zabavnik.
Autor: Miloš Dašić
Ready Player One
Volim da idem u bioskop, čak i kad nema nikog da ide sa mnom, i sve što pogledam na platnu uvek ocenim sa bar pola zvezdice više, jer koliko god da su nas televizor i komp naučili da i na dijagonali 40 možete da uživate u nekome filmskom ostvarenju, prava stvar je tek u punoj sali, sa gomilom ljudi, velikom slikom i glasnim zvukom. Naročito kada se radi o ovakvim spektaklima, koje je baš gre’ota smanjiti na stotine puta, kako bi vam stali u ekran kućnog uređaja. Međutim, tek tu se vidi da li neki film zaista drži vodu, ili vam je sam spektakl odlaska u kino, zamaglio pogled i skrenuo ga sa velikih mana. Naročito ako se nešto radi za 3D, koji inače zbog očnih problema izbegavam, a rekoše mi da ovde paše. Ali ako je takav blokbaster uspeo da mi prođe u kućnoj varijanti gledanja (hvala korejskom tržištu), to samo znači da deda Spilberg nije potpuno posustao, i da ima još dečačkog duha u njemu, a ne samo želje da nam popuje preko istorijskih pamfleta. Književni predložak nisam čitao, iako ima kultni status među ljudima čije mišljenje cenim, jer koliko god mi priča o gejmerima u virtuelnoj stvarnosti, koji se suprotstavljaju zloj korporaciji delovala primamljivo, 500 strana je 500 strana. Nešto preko dva sata filma je već mnogo lakše za svariti, te sam ovu popkulturnim referencama krcatu priču, progutao u dahu. Dobra stvar je što konstantne aluzije na dostignuća moderne kulture (jer se veći deo dešava u komjuterskom svetu, napravljenom po meri gikova širom planete) nisu svrha filma, već samo postavka, napravljena radi boljeg razumevanja i privlačenja neodlučnih gledalaca. Spilberg je, kao i uvek, na najbolji način iskoristio modernu tehnologiju, isporučio nam nebrojeno inovativnih akcionih vratolomija (ako posle “one” trke pri početku ostanete hladni, jbg, nije ovo za vas), uz nezaobilaznu prateću priču o odrastanju, porodici i ljubavi. I odlično je što ćete prilično neharizmatičnu prvu postavu junaka, mahom gledati kroz njihove virtuelne avatare. Politička i društveno-kritička podloga su tu taman koliko treba, da ih ima, a da ne otežavaju gledanje, mada ćete kada dođete do kraja shvatiti da Spilberg nije odlučio da naprasno postane napadno angažovan, i da i dalje, koliko god i mi stariji u njima uživali, pre svega pravi filmove za decu i tinejdžere. I nema apsolutno ništa loše o tome.
Gledati sa detetom, da bi vas pitalo na šta se film sve referiše i šta to znači i ko su ti likovi, kako biste imali opravdanje da sa njom/njim to sve pogledate ispočetka.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS