Završen je 44. FEST i iza nas je mali milion filmova, prikazanih na nekoliko lokacija širom Beograda. Nas dvojica smo se potrudili da pogledamo sve što je internet preporučivao kao “must see”. Još jednom se pokazalo da web ume da ima “shit for brains”, pošto nas je poslao na nekoliko negledljivih “taština praznine” filmova, ali u nekim momentima nas je i spasao i ispao carić, tako da – bravo internete!
FEST je u proteklih par godina shvatio da mora da se menja, da festivali u regionu idu baš dosta ispred njega, a i da je beogradska konkurencija sve bolja i da uzima veliki deo filmova, koji su ranije, gotovo uvek, bili rezervisani za festovske projekcije u Sava centru. Direkcija se tako okrenula nešto mračnijim i težim filmovima, sa sve više horora, i to je OK. Tako se stvara prepoznatljiv potpis jednog festivala, ono što već svi evropski odavno imaju. Problem sa ovogodišnjim izdanjem možda nije bio u samom FEST-u, već u slaboj produkciji takvih filmova, jer je mnogo naslova, koji su najavljeni kao tihi favoriti, potpuno podbacilo. Takođe, možda nije trebalo da se prikaže baš sve što je snimljeno na terenu naših naroda i narodnosti u protekloj godini. Sigurno postoji osoba koja je morala da pogleda sve ove filmove i verovatno ta ista osoba sada leži depresivna i misli – “a mogao/la sam završiti pravo i raditi u ujkinoj firmi”.
Laureati ovogodišnjeg festivala su naš Vlažnost (zasluženo), ona mala iz Dnevnika jedne tinejdžerke, Michael Shannon iz građevinskog horora 99 Homes. Indijski Ludo dobitnik je u selekciji Granice. Radomir Zvoncek mi nije dao da ga gledam, kaže da nije ni za krasni, čime nagrada postaje prilično iznenađenje. Mi naravno ne bismo bili mi, kad ne bismo podelili svoje nagrade, koje imaju protivvrednost u uzviku “Bravo mala/mali!” posle projekcije.
Nagrada FIPRETSCI-ja (Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique) – The Invitation
Za početak, film koji je samo jednom prikazan, kao ponoćna projekcija. Inače podržavamo ceo taj sistem sa filmovima u 12 noću, pa čak i ako sala skoro nikada nije bila ni polu-puna. Rediteljka Karyn Kusama nas do sada nije počastila baš najboljim ostvarenjima (Aeon Flux, Jennifer’s Body), ali je Poziv prijatno iznenađenje. Film prati okupljanje starih prijatelja, s tim što umesto klasičnih reunion priča, gde se ispostavlja ko se na koga ložio u mladosti i ko ima dete s kim, imamo malo tvrđi koncept, gde je dvoje članova ekipe u nekoj new age sekti i pokušavaju da vrbuju ostatak zvanica. Naš glavni junak, Logan Marshal Green (ako mu skinete Father John Misty bradu i kosu, prepoznaćete jednog od likova iz kultne teen sapunice OC) shvata da nešto nije u redu, a možda i jeste sve u redu, ali on gubi razum. Film traje 100 minuta, od kojih je 75 dizanje tenzije i pravljenje atmosfere i to Kusama majstorski radi. U našoj varijanti, domaćini večere ne bi bili u sekti, već bi vas vrbovali u SNS, ili pokušavali da vam prodaju Kirbi usisivače.
Srebrna Tegla – Bunker
Nemačka bizarna crna komedija, o studentu koji se seli kao podstanar u neku šumu, gde mu stanodavci uvaljuju da tutoriše njihovog (malo je reći čudnog) sina. Pritom, sin je još i dobar, pošto su roditelji tek pravi frikovi. Mama komunicira sa đavolom preko rane u nozi – taj neki nivo bizarnosti. Pritom mali kaže da ima osam godina, a glumac je ’84. godište, pa je stvar još neprijatnija i smešnija. Režiser Nikyas Chrissos je bio i gost festivala, tako da je uz Čana Evrenola, reditelja Baskina, možda i najzanimljiviji autor koji se udostojio da poseti Beograd.
Zlatna Tegla – Vlažnost
Srpski film ima sve glavne osobine i odrednice jednog Tamnog vilajeta. Ako ne budemo išli da gledamo domaće naslove, oni će prestati da se snimaju, a to bi ipak bila velika šteta. Ali ako nastavimo da gledamo, domaći autori će misiliti da je ovo što rade dobro i nastaviće da nam isporučuju trećerazredno đubre. Međutim, s vremena na vreme, domaća kinematografija nas nagradi ovakvim filmom. Već sam pisao o njemu, ali vredi reći da je bolji kako vreme prolazi, pa ga je i žiri FEST-a nagradio Beogradskim pobednikom. Sad ono, hipsteri u nama tuguju što ne proglašavamo najboljim neki film koji je gledalo četvoro ljudi na jutarnjoj projekciji, ali iskreno, kad god bi me pitali šta sam dobro pogledao, prvo bih pomenuo Vlažnost, pa onda dobro morao da razmislim, da li uopšte vredi preporučiti nešto drugo.
Nagrada za najbolji WTF – Svinjari
Morali smo da ubacimo ovu kategoriju jer su festivali pravo mesto za ovakve filmove. Naročito kad pročitate program i vidite da je bilo čak 4, 5 azijskih filmova, koji odišu ovakvim momentima. Ali Balkan je ove godine pobedio Aziju u “What The Fuck” delu. Svinjari su se izgleda dopali samo nama dvojici, pošto su kritike mahom katastrofalne. Ne znam čak ni da li ovo delo mladog hrvatskog reditelja Ivana Livakovića možemo i nazvati filmom, jer je ovo više niz scena koje se pretapaju i povezuju i sve deluje kao kad sednete i okrećete kanale TV prijemnika, pa na svakoj stanici ostanete po par minuta. I sve vreme se pevaju narodnjaci. Pardon, cajke! I bira se Prva Ljubavnica Hrvatske. I juri se terorista. I pevaju se cajke. Cajke mjuzikl! Ovako bi valjda izgledali crnotalasni filmovi tipa Plastični Isus, ili Rani radovi, da su napravljeni u doba YouTube-a. Pa kome se svidi, svidi.
Autor: Miloš Dašić
Teglina nagrada publike – Assassination Classroom
https://www.youtube.com/watch?v=Z_Oq2DkewfY
Razmišljali smo o kriterijumu za nagradu publike i izbor je bio krajnje logičan – film na kom su prisutni najviše reagovali. Onda nije bilo sumnje da će ovo japansko čudo da pobedi, jer je tokom projekcije atmosfera zaista bila kao na utakmici. Navijalo se, glasno negodovalo, smejalo i aplaudiralo. Čak i kada baš i nije bilo jasno za koga da se opredelite. Da li za srednjoškolsko odeljenje otpadnika, koje su svi otpisali, a imaju zadatak da do kraja školske godine ubiju glavnog negativca. A glavni negativac je žuto čudovište sa Čupa Čups glavom, oktopodskim pipcima i brzinom kretanja od 20 Mahova, koje će uništiti planetu, ukoliko pomenuti đaci ne uspeju da ga ubiju. Sve vreme, pratimo i odrastanje učenika kroz masovne treninge, prijateljstvo i ljubav. Nešto kao Lajanje na zvezde, samo što kad ga rade Japanci, mora da bude i čudovišta. Film je, u međuvremenu, postao dostupan u dobro opremljenim piratskim internet dućanima, a tokom godine očekujemo i drugi deo, koji ćemo nadamo se moći da pogledamo na sledećem FEST-u.
Nagrada za najveći umetnički dojam – Evolution
Nisam baš siguran da li je pohvala, ili uvreda, kad vam se kaže da ste bolesniji od Gaspara Noea, redovnog bed boja evropskih festivala (Irreversible, Enter the Void). E pa, to ponovo uspeva da bude njegova životna saputnica, naše gore list, autorka Lusil Hadžihalilović. Nestrpljivo sam očekivao Evoluciju, pošto je njen dugometražni debi Nevinost, među prvim filmovima koje sam ikada pogledao na FEST-u. I nastavlja istom estetikom. Ništa se ekstremno ovde ne dešava na površini, sve je meditativno, sa kristalno čistim i komponovanim kadrovima, praćeno tihom muzikom, rekli biste idilično. A opet, kada došu neke scene, osećaj mučnine i neprijatnosti vam je jači nego kad Gaspar krene sa krvopljusom i silovanjima. Ako vas zanima radnja – gomila žena živi sa svojim sinovima na nekom ostrvu i dešavaju im se čudne stvari. Toliko samo mogu da vam kažem, da vam ne spojlujem ništa, što samo pokazuje koliko je Lusil zajeban igrač. Ko god da je nagradu u programu Granice dao indijskom gistro-horor izbljuvku Ludo, umesto ovome, nije izgleda pogledao film poslednjih 20 godina.
Nagrada za najbolje žanrovsko ostvarenje – Baskin
Do pretposlednjeg dana festivala, ova kategorija nije bila u planu, pošto su čisti žanrovci (mahom horori) uglavnom razočarali. Ipak, u sat i 40 minuta Baskina pokazalo se dovoljno kvaliteta, pa smo rešili da i njemu dodelimo neku nagradu. Posle projekcije nam se pridružio i autor Can Evrenol, pa je u pola sata uspeo da nam razjasni neke nedoumice. Retko pristojan čovek i želimo mu sve najbolje u budućem radu. Fabula je prilično standardna, grupa pandura odgovara na poziv i zaglavljuje na mestu gde se održavaju neki čudni rituali. Izvedba je ipak malo neuobičajena, prošarana scenama gde vam nije baš najjasnije da li pratite san, ili javu naših junaka. Baskin je uspeo da prevaziđe čestu manu modernih horora, u kojima se često isključuju originalnost i kvalitetna realizacija. Ovde imate sve, pa je, uz određene mane, ovo jedan od boljih horora snimljenih u poslednjih nekoliko godina. I da, prilično je surov, što i dalje ne opravdava kretene u stolicama do moje, koji sve vreme kenjali “Koliko je ovo bolesno!”.
Ovom nagradom, završavamo ovogodišnje izveštavanje sa FEST-a. Vidimo se na sledećem festivalu i gledajte filmove, inače ostaćete Balkanci.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS