Kao klinac, provodio sam letnje i zimske raspuste kod babe i dede u Pirotu. Dok još nisu stigli Sega i Playstation u moj život, sve pare sam trošio u lokalnoj fliperani, koja je ustvari bila raspadnuti autobus, u kom je bilo nekoliko video igrica, tipa Mortal Kombat 1, Punisher, kao i par flipera. Sto za stoni fudbal je stajao u ćošku i prilazili su mu samo odabrani. Kad kažem odabrani, uglavnom tipovi stariji od nas (ili veći) ponavljači, Romi i likovi što su propušili pre nego što su zamenili mlečne zube. Ako bi se neko i drznuo, ekipa bi te brzom brzinom oprala sa 5:0, nakon čega ti ne bi više padalo na pamet da prilaziš stolu. I kasnije, kad sam nešto malo odrastao, sto za stoni fudbal je bio rezervisan za prekaljene asove roštiljanja. Danas kada razmislim, mislim da sam termin roštiljati, uvek pre vezivao za način šuta gde neki pametnjaković odvrne ručku kao nezdrav, nego za okretanje pljeki na žici roštilja.
Zato sam bio jako iznenađen kad sam saznao da postoji profi stoni fudbal, da mi imamo reprezentaciju, da se u Pančevu održava Balkan Cup na kom učestvuju naši, Hrvati, Slovenci i Bugari, i da je Tegla pozvana da prisustvuje ovom događaju. Tako smo se nas dvojica spakovali prošlog vikenda, kao u pesmi Miroslava Ilića Odo ja do Pančeva, i otišli do Pančeva.
Priznajem, na početku, ne poznavajući ni ozbiljnost organizacije, niti sam sport, utrkivali smo se ko će da lupi veću glupost, poput – kad se završi turnir u stonom fudbalu, mogli bi da posetimo Olimpijadu u dominama, okupljanje reprezentativaca u Rolling Thunderu, ili pak da odemo na takmičnje igranja flipera u dublu. Ipak, dolaskom na turnir i posmatrajući mečeve ovih profi entuzijasta, sve naše glupe fore su pale u vodu.
Prvo, bitno je da kažemo da profi stoni fudbal, od onog vašarskog razlikuju pravila. Imate faulove, tj. ne možete da udarate zidove stola ko nenormalni, niti da zadržavate loptu sto godina, već je mogućnost držanja lopte ograničena na svakom delu terena. Roštiljanje je, podrazumeva se, zabranjeno, i može da se šutira peticom, tj. igračima iz sredine. Ono jedino pravilo koje sam znao da je postojalo u svim živim igraonicama i fliperanama, u stvari nije pravilo u profi stondži.
Što se tiče udaraca, imate naravno onaj regularan koji svi znamo, i snake shot, mnogo interensantniji za videti nekome ko prvi put dolazi u dodir sa ovakvim načinom igre. To vam je kad uhvatite ručku onim delom ruke između dlana i podlaktice. Konačno neka svrha za taj deo ruke, osim ako niste iz fazona da sečete vene, pu pu daleko bilo.
Turnir se igrao u dvorani Apolo u Pančevu, a prijavilo se oko 70 takmičara. Igralo se u singlu, dublu, mešanom dublu i dublu koji se izvlačio žrebanjem. Mi smo naleteli za vreme običnog dubla, tako da smo propratili većinu ove igre. A u prvom krugu žrebanog, igra svako sa svakim, na jedan set do sedam golova, a kad se krene na ispadanje od četvrtfinala, e tad se igra na tri dobijena seta od po pet golova.
U neformalnim razgovorima, došli smo do informacija da su Nemci najveća sila i da imaju 30 soma registrovanih igrača. Mi smo dosta skromniji. Nalazimo sa na 37. poziciji na rang listi međunarodne federacije stonog fudbala. Bugari su verovatno najjači u našem okruženju i to se videlo u partijama koje su pružali. Tukli su po onoj lopti kao kod Bregalnice u Prvom svetskom ratu. I muškarci i žene. Lično smo prisustvovali kako su dve simpatične devojčice oprale dva Slovenca, koji nisu znali gde im je dupe, gde im je glava i falilo je samo još i da im otmu pare za užinu. Iako su u muškom i ženskom singlu bili pobednici Bugarin i Bugarka, kao i u dublu, naša rerezentacija je doživela jedan pravi mali stonofudbalski Montevideo i u ukupnom skoru savladala Bugare sa 41:38, što je veliki uspeh. Slovenci su se pokazali kao solidna ekpia igrača, dok smo mi i Hrvati tu negde po jačini. Zanimljivo je da igrači mogu sve vreme da piju pivo i da čak može jako da pomogne, s obzirom da se ljudi opuste i malo im presija padne. Slovenci su naravno prednjačili u količini ispijenih piva, ipak im je deo nacionalnog folklora da se obeznane kad dođu u Srbiju.
Na kraju, glavni utisak je koliko ljudi ozbiljno shvata ovu igru, i samim tim je podižu na nivo pravog sporta. Ako neko posumnja u titulu sporta koji je poneo stoni fudbal, predlažem mu da poseti jedan ovakav turnir i vidi koncentraciju i posvećenost igrača, a i oseti miris i ukus kao u bilo kojoj sportskoj hali, ili dvorani. Biće mu sve jasno. Sledeće godine je Svetsko prvenstvo u Hamburgu i želimo svu sreću ovoj ekipi da skupi sredstva kako bi tamo otputovala.
Na kraju nam je samo ostao žal što, kad smo već došli u paru, nismo prijavili kao ekipa. Možda bismo uz malo sreće i truda i uspeli da uputimo neki šut na protivnički gol. No, nema veze, imamo vremena da vežbamo do sledeće godine.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS