Ako me poznajete, znate da za vreme utakmica Arsenala ne postoje dogovori, prijatelji, obaveze, ni elementarne nepogode. Znam da zvuči dramatično. Ali neko ko je proveo dvadeset i dve godine čekajući na ovaj trenutak nema luksuz dramatiziranja — ima samo pravo da proslavi.
Utorak uveče. Manchester City igra sa Bournemouthom. Potrebna im je pobeda da nam ne daju da slavimo pre poslednjeg kola. I to protiv Bournemoutha, tima koji nema apsolutno nikakve veze sa našom sudbinom ali je eto te noći imao. Gol Cityja, izjednačenje. 1:1. Kraj. Mi smo prvaci.
Nisam gledao utakmicu sam. Nisam ni mogao.
Arteta i čekanje koje je moralo da se desi
Mikel Arteta je preuzeo Arsenal 2019. i od tada je svake godine izgledalo kao da smo korak bliži. Pa još korak. Pa još jedan. Tri puta drugoplasirani. Jednom za dva poena iza Cityja. Jednom za deset iza Liverpula. Svake sezone neko pitanje: “Je l’ ove?” I svake sezone isti odgovor, samo malo bolniji od prethodnog.
Ove sezone nismo ni sumnjali mnogo. Arsenal je bio na vrhu tabele skoro ceo kamp. Pa je aprila stigao onaj poraz od Cityja 1:2 koji je izgledao kao naš klasični scenario. Znate onaj. Gde smo dobri sve dok nije važno. Gde nam noge popuste baš kad treba da trčimo.
Ali ovog puta nismo popustili. 25 pobeda, 7 remija, 5 poraza. Arteta je postao prvi Arsenal menadžer koji je osvojio titulu u 22 godine, naslednik Vengerovim Nepobedivima iz 2003/04. I to sa odbranom koja, prema rečima čak i protivničkih komentatora, nije imala premca u ligi.
Dres iz Tivta
Za četrdeseti rođendan dobio sam dres Arsenala. Iz Tivta, u Crnoj Gori. Ne znam kako su do njega došli jer je klub koji ga je nabavio dobio suspenziju od UEFA-e zbog nameštanja utakmice, ali su nekako došli do njega. Nisam pitao previše pitanja. Kada dobiješ Arsenal dres za četrdeseti, ne ispituješ lanac snabdevanja.
Putovao sam na utakmice ove sezone. Živite sa tim.
I taj dres iz Tivta bio je na meni kada je stigla vest da je City remizirao. Ne zbog sujeverja — ili možda malo zbog sujeverja — nego zato što Arsenal zaslužuje da ga proslavljaš u dresovima sa mutnom prošlošću i nejasnim poklanjačkim motivima. To je deo čari. Ako je Podolski mogao da otvori doner u Kelnu i time postane deo Arsenal mitologije, onda dres iz Tivta nabavljen kroz UEFA-om sankcionisani kanal može biti deo moje.
Šta znači 22 godine
Nisam računao u glavi koliko sam imao kad su poslednji put bili prvaci. Nisam hteo. Taj broj bi zvučao ili previše mlado (čitaj: “e pa nisi ni zapamtio”) ili previše staro (čitaj: “hoćeš li i dočekati sledeću”).
Ali ovo nije nostalgija. Ovo je nešto potpuno novo. Arsenal koji ide u finale Lige šampiona 30. maja protiv PSŽ-a. Arsenal koji je poslednji put bio prvak dok je existirao drugačiji svet. Arsenal koji je 2025/26 sezone bio — po svim parametrima — najbolji tim u Engleskoj.
Da li će ih to iko pamtiti za pedeset godina kao što pamte Nepobedive? Ne znam. Ali ja ću pamtiti tu nedelju u maju kada je ekipa iz Crne Gore ušla u istoriju. Makar na moje lično, privatno, nikome nebitno mesto u njoj.
Dres iz Tivta ostaje u ormaru do finala.
Autor: Shakraf
COMMENTS