Već četvrtu Slobodnu zonu za redom odvojimo produženi vikend kako bi pogledali dva do tri filma dnevno, uglavnom manje ili više angažovana, sa težim temama ili malo zajebanijim porukama. OK, realno izbegavamo kad se nešto zove Putinovi svedoci, ili bugarski film o babi i dedi Eskimima. Niti ćemo gledati film o predstavi onog art Kursadžije Frljića. Kad smo odbacili to što nismo gledali, možemo da pričamo šta jesmo i koje je nagrade stručni žiri sajta Tegla.rs, u sastavu me, myself and I, dodelio ovim poznatim i manje poznatim naslovima. Novčane nagrade se izražavaju u iznosima u visini jednog virtualnog potapša po ramenu.
Kad smo već ranije pomenuli bugarske filmove i Kursadžije, zvanična nagrada za najbolji film u međunarodnoj selekciji pripala je filmu Zijada Kalduma Ukus cementa. Najbolji film u regionalnoj selekciji je Aga Milka Lazarova, a posebno priznanje regionalne selekcije dobio je Nebojša Slijepčević za film Srbenka. Nagradu publike je dobilo Ćutanje drugih, a nagradu “14+” Časna reč. Ništa od toga nije dobilo Tegline nagrade. Više sreće sledeći put.
FIPRETSCI nagrada iliti Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique – Beskonačni fudbal
Kad smo bili klinci, pored standardnih pravila fudbala, postojalo je i ono nenapisano, i skoro ga niko nije voleo, a to je da taj čija je lopta može da je uzme i krene kući, ako mu se ne sviđa rezultat partije. E pa Porumboiu je snimio film o jednom sličnom liku, koji je posle povrede u detinjstvu, kada ga je neki buzdovan tolko zveknuo u nogu da nije mogao više da se bavi sportom, rešio da smisli nova pravila, gde ne bi bilo fizičkog kontakta, sve bi sve delovalo kao stoni fudbal, tj. ljudi bi bili podeljeni po oblastima na terenu, koji bi u stvari bio oktagon. Ma budala. Porumboiu ga savršeno pušta da se lepo ispriča, ne pravi mu nikakve zamke, već ga pušta da priča šta misli, pa eto, kapiram da ima i ljudi koji će se složiti sa svim ovim novim pravilima. Blago njima.
Nagrada za najveći umetnički dojam – Kapetan
Navikli smo da se s vremena na vreme pojavi nemački film, gde se autori ubiju od objašnjavanja kako je došlo do toga da Nemci postanu najveći zločinci XX veka i gde se krije koren problema. Za ovu godinu, najdalje je otišao film Kapetan Roberta Šventkea. Mladi dezerter 1945, tj. u poslednje dve nedelje rata, beži po nekim nemačkim snegovitim pripizdinama, naleće na uniformu SS kapetana, oblači je i postaje oficir. S obzirom da je zemlja u rasulu i Rajh gotovo pobeđen, anarhija i ludilo kod nacista je na vrhuncu i kao da se takmiče ko je luđi i opakiji, odnosno ko će se više snaći. Filmu najviše smeta to što je rađen po istinitoj priči i samim tim znamo kako su se sudbine likova završile. Ovako, sa par ubitačnih kadrova, napravilo se par dobrih fora koje su naslućivale šta nam je posle Drugog svetskog rata doneo pritajeni fašizam.
Teglina nagrada publike – Tri identična stranca
Tri brata rođena su istog dana 1961. godine i dati su na usvajanje. Svako je otišao u svoju porodicu, da bi se 19 godina kasnije, sticajem okolnosti, sreli, novine su pisale o tome, njih trojica su postali nešto kao selebritiji koji su poznati samo zato što su poznati. Kao neke preteče rijaliti učesnika. Prvih pola sata dokumentarca o njima nam ne donosi ništa zbog čega bi ovaj film trebalo da se nađe na Slobodnoj zoni, festivalu koji se mahom bavi angažovanim filmom. Međutim, zašto su razdvojeni, kakve to veze ima sa agencijom za usvajanje, slobodnom voljom, šta nam donosi nasleđe, a šta vaspitanje, pitanja su kojima je film pokušao da se bavi. Na kraju da, ovo jeste psihologija for dummies, za lagano jesenje popodne, ali i kao takvo nudi barem određeni vid bioskopske zabave, zbog čega ćete barem desetak minuta da se zamislite nad nekom od tema.
Srebrna Tegla – Leto
Film o novotalasnoj sceni Lenjingrada ne mora da podrazumeva zabavu, iako zvuči zabavno. U rukama manje pismenog reditelja, ovo je mogla da bude – pokazna vežba snimanja filma o tome kako je nekada bilo bolje/masturbacija nad herojima detinjstva/i jedno i drugo. Serebrenikov ipak vozi iz druge perspektive, tako da dovoljno odaje poštu nekim poznatim i manje poznatim herojima, a opet i mi koji pojma nemamo o ruskoj muzičkoj sceni ’80-ih možemo da ispratimo šta se dešava. Uz par zanimljivih figura, skoro pa platonski ljubavni trougao, nekoliko odličnih obrada, mjuzikl scena i klimanje glavom nekim 24 Hour Party People scenama, dobijamo jedan od onih filmova koji će ljudi u narednim mesecima preporučivati jedni drugima.
Zlatna Tegla – Krivica
Svakako najbolji film festivala, pa još u pomalo zaboravljenom žanru iz video klubova. Ovo je pre svega jedan dobar triler. Kada sam film krene, malo vam fali da odustanete kad shvatite da je ovo film sa tehnički jednim glumcem, koji je sat i po vremena na telefonu. Znači nije baš najoriginalnija ideja u 2018. godin. Međutim, par sporednih rukavaca, kao glavni u kom naš junoša (dispičer u policijskoj stanici kog iz nekog razloga sve kolege mrze) skonta da je žena koja ga pozove ustvari kidnapovana. Onda kreće tvist za tvistom, kako se radnja odvija i kako naš junak, fudbalskim rečnikom, ostavlja srce na terenu u pokušajiam da spasi žrtvu. Film vas ščepa tamo negde oko dvadesetog minuta i ne pušta vas mnogo posle odjavne špice. Bbravo za Krivicu, bravo za Gustava Mollera, kojeg čeka nagrada. Kad dođe u Beograd, nek se javi redakciji da ga vodimo na škembiće u Orašac.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS